Bregzit je najveća katastrofa od Drugog svetskog rata

Dok Tereza Mej aktivira član 50 Lisabonskog sporazuma kojim bregzit postaje politička stvarnost, dok Donald Tramp druguje sa Si Đinpingom kome uz čokoladnu tortu priča o bombardovanju Sirije, dok Vladimir Putin američkom državnom sekretaru Reksu Tilersonu „konstruktivno izlaže“ zašto su odnosi SAD i Rusije u čabru, teško je katkad razlučiti šta tačno diktira svetska dešavanja, a šta samo služi za predstavu. Profesor emeritus Mensfild koledža u Oksfordu Majkl Friden tvrdi da ne ume da predviđa budućnost („Bio bih bogat čovek u tom slučaju“, kaže uz osmeh), ali dodaje da mu tumačenje zbilje ide sasvim dobro – dovoljno dobro da ga širom sveta smatraju za jednog od najpozvanijih analitičara političkog aspekta ideologije i geopolitičkih gibanja. U Beogradu je na poziv Instituta za evropske studije održao predavanje na FPN-u, gde je govorio o višeznačnosti liberalizma, a učestvovao je i na okruglom stolu IES gde se pričalo o ideologijama i političkim teorijama danas. I, je li neoliberalizam mrtav ili tek dovoljno živ ili smo i konačno ušli u postideološku epohu? „Prefiks ’post’ najčešće odražava lenjost da se o nečemu govori i promišlja ozbiljno. Kad ne znate šta ćete s nečim savremenim, a liči vam na nešto prošlo, nakačite taj prefiks i rešili ste problem. Ne, ne živimo u postideološkom svetu, jer ideologija nije nešto što prolazi. Ona je skup praksi koje postoje nezavisno od toga koji smo mu naziv dali. U skladu s time, termine ’neoliberalizam’ i ’populizam’ koriste kritičari tih praksi. Dalje, liberalizam je širok pojam – govorimo li o slobodnom tržištu, vladavini prava, ličnim slobodama? Neoliberalizam se vezuje samo za prvu, svedenu dimenziju liberalizma. Ako pričamo o neoliberalizmu, ne možemo da mu ne predvidimo krah u aktuelnom obliku. Stvari se menjaju, što ne znači da će štetne prakse nestati. Ono što zovemo neoliberalizmom podrazumeva da je povlačenje države iz ekonomije ujedno i povlačenje države iz politike koju bi trebalo da preuzmu aktivni građani. Ali, kao što vidimo, politika je otišla u ruke međunarodnih korporacija kojima je profit bitniji od odgovornosti, naročito političke. To neće nestati, naročito ne s Trampom, bregzitom, jačanjem kineskog bastarda planske ekonomije i kapitalizma, konsolidacijom Rusije, slabljenjem Evrope“, nabraja Friden za NIN. Tramp je postao predsednik jašući na talasu izolacionizma, njegovim stopama je išao i Gert Vilders u Holandiji, ali je izgubio. Sada čekamo rezultate francuskih izbora i plasman Nacionalnog fronta Marin le Pen. Otkud desničarski refleks ka zatvaranju? Uvek svojim američkim prijateljima kažem: „Vi imate Trampa na najviše osam godina, mi imamo bregzit na najmanje četiri decenije“. Princip je isti. Izolacionizam je možda jedan od razloga Trampove pobede, koja mnogo više duguje frustracijama, razočaranju i slabljenju američke srednje klase, i to frustracijama koje demokrate nisu uspele da amortizuju. Tramp ima tešku ruku, brz jezik i detinjasto ponašanje. Često politički puca sebi u nogu, što se vidi u njegovom odnosu prema Kongresu. To može delovati simpatično, ali je opasno kad je reč o predsedniku jedne od najmoćnijih zemalja sveta. U Francuskoj su stvari drugačije – Marin le Pen se svojski trudi da se distancira od nasleđa svog oca, deklarisanog rasiste Žan-Marija, ali ih veže ista neofašistička, ksenofobna matrica. Francuska je uvek imala snažnu desnicu, snažnu levicu i slabašan centar. Tako je i sad – imate Le Penovu, Melenšona i Makrona. Desničarski populisti služe se levičarskom retorikom bolje od levice, govore o obespravljenosti, slabljenju položaja radništva... zaključci su im, međutim, drugačiji. Šta je preostalo levičarskoj alternativi? Malo šta. Fali joj emocionalna snaga jezika. Trenutno živimo u vremenu instant politike i fast fud ideologije. Problemi samo nadiru, rešenja se ne poduzimaju ako nisu trenutna, a nijedno dobro rešenje nije trenutno. Dakle, imate privredni pad, odete u radnju da kupite nešto što će mu poboljšati rast, to ne uspe ili leku istekne rok trajanja, bacite ga u kantu i onda opet idete do radnje. I naravno da nećete kupiti ništa progresivno, nešto što može rešiti probleme, jer problemi nastali za tri decenije se ne mogu rešiti za tri dana. Populizam hoda na dve noge – na realno utemeljenom nezadovoljstvu i opasnom sklopu maštarija pogodnim za paranoju. U svetu je sad popularna fraza: „Nacija mora da preuzme kontrolu!“ Moja supruga je psihoanalitičar i rekla mi je: „To je san svakog mog pacijenta. To je nemoguće.“ Ako tako gledamo, populizam uspeva u najanksioznijim društvima. Politika se zasniva na ljudskoj moći da se fantazira. LJudi projektuju, popunjavaju značenjem, ne samo kandidate, već i proteste, revolucije, čitavu budućnost. I nikada se te projekcije ne ispune, jer su projekcije, ne realnost. Možete li da zamislite uspešan levičarski populizam? Ima ga u Južnoj Americi. U Venecueli, recimo, ali tamo ima i dosta autokratskog. Ideologije su borbe za kontrolu nad političkim jezikom. Onaj ko kontroliše o čemu se i kako priča drži društvo na povocu. Levica to više ne ume da uradi. Previše istrošenih „izama“, premalo brige i razumevanja za obične ljude. Nije uvek bilo tako. DŽeremi Korbin ima solidan legitimitet da predvodi laburiste, jer zaista jeste aktivista starog kova koji razume potrebe društva. Živi s njima. S druge strane, loš je strateg, nevešt u javnosti i početni entuzijazam njegovih pristalica je splasnuo. Nova geopolitička raspodela moći je sve očiglednija, čak i ideološki. Amerika se odriče ideje izuzetnosti, Rusija srlja ka autokratiji, Kina se nameće kao vesnik novog svetskog poretka u nastajanju. Ko u tom trouglu ima najviše da dobije? Mislim da će u narednim decenijama doći do premeštanja političkog, ekonomskog i civilizacijskog težišta ka Aziji. U skladu s tim, ne znam ko najviše ima da dobije, ali će najviše izgubiti Evropa i evropski koncept liberalno-demokratskog uređenja. Vreme evropskog imperijalizma i neokolonijalizma je davno prošlo. Postoje, međutim, i neka pozitivna evropska nasleđa koja se danas iz osnova preispituju iako imaju mesta u svakoj državi i svakom vremenu. Vladavina prava i socijalno odgovorna država samo su neka od njih. Kakva će biti budućnost Velike Britanije nakon bregzita, naročito s obzirom na škotsko i irsko pitanje? Tereza Mej je nedavno rekla: „Izvinite, ali bregzit je bregzit.“ Šta to uopšte znači? Štetnu politiku ćemo voditi bez obzira što je pogubna? U redu, ali ona sada mora da nauči kako se razgovara s 27 vlada članica EU. I englesko društvo mora da nauči kako da razgovara s evropskim društvima. U Engleskoj postoji izreka: „Evropljani imaju migrante, mi imamo Evropljane.“ Kameronova vlada je bila lakomislena i nadobudna, ponašala se kao da sijaset Engleza nije učestvovao u iscrtavanju i funkcionisanju EU. Irsko i škotsko pitanje pokazuju da je zvanični London na referendum izašao kao jagnje na klanje – bez straha, ali i bez ikakvog razmišljanja. Kad je 2014. bio prvi referendum o nezavisnosti Škotske, protivio sam mu se. Sada bih voleo da se desi drugi i da bude kako Škoti odluče. Bregzit će i dalje biti najveća evropska katastrofa od Drugog svetskog rata, što će se tek osetiti. U jugoistočnom delu Engleske, poljoprivredni sistem je finansiran sredstvima EU. Centar Birmingema izgrađen je sredstvima EU. Primera je mnogo. Mogu li EU i Nemačka da izdrže udarac bregzita? Moj deda je ubijen u Holokaustu, a danas je Nemačka srce liberalne Evrope, naročito kada je o izbeglicama reč. S druge strane, Ujedinjeno Kraljevstvo je 1938. bila jedina država čija je politika bila primanje jevrejskih izbeglica, njih oko 100.000, a sad je u stalnom strahu od došljaka. Za sedam decenija se situacija potpuno izokrenula. Nemačka je iz očiglednih, istorijskih razloga odlučila da ekonomsku nadmoć u Evropi ne pretoči u političku i vojnu. Pita se više od drugih zemalja, ali daleko od toga da je hegemon. Međutim, ne zavisi sudbina EU samo od Nemačke, već od svih članica. Reč je o zajednici prepunoj mana, ali zajednici koja trenutno nema bolju alternativu. Primeri Poljske i Mađarske čije su vlasti vrlo autoritarne i sklone populizmu to pokazuju – ne koriste slabosti EU da iz nje izađu, već da u novoj situaciji poboljšaju svoj položaj. To čine na pogrešan način, naravno. Jer, Evropa je od Drugog svetskog rata donedavno živela u mehuru mira i prosperiteta. Mehur je probušen, vlada opšta konfuzija, generacije koje se sećaju užasa fašizma i nacizma izumiru, ostaju njihova deca i unuci koji su slušali priče. Od njih zavisi budućnost Evrope. Tramp je NATO proglasio suvišnim i zastarelim. Izjavu je povukao, ali je stvorio prostor široj skepsi spram današnje uloge Alijanse. Smatrate li da NATO ima budućnost? Svakako, ali pod uslovom da zauzme manje agresivne pozicije. Znam da ste imali vrlo negativno iskustvo s Alijansom 1999. i da se slična praksa kasnije nastavljala po svetu. NATO mora da služi bezbednosti članica preko diplomatskih i političkih mehanizama, a ne da bude oružje u rukama određenih sila. Recimo, Rusija se vratila svojoj imperijalističkoj, carističkoj tradiciji – malko prisvoji tuđe teritorije, ali mnogo više proširi svoju sferu ekonomskog i političkog uticaja. Prirodno je da će uticaj širiti ka Zapadu i prirodno je da će Zapad pokušati da se brani. Evropska vojska do daljeg nije moguća, jer bi podrazumevala preveliko učešće najmoćnijih zemalja Evrope. A videli smo šta se desi kad, recimo, Francuska i Nemačka imaju jake vojske.