Obest belog čoveka

Ne možete obmanjivati ljude, bar ne predugo“, tim rečima počinje poglavlje „Ispostavi rezultate“ u knjizi Veština dogovora, objavljenoj 1987. godine, s čijih se korica smeši smeđokosi, 41-godišnji biznismen, Donald Tramp. Knjiga je polubiografska, poluedukativno štivo za japije koji su osamdesetih želeli da krenu Trampovim stopama – da zarađuju milione dolara godišnje, ožene se istočnoevropskom manekenkom i žive u pozlaćenoj kuli na Menhetnu. U poglavlju „Ispostavi rezultate“ Tramp opisuje kratku scenu u kojoj demokrata DŽimi Karter, tada već bivši predsednik SAD, dolazi kod mladog biznismena Trampa da traži novčanu donaciju iako je upravo izgubio izbore za drugi mandat od republikanca Ronalda Regana. Prema Trampu, Karter je upravo zbog te „drskosti, hrabrosti, muda“ da traži nešto izvanredno, i dogurao do mesta predsednika SAD. „Američki narod je prilično brzo shvatio da Karter nije sposoban da ispostavi rezultate, pa je ovaj glatko izgubio reizbor“, napisao je Tramp. Trideset godina kasnije mladi biznismen se našao u Karterovoj kancelariji u Beloj kući, ali, kako za NIN kaže Bendžamin Vites, analitičar i glavni urednik uticajnog Lawfare bloga, ne može se pohvaliti da je pokazao da može da ispostavi rezultate. „Nema nijednog dokaza niti jednog aspekta sposobnosti kod bilo čega što je Donald Tramp uradio od kad je preuzeo funkciju predsednika do danas“, kaže Vites. „I prilično se loše kotira u poređenju s bilo kojim predsednikom pre njega.“ Trampa, međutim, ni najmanje nije briga šta će američki narod misliti o tome, smatra Nikol Tarner-Li, ekspert Brukings instituta u Vašingtonu i borac za prava Afroamerikanaca. „On je biznismen, okružio se istomišljenicima i nema ko da mu kaže da nije uradio nešto što je obećao. Na kraju krajeva, on obraća pažnju samo na svoje najodanije birače. Sva njegova politika i svi programi u obzir uzimaju samo ljude koji su ga izabrali“, kaže Tarner-Li za NIN. Samim tim što se isključivo obraća svojim biračima, njegova popularnost kod njih je i danas na gotovo jednakom nivou kao i u momentu izbora. Prema istraživanju Vašington posta i ABC njuza, bez obzira na to što uživa najmanje poverenja u američkoj javnosti otkad se merenja sprovode, i dan-danas bi 96 odsto njegovih birača ponovo glasalo za Trampa. „NJegovi birači ga vole zbog onog što on predstavlja, a to je ‘bes belog čoveka’“, kaže za NIN Mark Mejdžor, politički analitičar i predavač na Fakultetu političkih nauka Penstejt univerziteta u Pensilvaniji. U nedelju, 29. aprila, ističe prvih sto dana Trampove vlasti - rok čiji značaj Tramp i njegovi ljudi danas pokušavaju značajno da umanje. „Bez obzira na to koliko sam ostvario tokom besmislenog roka od 100 dana, a dosta toga sam ostvario, mediji će sve uništiti“, napisao je Tramp 21. aprila na svom ličnom tviter-profilu. Time je pokušao da obrne priču koju je sam plasirao tokom kampanje - kada je američkom biraču ponudio ugovor za sve što će uraditi u prvih 100 dana. U ugovoru je naveo 28 stavki, od ukidanja Obamakera, preko „isušivanja močvare“ i borbe protiv korupcije u Vašingtonu, do početka gradnje zida na granici sa Meksikom, koji će platiti Meksikanci. S obzirom na to da i pored većine u oba doma Kongresa nije uspeo da ostvari gotovo nijedno od svojih obećanja, Tramp je počeo da vlada predsedničkim uredbama. Za prvih sto dana potpisao je više uredbi od bilo kog prethodnika. „Na taj način Tramp izgleda i ponaša se ‘predsednički‘ bez potrebe da se ‘gnjavi‘ sa Kongresom“, kaže Mejdžor. Izvršne uredbe, iako mahom bez efekta, jedini su način na koji Tramp pokušava da održi obećanja iz kampanje, kaže Nikol Tarner-Li. „U njegovoj glavi i verovatno u glavama većine u Americi, on ostvaruje rezultate samim tim što nas sve drži kao na iglama dok pokušavamo da shvatimo šta će sledeće učiniti“, kaže Tarner-Li. Zbog toga novinarima u SAD koji prate administraciju, prvih 100 dana Trampove vladavine izgleda kao 1.000 dana. Niko ne pamti toliko događaja u prva tri i po meseca nečijeg mandata – od istrage o ruskom hakovanju izbora, preko veza Trampovih saradnika sa ruskim bezbednosnim službama, Trampovih tvitova, povlačenja SAD iz Transpacifičkog partnerstva, ekstremnog povećanja budžeta za vojsku i smanjivanja budžeta za zaštitu životne sredine, preko pokušaja zabrane ulaska u zemlju stanovnicima pojedinih muslimanskih država („Muslimban“), i svega što je usledilo, postavljanja pa izbacivanja Stiva Benona iz Nacionalnog saveta za bezbednost, useljenja Ivanke Tramp u Belu kuću, pokušaja ukidanja Obamakera i svađe s republikancima iz Fridom kokusa oko tog zakona, problema sa postavljanjem sudije Nila Gorsača u Vrhovni sud, hemijskog napada, pa bombardovanja u Siriji, bacanje „majke svih bombi“ u Avganistanu, krize u Severnoj Koreji, odnosa sa Kinom, odnosa sa NATO-om... U svakoj od ovih stavki Tramp je pristupao kao da prati sopstvenu knjigu o „veštini dogovora“. „Trampova opčinjenost ‘dogovorom‘ i ‘pregovaranjem‘ i pretvaranje ‘pregovora‘ u pogled na svet je čist transakcionizam. NJega ne zanima o čemu su pregovori već samo da na kraju ne bude ponižen. Želi pobedu i nije ga briga šta je suština pobede dok god može da kaže da je pobedio“, kaže Leon Vizeltier, američki pisac i kritičar, za NIN. Za sada jedina prava Trampova pobeda, slažu se sagovornici NIN-a, jeste postavljanje sudije Nila Gorsača u Vrhovni sud. Doduše, na jedvite jade. Prema američkom ustavu, sudiju Vrhovnog suda predlaže predsednik države. Ovaj predlog, nakon mučnog procesa ispitivanja u kom se sudaraju politički interesi brojnih lobija, mora potvrditi Senat. Do sada je važilo da je za izbor sudije neophodna kvalifikovana većina od 60:40 senatora. Međutim, da bi Gorsača progurali u Vrhovni sud, republikanci su morali da promene pravila, tako da je novi sudija izabran sa 54 glasa za. To je, prema Nikol Tarner-Li, bio odličan Trampov šahovski potez. „Sad ima nekog u najvišem nivou vlasti ko može da mu pomogne da ostvari svoje odluke“. Samim tim, ukoliko neko pokuša da ospori predsedničke naredbe, na kraju će doći do Vrhovnog suda u kom Tramp ima ozbiljnog saveznika. To će se, kako smatraju sagovornici NIN-a, na kraju dogoditi sa svim Trampovim zakonima i uredbama – od Muslimbana do Obamakera, glavnog zakona Trampovog prethodnika (i arhineprijatelja) Baraka Obame, kojim je zdravstveno osiguranje postalo dostupno milionima ljudi u Americi, a koji je glavni kamen spoticanja Trampove administracije koja na sve načine pokušava da ga ukine. „Realnost je da je prilično teško oduzeti zdravstveno osiguranje za više od 20 miliona ljudi, od kojih su mnogi glasali za Trampa, a koji su osiguranje dobili zahvaljujući Obamakeru. Tek onda su shvatili da je zdravstveno osiguranje, kako je Tramp rekao, ‘komplikovano… zaista, zaista komplikovano‘“, kaže za NIN DŽudit Feder, ekspert za zdravstvo i profesor na DŽordžtaun univerzitetu u Vašingtonu. Shvatanje komplikovanosti situacije tek kad se s njom suoči je najveći dokaz njegove nestručnosti da vodi zemlju – jedinog kvaliteta koji je Tramp zaista pokazao u prvih sto dana, slažu se sagovornici NIN-a. Upravo protiv te nestručnosti se na hiljade ljudi prošle subote, po hladnoj vašingtonskoj kiši, okupilo na „Maršu za nauku“. U najvećim demonstracijama od „ženskog marša“ do danas, naučnici, zaštitnici životne sredine, ali i obični ljudi, okupili su se da protestuju protiv umanjenja budžeta za nauku i zaštitu životne sredine, ali i za prava izbeglica, žena… Marš se završio polusatnom šetnjom do Kapitol hila, gde su demonstranti uzvikivali parole protiv Trampa i čitave sadašnje administracije. Do pola tri je sve bilo gotovo. Do sledećeg protesta.