Pokretom protivu otmičara

Mogla bi to da bude potvrda prognoze da će izbori za Beograd biti organizovani pre sledećeg proleća, kad im je redovan termin: gradonačelnik Siniša Mali počeo je da sprema teren za „dostojanstveno povlačenje“. Tačno na godišnjicu ukidanja države u Savamali, za koje je, prema svedočenju njegove bivše supruge, odgovoran upravo on, Mali je najavio da se neće kandidovati za novi mandat na čelu prestonice, iako je, tvrdi, „ponosan na sve što je uradio u Beogradu“. Kao i obično u Srbiji Aleksandra Vučića, u vazduhu lebdi i mogućnost parlamentarnih izbora, a tabloidi su već lansirali verziju o njihovom održavanju u julu, čim se Vučić, u ulozi predsednika Srbije, preseli u fortifikacijski podobnu zgradu bivšeg SIV-a. I nije da ne postoje razlozi za takav „prepad“ – rani izbori uhvatili bi opoziciju usred pregrupisavanja neophodnog nakon predsedničkih izbora na kojima su se, posle pobednika Vučića (2.012.788, odnosno 55,08 odsto glasova) naređala trojica nestranačkih kandidata – Saša Janković (597.728, odnosno 16,36 odsto), izmišljeni lik LJubiša Preletačević Beli (344.498, to jest 9,43 procenta) i Vuk Jeremić sa osvojenih 206.676, odnosno 5,66 posto glasova izašlih birača. Slabiji rezultat od očekivanog Jeremiću je dao zadatak da dobro razmisli šta će dalje – za sada je u javnost „pustio“ samo informaciju da neće odustati od politike i da vaga da li će formirati partiju ili pokret. Janković i Preletačević, s druge strane, zacrtali su put kojim nastavljaju dalje: Preletačević planira da okuplja lokalne pokrete i grupe građana oko zajedničke platforme, ali tako da svako može da nastavi samostalno da deluje. Janković je najavio formiranje pokreta čiji će deo biti i Nova stranka Zorana Živkovića, a dogovoreno je i strateško partnerstvo sa Demokratskom strankom, koja neće biti članica novog pokreta. „Prava“ politička partija ni jednom od njih dvojice ne pada na pamet. Bar ne za sada. Janković tvrdi da je pokret, praktično, već spontano oformljen tokom predsedničkih izbora, kada su potpisnici Apela 100 („svi do jednog“) pozitivno odgovorili na njegovo pitanje da li su spremni za borbu za promene u Srbiji dužu od učešća na jednim izborima. „Računam na sve ljude opredeljene ka građanskom društvu socijalne pravde koji nisu činili zlo drugima“, objasnio je Janković i najavio da će članovi biti ne samo pojedinci, već i drugi pokreti, stranke, političke i nepolitičke organizacije. „Okupljamo se na vrednostima, civilizacijskim osnovama. U pojedinim nekim političkim stavovima biće moguće razlike, ali u vrednostima ne. U strankama je uglavnom obrnuto“, precizirao je ključni kandidat za lidera opozicije svoje viđenje načina na koji će pokušati da materijalizuje podršku građana dobijenu na predsedničkim izborima. „Mislim da je to početak dugoročne saradnje koja će biti valorizovana i na gradskim izborima, a ja bih želeo da bude i na parlamentarnim“, rekao je, potvrđujući dogovor o strateškoj saradnji, Dragan Šutanovac, predsednik DS. Biće da je reč o optimalnom rešenju, svakako boljem od eventualnog pokušaja Jankovića da preuzme DS, o čemu se spekulisalo, možda i uz pomoć onih kojima nije u interesu jačanje tog pola političke scene. „Za Jankovića je dobra neka distanca od DS, zbog političkog balasta koji nosi ta stranka, koja jeste delimično reformisana, ali je njen predsednik bio deo establišmenta u periodu od 2008. do 2012“, kaže politikolog Boban Stojanović. Istovremeno, ističe on, Janković dobija partijsku infrastrukturu i organizaciju demokrata, što sam ne može da stvori za nekoliko meseci do izbora. A koliko je, naročito u postojećim medijskim uslovima, bitno imati ljude na terenu koji mogu da komuniciraju sa biračima, dele letke i animiraju javnost na razne druge načine pre izbora, ali i valjano proprate ceo izborni dan, prema njegovom mišljenju, jasno se videlo na Jeremićevom slučaju, koji na predsedničkim izborima nije imao tu vrstu oslonca. A taj problem je, ističe Đorđe Vuković iz Cesida, još mnogo veći na lokalnim, nego na predsedničkim izborima. Uostalom, ovonedeljno glasanje u pet opština, na kome su naprednjaci, uprkos ogromnom trudu, osvojili znatno manji procenat glasova nego Vučić na predsedničkim izborima, pokazuje koliko je teško pretvoriti izborni rezultat sa predsedničkih izbora u snagu novog političkog organizma. „Nisam siguran da je dobro nipodaštavati ljude koji umeju da rade na terenu i glorifikovati intelektualce“, kaže Vuković govoreći o značaju dobre infrastrukture i opasnosti od elitističkog pristupa politici. S druge strane, i demokratama je, naročito posle rezultata predsedničkih izbora, u interesu da ispred sebe imaju Jankovića, kao centra okupljanja građanske Srbije, veruje Stojanović koji potvrdu opravdanosti takve strategije vidi i u nedeljnim lokalnim izborima, na kojima su demokrate ostvarile bolji rezultat nego na drugim izborima održanim tokom aktuelnog naprednjačkog doba. Sve to, ipak, ne znači da će ceo proces pravljenja novog pokreta uz održavanje najavljenog strateškog odnosa sa DS-om teći sasvim glatko. I to ne samo zbog potencijalnog nezadovoljstva kod dela demokrata zbog potpune skrajnutosti te stranke u Jankovićevoj predsedničkoj kampanji, već zbog svesti o prirodnom rivalitetu u budućnosti, s obzirom na okrenutost, u osnovi, istom biračkom telu. Jedna od potencijalnih „mina“ koju će, kao partneri na tom putu, morati pažljivo da zaobiđu, svakako će biti izbor kandidata za gradonačelnika Beograda. Jeste da je Janković otvoreno rekao da nema nameru da se lično kandiduje, ali to ne znači da će dogovor biti lak. Iako se u razgovorima sa demokratama može čuti da deo te stranke veruje da je u interesu DS-a da se njen lider kandiduje za gradonačelnika, zvaničnog stava o tome još uvek nema, a teško da ga skoro može i biti s obzirom na mogućnost da istovremeno budu raspisani i parlamentarni izbori. Sam Šutanovac je u subotu na sednici Glavnog odbora, čiji je gost bio Janković, rekao da ta partija želi da bude lider promena i pobedi na narednim izborima u Beogradu. I da ga povede „na način na koji su ga vodili ranije predstavnici DS koji su bili upamćeni kao najbolji gradonačelnici prestonice“, što liči na isticanje zahteva da kandidat za jednu od najvažnijih funkcija u zemlji ima člansku kartu DS-a. Zato će, veruje Spasojević, izbor kandidata za gradonačelnika Beograda biti važan test i za DS i za Jankovića, kao što će uostalom, test biti i formiranje izborne liste, kada će se videti koliko su i jedni i drugi iskreni u saradnji. Najbolje bi bilo, kaže ovaj sagovornik, da kandidat bude neko od istaknutih ličnosti, intelektualaca, a svakako ne ni Šutanovac, ni Balša Božović, niti bilo ko sa političkom istorijom vezanom za period između 2008. i 2012. Još jedan potencijalni problem mogli bi biti prebezi iz DS-a ka Jankovićevom pokretu, koje je, posle izbornog rezultata na predsedničkim izborima, moguće očekivati. Odgovor Šutanovca na taj očekivani problem u jednom nedavnom nastupu bio je nonšalantan: „Ako neko misli da treba iz DS da pređe u pokret, onda je to u redu. Nama je protivnik Aleksandar Vučić i učinićemo sve da ga na prvom stepeniku pobedimo u Beogradu“, rekao je lider DS, ali nije propustio priliku da kaže da se „u Srbiji vodi kampanja kako oslabiti političke partije i ojačati građanske pokrete i organizacije“ te da „ljudi nisu svesni da politički sistem ne funkcioniše tako“. Nije baš da je kampanja potrebna – političke partije sa svojim klijentelizmom, egoizmom, korupcijom i potpunom otuđenošću od društva jesu omražene, i to ne samo u Srbiji – pre se može govoriti da smo, makar u tom pogledu, deo sveta u kome raste antiestablišment raspoloženje. U našem slučaju, prema istraživanju agencije Demostat iz novembra, odnos između broja ispitanika koji imaju negativan i ispitanika koji imaju pozitivan stav prema strankama iznosi 11:1. „Postoji otklon prema strankama. Pokušavamo da izmislimo lepši svet, a zapravo je jedino rešenje da napravimo bolje stranke, organizovanije, a ne da ih uništimo“, kaže Vuković. Govoreći o razlikama između stranaka i pokreta, on kaže da su pokreti rudimentarniji, nemaju strukturu i stalnu organizaciju. „Ozbiljna stranka je sektorski organizovana, ima svoje resore za različite oblasti, koji razmatraju politike pa ih onda predstavljaju građanima... Kod nas je sve pogrešno – kandiduju se pojedinci, pa, ako osvoje vlast, onda razmišljaju šta će im biti programi“, kaže Vuković. Za Stojanovića pitanje pokret ili stranka nije suštinsko, jer i pokret može da funkcioniše na principima stranke i ima organizovane odbore koji se samo drugačije zovu. „Čim izlazite na izbore vi ste politički subjekt, to je samo pravna razlika, a sam naziv može da utiče na jedan broj birača“, kaže ovaj sagovornik. On objašnjava da se pokret registruje kao udruženje građana i funkcioniše po principima Zakona o udruženju građana. A to, recimo, znači da na lokalnim izborima, gde god želi da učestvuje, mora posebno da se registruje – što je problem koji stranke nemaju. Zato je pokret obično prelazna faza, jer je teško brzo formirati stranku rigidnije strukture. Ono što je suštinski bitno jeste da postoji ozbiljna organizacija, jer je, kako ističe, naročito u ovakvim uslovima, bez rada na terenu sa građanima, nemoguće osvojiti vlast. Naravno, ako se postojeća nekim čudom ne sruši sama od sebe i napravi prostor za nepredvidivo uletanje novih igrača na upražnjen teren. Ili bi najbolje bilo da se vratimo na sami početak, tamo negde u vreme antičke demokratije kada su nosioci velikog broja javnih uloga birani – žrebom? I kad nije bilo ni pomisli da jedan čovek o svemu odlučuje, a Perikle je objašnjavao: „I kako državna uprava nije usredsređena u rukama maloga broja nego u rukama većine, zove se naša vladavina narodna vlada (demokratija). U privatnim poslovima vlada za sve ravnopravnost po zakonu, a što se tiče javnog života, svako se, prema tome kako se ko u čemu odlikuje, bira u državnu upravu, ne zato što je član nekoga staleža, nego po svojoj ličnoj zasluzi. Niko se ne isključuje iz državnih zvanja, pa ni zbog siromaštva, koje inače smeta ugledu, ako je samo vrstan da učini što dobro za državu“. Možda bismo, u tom slučaju, posle izvesnog broja vekova, mogli da organizujemo normalan politički život po modelu predstavničke demokratije, bez jednog centra koji rukovodi propagandnim i svakim drugim orgijanjem po mozgu građana Srbije?