Dekonstrukcija savršenog zločina

Film Nevidljivi svedok reditelja Oriola Paula jedan je od dva najzanimljivija španska filma poslednjih godina (drugi je Živ zakopan, špansko-američka koprodukcija Rodriga Kortesa). Posustalu špansku kinematografiju više od jedne decenije ne mogu iz letargije prenuti ni oprobani brendovi: Almodovar, Fernando Trueba ili Ventura Pons, čiji su poslednji filmovi potpuni podbačaji. Da se kinematografija španskog jezika nije posve preselila u Latinsku Ameriku (Pablo Laren, Lukrecija Martel, Pablo Trapero, Mišel Franko, Karlos Rejgadas…), pobrinuo se Oriol Paulo upravo ovim filmom. Nevidljivi svedok je u osnovi neonoarovska priča koja se sofisticirano kreće tragom ciničkog pogleda na svet jednog Kloda Šabrola. Film govori o uspešnom biznismenu koji na vrhuncu slave i poslovnog uspeha, upada u košmar, kada s ljubavnicom prouzrokuje smrt mladića gurnuvši ga, teško ranjenog, kolima u reku. Mladićevi roditelji ga, na osnovu niza indicija, povezuju s incidentom i kreću da se svete. Paulov film se virtuozno poigrava načelima podžanrovske grupe filmova „krivo optužen!“ (film otpočinje kao Crveni ugao Jona Avneta), ne pripadajući joj iz prostog razloga što junak uistinu jeste s pravom optužen, ali što gledaocu preostaje da sazna nakon dramatičnih i nekoliko veštih preokreta. Raspored ciničkih obrta u njemu čini da je Nevidljivi svedok film odmeravanja ili borbe inteligencija, pri čemu i sam film izuzetne inteligencije, u osnovi dekonstruiše ideju savršenog zločina. Ali, ova dekonstrukcija stoji između dve bazične ideološke filmske optike: prva pokazuje izmanipulisanog manipulativca i posve na tragu Fridriha Direnmata govori o disfunkcionalnosti savršene doziranosti. Druga manifestuje kredo umetnika kojem je vera u individualnu akciju daleko svrsishodnija no poverenje u (pravni) sistem koji, vidimo u filmu, permanentno zatajuje. Slično Prakašu Ratodu, junaku indijskog filma Sreda Niradža Pandeja, u kojem pojedinac revoltiran blokadom pravnog ustrojstva pravdu preuzima u svoje ruke, osvetu sprovodi majka ubijenog mladića, a ne instance pravde. U spornoj ideološkoj ravni ovog filma stoji ideja da je individualna akcija neophodna, jer se pravni poredak ne može uvek instrumentalizovati u korist oštećenih. Nevidljivi svedok je izvrsno režiran, snimljen ali i scenaristički dorađen i promišljen film, zapanjujućeg stilskog jedinstva. To je film bez praznina u fabuliranju i, istovremeno, film koji saobrazno narativnim potrebama, savršeno balansira između zanatskog majstorstva i prezira prema umetničarenju, čvrstim, premda regresivnim ideološkim stavom, ali i idejom šta film treba da bude, referirajući na velike majstore. Upotreba saspensa u njemu, dinamika naracije, permanentna rotacija rakursa na događaj, te faktor nepredvidivosti, čine da Nevidljivi svedok bude nešto najbolje što se u skorije vreme pojavilo ne samo u španskom filmu. Mimo svih drugih zahteva koji se danas direktivno i besmisleno nameću evropskom filmu, čineći od njega više apotekarski recept a manje umetničko delo, Nevidljivi svedok poseduje najbitniju vrlinu, koja je u osnovi svake umetnosti: da bude zanimljiva.