Prolećno iznenađenje

Terezi Mej se jedno mora priznati: ima petlju. Ne zato što je, onako vučićevski, sve vreme od dolaska na vlast govorila da prevremenih izbora neće biti, da bi ih onda isprovocirala - kao što je upravo učinila, objavljujući nameru da budu održani 8. juna. (Trebalo je još da to podrži dve trećine poslanika Donjeg doma; čitaoci će kad im ovaj broj NIN-a bude u rukama, znati kako je to prošlo, ali nije bilo razloga da se sumnja da će inicijativa proći.) Nego zato što je, pošto je posle referendumskog izglasavanja odluke o izlasku Velike Britanije iz EU i ostavke Dejvida Kamerona onako vešto i hladnokrvno eliminisala sve rivale u borbi za premijersko mesto, pokazala i spremnost da rizikuje „tvrd“ bregzit, sa svim dalekosežnim posledicama koje bi to po zemlju moglo da ima; da bi sada, gotovo začikavajući oponente i u Konzervativnoj stranci i van nje da probaju da joj se suprotstave ako mogu, opet demonstrirala da ne beži od izazova. Rutinsko objašnjenje za to da se pre vremena ide na novo glasanje (naredni izbori bi bili na redu tek 2020) jeste da, budući da je na čelo vlade došla bez izbora, Mejova želi da sa ojačanim mandatom, dok EU još nije formulisala svoju pregovaračku platformu, krene u neizvestan proces razdruživanja koji će po svemu sudeći potrajati i duže od propisane dve godine. Konačno, većina koju torijevci imaju u parlamentu je tanka i dobar je trenutak da se prednost koju imaju u svim anketama kapitalizuje osvajanjem većeg broja mandata. Ali nekako deluje da bi premijerka i da potpuno zatuče svaku opoziciju - ne samo onu stranački organizovanu, nego i sve one koji se opiru bregzitu, ili pak smatraju da on treba da bude još drastičniji nego što ona planira da bude. Margaret Tačer je izgleda dobila dostojnu naslednicu.