Kolektivna beda vrednosnih prioriteta

Svesni moguće optužbe za eskapizam ili za političku opreznost, autori ovog teksta drže da je pravo bekstvo od stvarnosti upravo u našem ostrašćenom bavljenju konkretnim, prečesto efemernim političkim i inim intrigama i aferama, dok spremno i grčevito zatvaramo oči pred načelnim dilemama i ključnim vododelnicama, u koje sa uverenjem ubrajamo i temu ovog teksta. Uvek kada se postavi pitanje o tome kakvo visoko obrazovanje i kakvu nauku ima jedna država, najpre se misli na ono šta društvo očekuje od ovih delatnosti. Prosveta i nauka su svugde u službi prosperiteta i blagostanja zajednice u kojoj postoje, veću i značajniju misiju od ove ne bi ni trebalo da imaju. Ali se takođe očekuje da društvo i njegov glavni eksponent - državna vlast - moraju imati svest da su ove delatnosti za njih važne. Bez produktivne veze između svesnog društva i odgovorne akademske zajednice nema rezultata, bez toga su očekivanja od obrazovanja nerealna i naivna. Pa kako Srbija stoji danas sa ovom sponom? Ko svoju ulogu obavlja bolje, društvo ili nauka i visoko obrazovanje? Da li država daje koliko može, a zauzvrat ne dobija dovoljno, recimo zato što profesori i naučnici više brinu za svoju akademsku izvrsnost, a malo za društvo koje za njih „odvaja od usta“? Ili je, suprotno tome, nivo naše prosvete viši od društvene svesti o njenom značaju, pa ona i uprkos niskom ulaganju daje ogroman doprinos da se u Srbiji uspostavi blagostanje zasnovano na znanju? Ili je možda nerešeno? Možda su kod nas nauka i prosveta baš onakve kakve Srbija i zaslužuje, možda je nivo ulaganja u njih ravan koristi koju država od njih i dobija? Bez namere da konačno rešimo ovu jednačinu, pokušaćemo barem da rasvetlimo neke aspekte i time bacimo više svetla na pitanja koja se uvek postavljaju kada se nauka i visoko obrazovanje suoče sa svojim društvom, na primer: kako proizvoditi kadrove koji su nam potrebni, kako sprečiti iseljavanje školovanih mladih ljudi, kako uspostaviti bolju vezu nauke i privrede i povećati broj patenata, kako motivisati privatni sektor da ulaže u istraživanja i tako dalje. Da pođemo najpre od onoga šta to danas nauka i visoko obrazovanje objektivno pružaju društvu u Srbiji. Fakulteti i naučni instituti proizvode različita dobra srpskom društvu, a među najvažnijima je proizvodnja visokoobrazovanih građana. Nedavno je sa Ekonomskog foruma u Davosu stigla vest o proceni da srpsko visoko obrazovanje predstavlja „zvezdu u usponu“. Svi smo se, prirodno, osetili malo ponosnim, ne dešava se svakog dana da budemo istaknuti u pozitivnom smislu i to baš zbog visokog obrazovanja. Procena je bazirana na realnim podacima po kojima broj od oko 250.000 studenata čini naše visoko obrazovanje masovnim, a to se svuda smatra bogatstvom društva. Međutim, kao kontrapunkt ovom talasu entuzijazma stoji opravdana zebnja da za samo deceniju-dve mogu nastati ozbiljni deficiti u pogledu raspoloživih resursa u visokom obrazovanju („više mesta nego studenata“), posebno ako se uzme u obzir da su uprkos demografskom padu dimenzije visokoškolskog sistema povećane. Stoga, ako verbalnu medalju iz Davosa pogledamo i s njenog naličja, videćemo kako naše visoko školstvo proizvodi na desetine hiljada diplomaca godišnje, od kojih srpska privreda nije u stanju da apsorbuje ni polovinu; situaciju ne popravljaju strane investicije, jer se njima mahom zapošljavaju radnici s nižim kvalifikacijama. Posledice svi znamo: hiljade fakultetski obrazovanih mladih ljudi odlaze u inostranstvo i tako zaista postaju korisni društvu, ali ne našem. Tako jedna u osnovi pozitivna stvar, masovnost visokog obrazovanja, postaje kontraproduktivna, jer masovan broj budućih diplomaca vredi samo ako oni masovno i ostaju u zemlji, a svi vidimo da nije tako. Prema podacima OECD-a, svake godine Srbiju napusti oko 50.000 ljudi, od kojih veliki broj ima fakultetsko obrazovanje. Procenjuje se da se broj stanovnika Srbije u međupopisnom periodu od 2002. do 2014. smanjio za između 367.000 i 422.000 ljudi, pri čemu je migraciona komponenta doprinela sa 15 do 26 odsto. U odnosu na broj lica s višom ili visokom školom popisanih 1971, udeo najobrazovanijih u „spoljnomigrantskom kontingentu“ Srbije na kraju prve decenije 21. veka uvećan je za više od 11 puta. Uprkos kritikama koje možemo uputiti metodologiji ispitivanja, u novijim izveštajima Svetskog ekonomskog foruma Srbija je na začelju liste zemalja po kapacitetu za inovacije. Zašto naše visoko obrazovanje proizvodi kadrove koji nam nisu potrebni? Samo letimičan pogled na upis 2012. pokazuje da je blizu jedne polovine studenata upisano na društveno-humanističke programe (u čiju neophodnost autori teksta ni najmanje ne sumnjaju), dok je u tehničko-proizvodnim granama taj broj iznosio 15 odsto, u prirodnim naukama, matematici i informatici 10 a u poljoprivrednim granama i veterini tri odsto. Studenti privatnih fakulteta samo doprinose ovoj disproporciji. Zašto imamo masovnost po svaku cenu i zašto je ta masovnost asimetrična? To i jesu ključna pitanja u čijim odgovorima se vidi odraz suštine našeg visokog obrazovanja. Odgovor glasi: visoko obrazovanje u Srbiji proizvodi upravo one kadrove koje može i nije u stanju da se prilagodi potrebama privrede i društva. Za ovo postoje dva razloga, jedan je objektivan i on nije presudan, drugi je subjektivan i za ovo pitanje odlučujući. Objektivni razlog je u tome što pouzdanu analizu potreba za kadrovima nije lako napraviti. Ako je reč o trenutnim potrebama, mogli bismo mirne duše da ukinemo najmanje polovinu akreditovanih studijskih programa, što bi bilo pogrešno, jer se zna da je u mnogim slučajevima industrijskom razvoju prethodila akumulacija visokoobrazovanih kadrova. Ako želimo da mislimo unapred, treba znati da prema podacima istraživanja mreže Linkedin deset profesija sa vrha liste danas najtraženijih zanimanja pre samo pet godina uopšte nije ni postojalo (https://business.linkedin.com/talent-solutions/blog/2014/01/top-10-job-titles-that-didnt-exist-5-years-ago-infographic). Ali to je tek prvi deo problema. Drugi je istinski poguban, a on se ogleda u tome što trenutni dizajn našeg visokog obrazovanja ne dozvoljava sprovođenje upisne politike. Odmah da razjasnimo, odlučivanje o broju budžetskih studenata po studijskim programima, tzv. budžetskim kvotama, nije smišljena upisna politika, to je copy-paste odlučivanje da se agonija nastavi. Agonija znači da sistem visokog obrazovanja zapravo ne postoji, postoji samo predimenzionirana, nezgrapna i neekonomična mreža visokoškolskih ustanova koje se nalaze u surovoj borbi za opstanak, u borbi za svakog studenta. Zbog toga što trenutno ne postoji mogućnost za redefinisanje upisne politike (koji ne bi ugrozio opstanak mnogih visokoškolskih ustanova), zahtevati od visokog obrazovanja da bude društveno odgovorno, u najmanju ruku je naivno. To bi, recimo, značilo da jedan fakultet gde se deca školuju za profesije kojih Srbija ima napretek - na primer, za državnu administraciju i poslovni menadžment - bude toliko svestan koristi za društvo da odluči da ukine samog sebe! Je li to realno? Ali zašto da nas čudi što je našoj visokoškolskoj mreži teško (čitaj: nemoguće) da bude društveno odgovorna, pa ona nije ni obrazovana zbog toga. Osim kičme visokog obrazovanja, koja se oslanja na najveće državne univerzitete i prosvetnu tradiciju od preko sto godina, sve drugo u mreži srpskog visokog obrazovanja nastalo je stihijski i tako isto se i održava. Jedan od bitnih uzroka jeste i trenutni univerzitetski potencijal koji imaju srednje škole u Srbiji. Više od dve trećine srednjoškolaca ne završava gimnazije, već srednje stručne škole u kojima ih pripremaju za zanimanja koja nikada neće raditi. U stvarnosti, njima je to ulaznica za univerzitet, koju su dobili mnogo lakše nego da su pohađali gimnaziju, a to dalje znači da će najverovatnije studirati bilo koji fakultet i na kraju imati diplomu za bilo koju profesiju. Naravno, autori teksta ne žele da se prepuste beznađu i veruju da je intenzivan rad na čitavom nizu problema svih zainteresovanih strana najsigurniji izlaz na „zelenije grane“. I bez namere da hijerarhizujemo te probleme, navešćemo samo neke: promena modela finansiranja, reforma kurikuluma, preispitivanje dimenzija visokoškolskog sistema, prevencija osipanja u preduniverzitetskom obrazovanju, uvođenje sistema nacionalnog rangiranja visokoškolskih ustanova, izoštravanje standarda za akreditaciju i razmatranje mehanizama za poboljšanje kvaliteta ustanova, povećanje mobilnosti akademskog kadra unutar Srbije, i tako dalje. Za ove prave reformske zahvate potrebna je podrška izvršne državne vlasti, ali glavno breme mora poneti akademska zajednica. Sve što je do sada rečeno, bilo je fokusirano na zadatke akademske zajednice, a sada da pogledamo i kako se društvo odnosi prema njoj. Sudeći prema uloženim sredstvima, nema mnogo sumnje da je visoko obrazovanje za našu državu visoko samo po imenu. Zašto je to tako? Po sredi su dve vrste siromaštva. Prvo je ona prava materijalna nemaština, jer nemamo ni razvijenu privredu ni velika prirodna bogatstva, prema tome Srbija ni za šta ne može da ima dovoljno novca, pa tako ni za nauku i prosvetu. Naše ukupno godišnje ulaganje u naučna istraživanja osam puta je manje od sume koju u toku jedne godine samo za naučni rad potroši Univerzitet Mičigen iz malog gradića En Arbur (http://www.thebestschools.org/features/richest-universities-endowments-generosity-research/# UMich). Nismo bogat svet i s tim se valja pomiriti. Ali imamo mi i drugu vrstu siromaštva, a za nju je podesnija reč beda ili, još preciznije, kolektivna beda vrednosnih kategorija i prioriteta jedne zajednice. Ovaj tip siromaštva se ne procenjuje količinom dobara koje jedno društvo proizvede ili poseduje, to smo već objasnili, već time koliko je od tog svog poseda društvo spremno da odvoji za ono što smatra da mu je važno. I ovde smo loši, jer nismo ni blizu procentu BDP-a, koji smo sami sebi zadali u sopstvenim strateškim dokumentima. Taj procenat je kod nas deset puta niži od onoga koji se odvaja u Švajcarskoj, oko tri puta niži u odnosu na prosečno ulaganje zemalja EU. Prvo siromaštvo je stvar prirodnih okolnosti, trenutnog privrednog razvoja, istorijskih događaja, organizacionih sposobnosti naroda i još mnogo čega. Drugo je beda, koja je stvar izbora. Ne mora neko biti kriv jer ne vozi dobar automobil ili zato što nikada nije video Afriku, ali je samo njegova odluka da li će svakoga dana prati zube i redovno vežbati. Ako zaista želimo da popravimo situaciju u našem visokom obrazovanju, ne vredi nam da lamentiramo nad objektivnim materijalnim siromaštvom, ono nam ne gine. Ali sa sopstvenom duhovnom bedom možemo da prekinemo odmah, za to je dovoljna samo odluka. NJu moraju da donesu političari, ali neophodno je da ih akademska zajednica stalno podseća na argumente za racionalnost donošenja jedne takve odluke. Svima je dozvoljeno da pričaju kako im je obrazovanje najvažnije, ali se jedino kod političara može odmah videti da li to zaista misle, dovoljno je pogledati kako je podeljen budžet. Tu se javljaju problemi. Političarima u celom svetu najvažnije je da dođu i ostanu na vlasti i po nekoj ustaljenoj praksi (koju valjda ne treba dodatno objašnjavati) uvek su im mnogo važniji izbori koji neposredno slede, od onih koji će se dogoditi za dvadeset godina. Baš u tome leži osnovna demotivisanost političara za veće ulaganje u obrazovanje. Ova nezainteresovanost postoji svuda u svetu, nigde političari ne ulažu u nešto što daje odložene efekte pevajući, ali je stvar u tome da su neke zemlje došle na nivo gde se relativno visoka ulaganja u naučna istraživanja i obrazovanje podrazumevaju. Ne možemo preko noći dostići stepen društvene svesti kakav danas ima veliki broj evropskih zemalja. Ono što možemo, jeste da neprestano ukazujemo na potrebu da se takva svest nekako uspostavi. Našem visokom obrazovanju biće neuporedivo bolje onda kada političari na vlasti barem budu imali strah da mogu izgubiti glasače ako smanje deo budžeta koji se izdvaja za nauku i obrazovanje. To bi već bio neki progres. Ali pravi napredak dolazi sa istinski hrabrim političarima koji će bitno povećati izdvajanja za prosvetu, iako time rizikuju gubitak narednih izbora. Na svim sledećim izborima pobedila bi Srbija. (Autori su članovi Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, a tekst o odnosu države prema visokom obrazovanju prenet je iz Biznis forum Kopaonik revije, čiji je izdavač NIN)