EPS je srce Srbije

Nešto ne štima. Listam sekciju vesti na sajtu EPS-a, pregledam publikaciju EPS-a, slušam i čitam izjave direktora. Kao u nekadašnjim Filmskim novostima: stanje vrlo dobro, biće i sjajno. Nema reči o problemima, ni za preduzeće ni za državu. Onda sve to ukrstim s finansijskim i statističkim izveštajima, izjavama premijera i ministra finansija, pojedinim napisima u novinama. Stanje „ozbiljno“, u najmanju ruku. Otkud ocena da je EPS najveća pretnja po javne finansije kada ovo preduzeće do sada nije opterećivalo budžet? Tako je bilo i u drugim državnim preduzećima dok su propadala. Slušali smo o rekordnoj proizvodnji, donacijama, uspesima i profitu. U isto vreme intervencije iz budžeta su se skrivale (knjižene su „ispod crte“), da bi se zatim otkrili različiti kanali kojim su državna preduzeća plavila javne finansije. Troškovi se mere milijardama evra. Problemi u poslovanju EPS-a su evidentni, a preduzeće je toliko veliko, važno i s potencijalima da pogura Srbiju nagore ili nadole, da je nemoguće samo zatvoriti oči, čekati rasplet i nadati se srećnom ishodu. U Fiskalnom savetu smo u prvoj posebnoj studiji posvećenoj preduzećima u državnom vlasništvu, jula 2014. detaljno ukazali na stanje i probleme u EPS-u. Taj tekst je toliko aktuelan da dolazim u iskušenje da ga, po uzoru na urednika NIN-a, citiram i time popunim predviđeni broj karaktera za ovaj tekst. Umesto toga, evo zapažanja o tome gde se EPS danas nalazi. U EPS-u se ne vodi računa o održivosti sistema. EPS-ove investicije su već desetak godina manje od amortizacije (od 2013. do 2015. godišnji manjak iznosi 15-20 milijardi dinara), što znači da preduzeće ni ne održava proizvodne kapacitete, a kamoli da ih uvećava. Ukoliko EPS ne bude mogao da zadovolji rastuće potrebe za električnom energijom, lako može da se desi da to bude ograničenje dinamičnijem rastu privrede. U EPS-u je dug velik. Iako su investicije ispod svakog minimuma, finansijski dug EPS-a se od 2009. do 2015. udvostručio i premašio je 1,1 milijardu. Imovina EPS-a se svakako neće prodavati ako preduzeće ne bude moglo samo da otplaćuje obaveze i budžet bi morao da preuzme te otplate na sebe. Deficit bi opet nekontrolisano porastao, a s njim i javni dug i rashodi za kamate, čime bi se poništili dosadašnji pozitivni efekti fiskalne konsolidacije U EPS-u ima previše zaposlenih. Plan da se broj zaposlenih smanji za oko 5.500 u periodu od četiri godine (započeto krajem 2016. godine) nije preterano ambiciozan (Železnice su primer da to može brže i odgovornije), a – još važnije – za sada racionalizacija nije zasnovana na sistematizaciji koja bi precizno identifikovala viškove. Umesto toga, dobrovoljno odlaze zaposleni pred penzijom uz velikodušnu otpremninu, bez obzira na to da li su preduzeću potrebni ili ne. Za dobru sistematizaciju potrebna je vizija – kako će kompanija biti strukturisana, koliko radnika će raditi u proizvodnji, a koliko u administraciji, koji delovi preduzeća će se razvijati, a koji su tehnološki prevaziđeni i prave gubitke. Šta će biti sa zaposlenim na KiM (kojih je, prema nekim ranijim podacima, bilo oko 4.500), da li negde možda postoji i manjak kvalifikovanih kadrova? U EPS-u su zarade ubedljivo najveći pojedinačni rashod, a ne kontrolišu se. Ako je masa zarada od oko 500 miliona evra u 2015. bila veća nego u 2014, a prosečna neto zarada ostala stabilna na nivou od oko 80.000 dinara, to znači da nije sprovedeno zakonom propisano smanjenje zarada, što se uporno tvrdi iz EPS-a. U tim tvrdnjama nema brojeva već kvalifikacija – da Fiskalni savet, koji je ukazao na prethodni problem, paušalno tumači podatke. Ostaje da se vidi da li će i najnovija izjava premijera o nesmanjenim platama u EPS-u biti okarakterisana na isti način. U EPS-u, na kraju (na početku?), nisu jasni mehanizmi upravljanja. Ministar finansija kaže da postoji jaka sprega između sindikata i rukovodstva, da je potrebno hrabro rukovodstvo za transformaciju kompanije. Iako ima pomaka, i dalje se tolerišu neplaćanje i krađa struje, gubici u prenosu su visoki, a iznova se izbegava izjašnjavanje o povećanju cene struje. Potrebno je, složićemo se, hrabro srce; čeka se Mel Gibson.