Enciklopedija

Na gornjoj polici bili su krimići. Raša Popov govorio je tri jezika, a novine čitao na ruskom, engleskom, francuskom, nemačkom, italijanskom, španskom, portugalskom, rumunskom i grčkom. Učio ih je i iz detektivskih priča, iz roto štampe. Na jednoj stranici bilo je nešto više nepoznatih reči podvučenih crvenom olovkom. Objasnio je kako majstor krimi žanra mora da prati matricu i izražava se u kratkim iskazima (ušao je, uzeo pištolj, pucao). Odjednom, baš na tom mestu, poželi da piše kao „pravi pisac“ i razmahne se. Raša je podigao ruke, držeći grčki vikend triler i lupu: „Ovde opisuje lampe sa zelenim abažurima!“ Pored toga što je bio važna ličnost u istoriji beogradske televizije, pesnik s duhovitim, satiričnim rimama, pripovedač bajki i autobiografske proze, prevodilac (recimo, stripa Hane i Barbere o Ogiju i Dogiju s italijanskog) – Raša Popov pisao je scenarije s Dušanom Makavejevim, bio urednik u Matici srpskoj (pored ostalog, dela Sigmunda Frojda), urednik naučnog programa, pisac dve drame koje su decenijama bile u bunkeru. Lektor srpskog i hrvatskog jezika za studente u Londonu, Birmingemu i Notingemu. Voditelj Dnevnika 1968; reporter, kolumnista, radio hroničar, saradnik NIN-a. Noćima smo sedeli u Mokrinu, u redakciji Mokrinskih novina, i slušali kako priča. Pre nego što je Ivo Andrić dobio Nobela, otišao je kod pisca da naprave razgovor za list Mladost. Slavni književnik uzeo je olovku i usput zabeležio nešto na kutiji niške morave. Posle uručenja najvećeg priznanja, u stan je, ovog puta, ušao glavni urednik Mladosti. „A gde je mali Popov?“, upitao je Andrić. Na kutiji cigareta zapisao je ime. Ime koje će dugo živeti u Sveznanju, kao bogat i neverovatan enciklopedijski pojam.