Između krajnosti

Već više od dve godine Evropom, ili barem Evropskom unijom, kruži - da se još jednom parafrazira bezbroj puta citirani i parodirani citat iz Komunističkog manifesta - jedan bauk: bauk pobede Marin le Pen na predsedničkim izborima u Francuskoj, čiji se prvi krug održava ove nedelje. Otkako su ankete u kontinuitetu počele da pokazuju da predvodnica Nacionalnog fronta (FN) ima velike izglede za ulazak u drugi krug - bilo je to, ako je prisećanje nekome još potrebno, mnogo pre bregzita i pre Donalda Trampa - prisutna je i strepnja da bi njen eventualni trijumf označio početak kraja evropskog projekta: po nepodeljenom mišljenju, on ne bi mogao da preživi to da na vlast u zemlji koja uz Nemačku predstavlja ključnu članicu Unije dođe neko čija je politička misija upravo da taj projekt uništi. Od pre nekoliko sedmica, međutim, nad kontinentom su se, sudeći po tome kako dramatično taj neočekivani obrt doživljava evropski establišment, umesto jednog izgleda nadnela dva bauka: osim Le Penove, bojazan sad izaziva i nagli rast popularnosti veterana francuske političke scene, radikalnog levičara Žan-Lika Melanšona, koji se nepredviđeno umešao u ono što je koliko do juče izgledalo kao trka u kojoj realne šanse imaju samo tri kandidata. I to do te mere da se, eto, čak spekuliše da više nije nemoguć ni - kako to formulišu neki od najprestižnijih evropskih listova - „košmarni“ scenario po kome bi u drugi krug izbora ušlo baš njih dvoje. Jer, čak i uz nužnu ogradu koju promašaji u predviđanju ishoda britanskog referenduma i američkih izbora nameću kada je reč o procenama agencija za istraživanje javnog mnenja, trend je očigledan: svojim vatrenim govorima, dobrim nastupima u televizijskim debatama i zamahom koji su mu dali neki izvanredno posećeni predizborni skupovi - čak i kad se umesto samog Melanšona pred okupljenima u direktnom prenosu pojavi tek njegov hologram - ovaj nekadašnji trockista i bivši socijalistički ministar se u svim anketama uzdigao do statusa manje-više ravnopravnog takmaca dosad favorizovanih kandidata: Le Penove, Emanuela Makrona i Fransoa Fijona. I s obzirom na to da su razlike u procentima između ovo četvoro nevelike (Le Penovoj se i dalje daju najveći izgledi da prođe u drugi krug, tu je negde i Makron, ali Fijon i Melanšon ne zaostaju previše), te da je skoro trećina od ukupno 47 miliona birača još neopredeljena, niko više nije siguran u to kakav bi ishod prvog kruga glasanja mogao da bude. A i kako bi, nakon svega što se prethodnih meseci događalo? Konzervativni, tradicionalistički nastrojeni Fijon, kao kandidat vodeće stranke desnog centra - sada pod imenom Republikanci - brzometno je prošao put od autsajdera na unutarstranačkim izborima do glavnog favorita za ulazak u Jelisejsku palatu, da bi onda bio naizgled fatalno ranjen kad se našao pod sumnjom da je članovima porodice godinama obezbeđivao primanja iz državnog budžeta za poslove koje nisu obavljali; pa iako je izgubio deo šire podrške koju je u jednom trenutku uživao, birači provincijske, naglašeno katoličke Francuske ga se nisu odrekli, i nekako se još drži. Makron, do pre par godina ministar finansija u socijalističkoj vladi, na izbore izlazi kao nezavisni kandidat s podrškom tek nedovoljno profilisanog pokreta koji je sam osnovao, i u prvi plan je izbio delom zahvaljujući i Fijonovim nevoljama. Već neko vreme figurira kao neko ko bi u drugom krugu Le Penovu porazio s najvećom razlikom - ali je, ironično, u isto vreme verovatno i tačno onakav protivkandidat kakvog ona u finalu priželjkuje. Projekcije pokazuju da bi Le Penovu u drugom krugu dobili i Fijon i Melanšon; ali za razliku od ove dvojice, čije se biračko delo jednim delom preklapa s njenom glasačkom bazom (nacionalisti i drugi desničari u prvom, radnička klasa i šarenoliki korpus antisistemski nastrojenih birača u drugom slučaju), dotle bi pozicioniranje u odnosu na Makrona bilo mnogo jednostavnije, te ideološki i politički jasnije. Reč je o tome da je - ma koliko sebe pokušava da predstavi kao glas promena i nekog ko će raskinuti s oveštalim političkim i ekonomskim sistemom koji Francusku već decenijama sputava da napreduje kao većina zemalja u okruženju, pre svega Nemačka, s kojom se iz očiglednih razloga najviše i najčešće poredi - Makron po stavovima koje zastupa zapravo daleko najbliži tome da bude doživljen kao onaj koji zagovara status quo. A status quo je ono protiv čega se francuski birači trenutno najviše bune. I tu nije toliko bitno što jednima smeta jedno, a drugima nešto drugo: svi oni žele promene, i svoj glas daće onom kandidatu za koga poveruju da je najverodostojniji u insistiranju da će te promene i sprovesti. Taj neizdrž koji je uhvatio Francuze stoji i iza iznenađujućeg Melanšonovog uzleta. U iole normalnijim socio-političkim okolnostima, njegova zalaganja (na ekonomskom planu - povećana javna potrošnja, podizanje poreza za najbogatije, skraćivanje radne nedelje, snižavanje starosne granice za odlazak u penziju, nacionalizacija; na političkom - dokidanje Pete republike i sužavanje predsedničkih ovlašćenja, izlazak iz NATO, preispitivanje osnivačkih akata EU...) bila bi tretirana kao odveć radikalna i samim tim neprihvatljiva za politički mejnstrim. Uostalom, nastupajući s manje-više istih pozicija, na prošlim predsedničkim izborima 2012. osvojio je nešto preko 11 odsto glasova, što jeste bio sasvim pristojan rezultat, ali ništa više od toga. Pet godina kasnije, o njemu se odjednom govori kao o jednom od četvoro ravnopravnih pretendenata na predsedničku funkciju, nakon što je kandidata i dalje vladajuće Socijalističke partije, Benou Amona, unapred osudio na (za stranku, ne za Amona, koji tu ništa nije kriv) ponižavajuće peto mesto; i to govori koliko se politički pejzaž u Francuskoj u međuvremenu promenio. Ako u drugi krug na kraju zaista uđu Le Penova (što je verovatno neizbežno) i Makron ili nekim čudom Melanšon, jedan od znakova tih promena bila bi i okolnost da se u finalu prvi put u novijoj istoriji zemlje neće naći predstavnik ni jedne od dve stranke koje su obeležile period Pete republike: ni socijalisti, ni nekadašnji degolisti a današnji republikanci. Ali šire posmatrano, to i ne bi bio toliki raritet kada se zna koliko je nekad moćnih zapadnoevropskih partija, i levih i desnih, poslednjih godina uvenulo pred naletom novih, modernijih ili pak jednostavno radikalnijih stranaka i pokreta. (FN, kao i njena ideološka posestrima Slobodarska partija Austrije, u tom kontekstu predstavlja anomaliju, budući da nije u pitanju nova stranka, već prepakovana i našminkana verzija već decenijama postojeće političke organizacije.) Olakšavajuća okolnost, ipak, jeste politička dalekovidost Šarla de Gola, za čijeg vakta je ustanovljena praksa da se izbori u Francuskoj na svim nivoima održavaju u dva kruga, pa je tako naciji data mogućnost da u svakoj prilici ima šansu za popravni i onemogući dolazak ekstremnih političkih opcija na vlast. Sve ovo vreme taj mehanizam je funkcionisao: svaki proboj FN u prvom krugu bivao je efikasno neutralisan u drugom. Tako je 2002. onemogućena pobeda Marininog oca Žan-Marija le Pena, kada se on našao naspram Žaka Širaka u drugom krugu predsedničkih izbora; tako je na regionalnim izborima potkraj 2015. sprečeno da FN osvoji vlast makar u jednom od 13 centralnih regiona, iako je posle prvog kruga vodio u šest. Na tom iskustvu i sada počiva nada da će se, ko god 7. maja bude u suprotnom uglu ringa u odnosu na Le Penovu (opet pod pretpostavkom da je njen plasman u završnicu izvesniji nego u slučaju drugih kandidata), oko njega okupiti ostatak nacije i još jednom - kako to Francuzi kažu - nakon što su u prvom krugu glasali srcem, u drugom glasati glavom. Samo što ovog puta stvari nisu tako jednostavne. Rečeno je već da Makron, inače jedini entuzijastični Evropejac među četvoro vodećih kandidata i zagovornik tržišnih reformi koje prosečan francuski birač doživljava kao direktnu pretnju svom ionako sve klimavijem socijalno-ekonomskom statusu, ima problem da to za šta se zalaže predstavi kao novo i drugačije u odnosu na sadašnje stanje stvari u situaciji kad je taj isti prosečan birač kivan na sve i svakoga jer sve uvek ostaje po starom. Ali to je samo jedna od komplikacija s kojima se Makron suočava. NJegov podjednako veliki problem, ako ne i veći, predstavlja to što je samo polovina onih koji se u anketama izjašnjavaju kao njegove pristalice čvrsta u nameri da na kraju za njega i glasa, što znači da je Makronova realna snaga potencijalno fatalno precenjena. A ako pak uđe u drugi krug, nema garancija da će konzervativne pristalice desnog centra masovno slediti pomenutu praksu s ranijih izbora i taktički glasati za njega kako bi se sprečila pobeda Le Penove. Štaviše, skoro trećina onih koji podržavaju Fijona kaže da bi, ukoliko on ne prođe prvi krug, u drugom glasali za šeficu Nacionalnog fronta. Mada ni to nije nešto što na neki način već nije viđeno. I 2015. je Socijalistička partija pozvala svoje glasače da, kako bi se neutralisao FN, u drugom krugu regionalnih izbora podrže kandidate desnog centra; republikanci uzvratni poziv svojim biračima da iz istog razloga taktički glasaju za socijaliste nisu uputili. Pretpostavka je, ipak, da će isti odbrambeni mehanizam - što demonstrativno, što diskretno - biti aktiviran i u junu, kada slede i parlamentarni izbori, od čijeg ishoda će više nego dosad zavisiti i u kojoj meri će novi predsednik imati odrešene (ili u ovom slučaju možda pre vezane) ruke. Ali blokiranje novog proboja Nacionalnog fronta samo po sebi ni izbliza neće biti dovoljno. Jer ako se podeljenost biračkog tela na predsedničkim izborima prenese i na parlamentarne - a preneće se, makar u prvom krugu - onda će se najpre postaviti pitanje kako će se uopšte sklopiti funkcionalna vlada; a potom i kako će ta vlada sarađivati s šefom države ako, kao što je vrlo moguće, oni budu pripadali različitim, možda i nepomirljivim političkim blokovima. Kako će, dakle, sutra Makron ili Le Penova sprovoditi svoj program ako novu vladu formiraju republikanci (što je, opet usled taktičkog glasanja u drugom krugu parlamentarnih izbora, najrealnija mogućnost)? I neće li to samo zacementirati inertnost kao ključnu socijalno-ekonomsku i političku karakteristiku savremene Francuske? Videće se ubrzo. Sada prvo treba zaustaviti Marin le Pen.