Istina je i estetska kategorija

Nakon TV serijala o kosovskom kulturnom blagu „Čuvari baštine“, dokumentarnog filma Pozorište iz kutije za cipele o prognanoj Srpskoj drami Narodnog pozorišta Priština, Predrag Radonjić, bazično magistar književnosti i novinar iz Užica, predstavio se Sporazumom, prvim srpskim dugometražnim igranim filmom snimljenim na KiM nakon 1999. kome se daje „istorijski značaj“. Zašto je to važno naglasiti? Mislim da u katastrofalnim uslovima kakvi tamo vladaju nakon rata, posebno za Srbe i srpske institucije, svako delo i učinak proizveden iz tog konteksta predstavlja podvig. Sporazum je snimljen praktično na autentičnim lokacijama iz scenarija, što ovom filmu daje posebnu snagu i autentičnost. Gde ste snimali i kakve su vam sve dozvole bile potrebne? Nijednu dozvolu koju smo tražili od kosovskih institucija, pretežno od policije, potom i KFOR-a, nismo uspeli da dobijemo iako smo na njih čekali mesecima, pa smo se često dovijali. Ilustrovaću to jednom pojedinošću: scenu koja se u scenariju odvija na porušenom srpskom seoskom groblju snimili smo u centru Prištine. Bilo je smešno i pokušati da se dozvola dobije od gradskih vlasti, koje inače u glavnom gradu najmlađe evropske demokratije drži pokret „Samoopredeljenje“. Tako smo pored stražara na ulazu prošli kao jedna od novinarskih ekipa u pratnji delegacije francuske ambasade koja je pošla da povodom neke godišnjice položi vence na spomen obeležje svojim vojnicima postradalim u Prvom svetskom ratu. Iako lokacija nije bila originalna, bila je ubedljiva. Srpski deo gradskog groblja i dalje je devastiran i zarastao u korov. Radnja filma je metafora dešavanja na Kosovu – u njoj su glavni protagonisti žrtve politike i etičkog kodeksa usmerenog da mrzi drugu stranu, a da je neodazivanje tome čin izdaje, da li je to realna situacija i danas? Delimično. Scenario ovog filma u najvećem je sublimacija mog dugogodišnjeg novinarskog iskustva na KiM i pokušaj da se demistifikuju parolaške neistine raznih zvaničnih politika koje padaju u vodu u susretu sa realnim životom i prilikama. Mislim da su u ovom smislu, iako toga ima i na srpskoj strani, Albanci u mnogo većoj meri jedinstveniji i disciplinovaniji u sprovođenju svojih nacionalnih ciljeva, ili su, kako neki vide, zarobljenici tog odnosa. Ja bih rekao da rat na Kosovu i nije završen, i da kao konflikt koji traje već vekovima dobija nove, političke oblike koje uslovljavaju spoljnje okolnosti. Na koji način se održava to nategnuto stanje između unutrašnjeg nemira i moguće eksplozije? U svemu tome ima mnogo teatarskog i karnevalskog, ali nikako ne treba da se zaboravi realno postojanje potencijala za nove sukobe i nemire. Koliki vam se čini da je danas zov za povratkom, što je lajtmotiv vašeg filma? Povratak, odnosno njegov neuspeh, zapravo je oličenje licemerja politike navodnog pomirenja, multietničnosti i tolerancije na Kosovu, praznih reči kojima su inače puna usta političara raznih fela, u skupim sjajnim odelima i špicastim cipelama, koji mešetare ovom teritorijom. Otkud vi, novinar iz Užica, da branite srpski etnos Kosova? Ili se radi o nečem drugom? Srpski etnos Kosova zapravo je jedini zajednički i objediniteljski etnos svih Srba, time i zajedničko blago i odgovornost. I tu mislim na kosovski mit i zavet, na istoriju i veru, kulturno nasleđe, teritoriju, prirodne lepote, ljude… To što sam se ja zatekao na Kosovu je lična sudbina koja i nije posebno interesantna. Mnogo je važnije da su na Kosovu bili i Vojislav Ilić, i Milan Rakić i Branislav Nušić i da se tada nije ni postavljalo pitanje otkuda oni tu. Filmom Sporazum prozvali ste i kosovske institucije, i predstavnike međunarodne zajednice, i domaće političare, ali i Srbe i Albance koji profitiraju od sukoba. Ko je, po vama, najkrivlji? Ne može se tu pojednostavljeno licitirati. Za svaku stranu kriva je ona druga, a dobrim delom i treća. To zavisi od ugla gledanja, a objektivno i od trenutka kada se to procenjuje. Ako je srpska odgovornost bila najveća tokom devedesetih godina prošlog veka kada je držala vlast na KiM, logično je da je nakon rata najveća odgovornost na međunarodnoj zajednici, a potom na kosovskim institucijama jer one sada drže tu vlast. Da li to što u filmu nema albanskih glumaca govori da nisu hteli da pristanu na male honorare i pro bono aranžman, što je diktirao skroman budžet, ili nešto drugo? Albanskim glumcima, a iz razgovora sa kolegama sam saznao da je sličan slučaj i sa svim drugim glumcima koji pripadaju malim i zakrvljenim balkanskim nacijama, ne pada na pamet da se prihvate uloge u kojoj bi makar i delimično negativno trebalo da igraju nekog pripadnika svog naroda. Pogotovo kada su u pitanju tuđe produkcije, pa čak i međunarodne, i to za ozbiljne honorare. Tu su jedino drugačiji srpski glumci. Nedavno sam, recimo, čuo da u filmu Bobana Skerlića Top je bio vreo nije bilo moguće da se pronađe bošnjački glumac koji bi igrao ulogu problematičnog lokalnog muslimanskog komandanta, pa je to onda zapalo Nikoli Đuričku. Na koje sve festivale je Sporazum konkurisao, gde je primljen, gde nije i šta mislite zašto? Sporazum i tu ima zanimljivu sudbinu. Još dok je bila tek završena gruba montaža i film bio u fazi postprodukcije, poslao sam ga u tom obliku selektorima festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji i Filmskim susretima u Nišu i oni su ga uvrstili u glavne takmičarske programe, a film je bio veoma dobro prihvaćen od publike. U međuvremenu je prikazan u zvaničnoj selekciji međunarodnih festivala u Klužu, Sočiju i Londonu, dok je nedavno uvršten u glavni program festivala nezavisnog filma u Nici. Iako je svečano otvorio filmski festival u Leposaviću, nakon mesec dana nije prikazan na festivalu srpskog filma u Kosovskoj Mitrovici. Nije ga bilo ni u nacionalnoj selekciji ovogodišnjeg Festa. Zašto je to tako, zaista ne znam. Pretpostavljam da su u pitanju i estetski i ideološki odnosi članova selekcionih komisija prema tome šta bi srpski film trebalo da predstavlja. Mene najviše raduje to da sam postigao dogovor o emitovanju na RTS i da će tako Sporazum moći da vidi što više gledalaca. Da li je film komunikativan u odnosu na stranu publiku, s obzirom na to da razlike između Srba i Albanaca nisu apostrofirane? I, kakav će utisak film ostaviti u odnosu na njihove eventualne predrasude? Želeo sam upravo da uđem u konflikt sa predrasudama i stereotipima, naravno bez iluzije da ću ih ovim filmom promeniti. Da izađem iz okvira dvostrukog klišea ili nacionalne kuknjave, ili anacionalnog pa čak i antinacionalnog prezira i samoodricanja. Što se tiče apostrofiranja, odnosno objašnjavanja konteksta, nastojao sam da to smanjim na najmanju moguću meru jer bi se u suprotnom ušlo u preopširnost i banalnost. Važno je da se u osnovi nalazi univerzalni motiv i rekao bih jedna gotovo antička potka. Pozitivne reakcije stranaca koji su gledali film u Londonu pretežno su usmerene na kvalitet scenarija i snagu priče, što me upućuje na zaključak da su ga dobro razumeli. Zašto publika plače nakon gledanja ovog filma? Svakako sam želeo da napravim emotivno snažan, katarzičan, ali nepatetičan film. Verujem da je duboka emocija pre svega u osnovi umetničkog dela. Mislim da sam možda uspeo da dotaknem suštinu problema odnosa koji mi imamo prema Kosovu, ali i individualnog odnosa prema nacionalnom i porodičnom, što se katkada i sučeljava. Raduje me što je najfrekventniji komentar gledalaca nakon filma: ovo je istina. Smatram da istina nije samo etička već da je i estetska kategorija. Kako povezujete rukovođenje Narodnim pozorištem Priština sa sedištem u Gračanici sa rediteljskim aktivnostima na snimanju TV serijala, dokumentarnog i igranog filma? I dokumentarni serijal „Čuvari baštine“ koji ste pomenuli i snimanje Sporazuma zapravo su već u najvećem i završeni pre početka mog rada u pozorištu. Mislim da je rad u ovom pozorištu kojeg je u gotovo nemogućim uslovima obnovio i vratio na KiM reditelj i njegov dugogodišnji direktor Nenad Todorović, zapravo deo iste priče i borbe za očuvanje srpske kulture na tom prostoru. Mogu li teme sa KiM biti iscrpljene? Najmanje tamo mogu biti iscrpljene. Brine me više naše interesovanje za njih. Ponovo ilustracija - dokumentarni film Pozorište iz kutije za cipele dobio je nagradu Pres vitez na međunarodnom festivalu u Košicama i tamo izazvao veliko zanimanje. O Narodnom pozorištu iz Prištine koje je proterano iz matičnog grada, pa onda jedno vreme bilo privremeno u podeljenoj i konfliktnoj Kosovskoj Mitrovici, te igralo za Srbe pod policijskom i vojnom zaštitom po enklavama, više su se interesovali strani nego domaći mediji. A to je samo jedna od tema koje traže svoje autore.