April u Beogradu

Beogradskom aerodromu nisu mogli naći bolje ime nego Nikola Tesla. Tesla je čovek koji je negde daleko ostvario svoje snove i osvetlao rodu obraz. Tesla je, donekle, simbol nas iseljenika, koji smo sazreli pod tuđim nebom. Nama, uostalom, taj aerodrom najviše treba. Ima neke poezije u tome što se mi, koji smo otišli kao on, i sve nas više odlazi, vraćamo kući preko aerodroma „Nikola Tesla“. Za uskršnje praznike dolazi dijaspora. Igrom slučaja, ove godine sam stigao ranije pa sam se našao u odboru za doček i video kako to izgleda s ove strane. Na „Teslu“ sleću avioni sa svih strana. Otvaraju se klizna vrata, izlaze nečija deca, braća, unuci. Bude poneki zet stranac, ili snaja. Dolaze ozareni. Sačekuju ih druga radosna lica. Dirljivi susreti, puni grljenja, poljubaca, smeha. Nisu to masovni dočeci, niti potresni susreti. Ovo je već rutina. Događa se svake godine kad se za praznike dolazi kući. Radosno sam sačekao kumove iz Londona. Lepo smo se ispričali u kolima. Postade mi jasno zašto tata insistira da dođe na aerodrom kad dolazim. Kaže: „Taj što nema ko da ga dočekuje i prati, taj više i nema zašto da dolazi ovamo“. Od šest unuka i tuceta praunuka mog pokojnog dede niko više ne živi ovde. Ovog proleća smo došli samo mi iz Evrope. Ovi iz Amerike nisu mogli, daleko je. Doći će drugi put, ali ne verujem da će se iko vratiti da ovde živi. Mada nam svima deca govore naš jezik, teško da će nam ga unuci znati. Jer mi nismo gastarbajteri, mi smo iseljenici. Čika-Dragana, kuminog tatu, ponovo su morali da ubeđuju da zbog zdravlja ne bi trebalo da vozi on, nego ja. Rastanak na aerodromu „Nikola Tesla“ bio je brz. Uskoro ćemo se videti. Čućemo se još pre. Rastanci oko nas nisu bili radosni, nemoguće je, ali nije bilo potresnih scena. Izljube se, putnici mašu dok stoje u redu za pasošku, a ovi ovamo sačekaju dok im ne mahnu poslednji put pre nego što zamaknu za ugao. Tek onda krenu kući. Kane, možda, poneka suza, ali nije tragično. Naviknu se ljudi. Natrag, sâm u autu, setih se jednog predloga za studentske proteste: „Da ponesemo po kofer i da ih vučemo u tišini, da se čuje samo sablasni šum točkića što odlaze“. Urezala mi se reč sablasno. Ekipa „24 minuta“ objavila najavu za emisiju na društvenim mrežama. Na slici nas trojica: Kesić, Božo Vrećo, pevač sevdalinki i ja. Kad, odjednom, na mrežama krenuše neočekivani komentari: „Kesiću, šta će ti ova nakaza? Spodoba“! U redu je da ti nisam simpatičan, ali me toliki gnev zaboleo. Otkuda tolika mržnja? Trenutak zatim prošla me panika. Shvatio sam da ne napadaju mene nego Božu. I tek tad mi bi žao. On je jedinstvena scenska pojava, prvak sevdalinke, pitom momak, delikatan, ne bi mrava zgazio. A vređaju ga, ni krivog ni dužnog, samo zato što nisu imali prilike da sretnu sličnog čoveka, pa se uplaše i ružno reaguju. Moj kvart je najšareniji u Portugaliji. U njemu su kineska, indijska i afrikanska četvrt. Ima puno stranaca. Npr. u istom bloku smo komšija Žeki, ja i kolonija rumunskih Roma (brojali smo, ima ih između 10 i 200). Tu blizu ima i prostitucije, a okupljaju se i transrodne osobe, pa ih često srećemo. No niko tu nikome ne smeta, i bezbedno je. Jednom prilikom, noću, zalutao sam u transvestitsku ulicu. Malo ubrzam korak, okliznem se i izvrnem gležanj. Jaučem na kaldrmi. Sjatili se transvestiti, podmetnule mi torbice pod glavu, donele led odnekud da ne otekne, vidale me dok nije prestalo da boli. Od tad se pozdravljamo u prolazu. Što mi beše čudno, sad mi obično. A Portugalci su tek mrtvi hladni, trgovačka kultura, moraju da umeju sa svakim, svikli su na razlike. Samo jednom, na metro stanici, pojavi se žena rođena kao muškarac. Na štiklama, visoka, upada u oči. I tad, neki debeljuca, dobaci nešto uvredljivo. Ona se nije ni osvrnula. Niko nije reagovao, osim jednog finog čike: „Dopustite, mladiću, da vam dam savet. Nije u redu tako vikati. Nije vreme“. Dečko zbunjen: „Nije vreme?“ „Možda je bilo prihvatljivo u 18. veku. Ali 21. vek je“.