U spirali nade i ćutanja

Trgovište je opština koja već decenijama kruži na spiskovima nasiromašnijih i najugroženijih, a bez izuzetka i poslednjih pet godina, otkad je za probleme u njoj, kao i u ostatku Srbije, zadužena i odgovorna Srpska napredna stranka. Iako imaju sve razloge da budu nezadovoljniji od drugih režimom koji ih nije spasao iz živog blata, građani Trgovišta, s najmanjom zaradom u zemlji i gotovo upola manjom od proseka, glasali su za kandidata tog režima zamalo pa jednoglasno - većinom od 91,62 posto. Paradoksalna veza između siromaštva i podrške sistemu koji ga neguje ispostavlja se, potom, aksiomom kad se iza konačnih rezultata predsedničkih izbora zagrebe po statističkim bazama, ekonomskim i socijalnim statusima i razlikama. Premijer Aleksandar Vučić dobio je najveću podršku da postane predsednik Srbije listom u njenim najsiromašnijim opštinama i regijama. SNS je nakon aprilskog merenja raspoloženja najviše, osim Trgovišta i Gore sa preko 90 posto, ponosna na rezultate u: Žitorađi, Crnoj Travi, Bosilegradu, Preševu, Orahovcu i celom Kosovskom i Koovskopomoravskom okrugu, gde je predsednik te stranke osvojio preko 80 posto glasova. Slede Koceljeva, Krupanj, Žagubica, Kučevo, Petrovac, Sjenica, Novi Pazar, Tutin, Gadžin Han, Doljevac, Merošina, Svrljig, Bela Palanka, Bojnik, Vlasotince, Lebane, Bujanovac, Vladičin Han, Surdulica, Peć i ceo Kosovskomitrovački okrug sa preko 70 posto podrške. Izuzmemo li KiM, odakle statistika ne dolazi sad već decenijama, ali se zna da glasajući deo te pokrajine ni izbliza ne spada u red razvijenijih područja, stopa siromaštva po opštinama podudara se sa izbornim uspehom SNS-ovog kandidata na izborima, kao dve cipele iz istog para. Suprotstavljeni su, a identični. Stopa siromaštva najveća je u Tutinu sa 66,1 posto, a preko 60 i 50 procenata beleži se redom još u Preševu, Bojniku, Bujanovcu, Lebanu, Babušnici, Bosilegradu, Vladičinom i Gadžinom Hanu, Doljevcu, Žitorađi, Medveđi, Trgovištu, Crnoj Travi... Malo ispod 50 posto, prema zvaničnoj Mapi siromaštva u Srbiji (Svetska banka i Republički zavod za statistiku), imaju Krupanj, Vladimirci, Novi Pazar, Nova Crnja, Koceljeva, Merošina. Otkud ova podudarnost, koja gospodara nad siromaštvom pretvara u idola siromašnih? Zašto sistemu najviše veruju oni koji u njemu žive najteže? I kakva je, uopšte, kategorija nezadovoljstvo, ako ga ne osećaju najveći mučenici? Visoko poverenje građana koji najteže žive u sistem koji upravlja njihovim siromaštvom sociolog Jovo Bakić objašnjava razlikom između relativne i apsolutne deprivacije. „Tokom devedesetih godina u apsolutnom smislu svi smo nazadovali, ali je seljak nazadovao manje u odnosu na radnika i pripadnika srednjeg sloja. On je hranu imao, a višak je iznosio na pijacu. Danas, najmanje penzije nisu smanjene i penzioner koji prima ispod 25.000 dinara, a takvih je 60 posto, srećan je što mu niko nije dirao penziju.“ Relativna pravda za siromašne ispostavlja se, međutim, apsolutnom socijalnom nepravdom kad država napušta svoje javne funkcije ili nastavlja njima da upravlja rukovodeći se interesima kapitala. Ni seljak, dakle, ne može biti nezavisan od propadanja javnog zdravstva ili nedostatka uslova za školovanje dece. Uostalom, kvalitet života se ne meri samo novcem nego brojnim parametrima, među kojima su važniji dostupnost sekundarne i tercijarne zadravstvene zaštite i srednjeg i visokog obrazovanja. Što svakako nisu prednosti ovih, negradskih, naselja. Bakić, međutim, podseća da je još pre naprednjaka bilo poznato da stranke kupuju glasove, „u siromašnim krajevima za kutiju deterdženta, a u bogatijim može i za kravu. Time se obilato služio G17 plus, ali i sve druge pribegavaju tim trikovima, samo što su vladajuće, budući da imaju više novca, u situaciju da to češće primenjuju. U tom katastrofalnom lopovskom sistemu objasniti građanima da to nije u njihovoj koristi je teško kad oni svake godine imaju izbore na kojima će da glasaju. Oni, dakle, imaju korist, koja obesmišljava politički proces. Pitanje je dokle će krčag ići na vodu. Moguće je da će kad ljudi primete da sebi nanose štetu, biti dockan. Ali kada jednom dospete na periferiju svetskog kapitalističkog sistema, teško se sa nje pomerate na poluperiferiju. Čovek može svašta da podnese. Privikavate se, ne kupujete odeću ako ne morate. I hrana se redukuje, a može čak i hleb,“ objašnjava Bakić. NIN-ovo nedavno istraživanje pokazalo je upravo da se čak i potrošnja hleba smanjila u petogodišnjem periodu i da je u grupi od 46 prehrambenih namirnica porasla samo potrošnja mineralne i gazirane vode i goveđeg mesa. Pošto krompir nije zamenio hleb, pitanje je dokle čovek može da se odriče i koliko dugo, zapravo, može da trpi pre nego što poželi više od pukog preživljavanja? Da li je reč isključivo o potrebi da se održi status kvo i strahu da ne bude gore ili, ipak, i o većem dejstvu predizbornih obećanja na pojedine kategorije društva? Socijalni psiholog Dragan Popadić ukazuje na elemente koji obavezno prate siromaštvo, a koji verovatno presudno utiču na političke izbore siromašnih slojeva. „Do tih slojeva društva verovatno dolazi najmanje informacija, izbor elektronskih medija je sveden na one koji se emituju preko nacionalnih frekvencija, a internet nije uobičajeno dostupan. Ako se siromaštvo poveže i sa nižim nivoom obrazovanja, jasno je zašto oni lakše prihvataju jaku populacionu propagandu, kojoj ti slojevi i jesu glavna ciljna grupa. Nije samo ovdašnja specifičnost da se kreatori kampanja oslanjaju na uspeh neracionalnih poruka, koje će u ovom konkretnom slučaju Vučića predstaviti kao nesebičnog, hrabrog vođu, koji će uspeti u onome što je naumio ako mu ne budu smetali i zvocali. Na afektivnom nivou to je jaka poruka građanima koji najteže žive, jer je oni, baš takvu, oslobođenu apstrakcije, vide kao slamku spasa koja je lično njima upućena. I kao takva zapravo je i najpotrebnija onima koji su u lošem položaju.“ Iste zaključke bi, kaže Popadić, izvodio svako od nas u tom položaju. „Većina bi se istovetno ponašala i ne bi imala potrebu da informacije koje prima proverava. Ista informacija sporna je onima koji sliku kreiraju posredstvom brojnih medija i izvora, pa biraju da je uzimaju sa zadrškom. U ovom slučaju, ne postavlja se ni pitanje tačnosti vremenske prognoze na poslednjoj, a kamoli sadržaja sa prve stranice novina. Štaviše, sumnja u te poruke bila bi paranoidna. Naročito ako svi u okruženju određene osobe govore i misle isto.“ Popadić podseća i na važnost takozvane spirale ćutanja. „Čak i ako ja sumnjam, ali druge oko mene ne čujem da sumnjaju, biću skloniji da osporim svoju sumnju nego da je iznesem. Ćutaću i sumnjaću u svoj stav. A moje ćutanje će, potom, čvršće uveriti druge u zajednički stav, pa će tako i svako od njih ćutati i ako sumnja. Ćutanje se međutim u ovom slučaju ne potkrepljuje samo psihološkim faktorima nego i sankcijama na radnom mestu ili drugde, a samim tim i egzistencijom.“ Prosečne plate u okruzima, naročito opštinama koje su u najvećoj meri glasale za Vučića, ispod su proseka, a daleko manje od prosečnih plata u beogradskim i novosadskim opštinama. Pošto se administracija nikada neće preseliti u te krajeve, šanse su u privredi, koja je, sve i kada bi bilo investicija, sada u ozbiljnom deficitu kadrova. U regionu Južne i Istočne Srbije, primera radi, živi trećina od ukupnog broja stanovnika koji nemaju nikakvo obrazovanje, a svega 19 procenata onih sa višim i 15 procenata od onih sa visokim obrazovanjem. „Stepen kritičnosti i potreba da se informacije proveravaju nemaju veze sa inteligencijom. Obrazovanje nas uverava da smo donekle kompetentni da možemo sumnjati čak i u ono što govore veliki političari. Kad tog samopouzdanja nema, onda postoji uverenje da političari znaju šta govore jer su obrazovaniji od nas“, kaže Popadić. On podseća da je čak i veoma turobnih devedesetih godina najteže bilo govoriti o alternativnim rešenjima, koja se ne mogu sažeti u populističkim porukama. „Jer ako su ljudi upućeni na borbu za preživljavanje, oni nemaju vremena da se bave promišljanjem, naročito ne o neizvesnim alternativama. Zato su oni prijemčivi naročito za populistička obećanja. Poput bolesnika koji se u očaju leči travkama, svejedno što mu to posle deluje besmisleno, tražimo ideju u koju ćemo verovati i koja nam u tom trenutku deluje kao nada. Ona je naročito zgodna ako dolazi često i u formi jednostavnih ideja. Zato verujem da je i Vučićeva kampanja bila veoma efektna.“ Najmanje obrazovani su, uz decu, i najviše izloženi siromaštvu. Visoke procente te izloženosti beleži region Istočne i Južne Srbije, pa potom i Zapadne. Najviše glasova po okruzima, blizu ili preko 70 posto, kandidat SNS, ako je još nečim potrebno potkrepljivati tezu, dobio je u delovima Raškog, Nišavskog i Braničevskog okruga, u Topličkom, Pirotskom, Jablaničkom, Pčinjskom i na KiM. To su ujedno delovi zemlje u kojima žive najveće žrtve nejednakosti u platama, po kojoj je Srbija evropski rekorder. Da bi povećao izdržljivost Vučić je, smatra i Bakić, veoma vešto nastupio na samom početku optuživši demokrate za tešku situaciju. „Rekao je da će doći bolja vremena, ali da će, zahvaljujući njihovim greškama, biti teško i potrebno da se strpimo i da štedimo. Za to je dobio punu podršku Međunarodnog monetarnog fonda, ako nije dobrim delom i sledio njihova uputstva. To nije ni neobično ni specifično za Srbiju. U Grčkoj to počinje 2008, pa se pooštrava 2010. i traje do danas. Sledeće godine biće puna decenija krize u Grčkoj, od koje zemlje koje se kunu u demokratiju očekuju da ne poštuje ni odluku Ustavnog suda da je smanjenje penzija neustavno. Čovek, dakle, može svašta da izdrži.“ Ni veza između nivoa obrazovanja i procesa formiranja političkih stavova i orijentacija koja direktno - kroz političko delovanje i građanski aktivizam - utiče na kvalitet života, neće imati nikakvog značaja u politici dok god nema ni obrazovanje. U najsiromašnijim delovima Srbije, za koju u celini važi da je u „izrazitoj materijalnoj deprivaciji“, međutim, obrazovanje je još uvek privilegija, a ne javna usluga i faktički dostupna svima. Krug uzimanja-davanja zatvoren je u uslovima idealnim za svakog vlastodršca, dok god može tako i da ostane. A siromaštvo će hraniti sistem čak i ako sistem ne bude hranio gladne.