Nedostižna nezavisnost

Kada sam video ko je sve iznenađen odlukom suda u vezi sa mnom, onda sam shvatio da nešto nije u redu, jer među njima ima onih koji znaju šta je bio taj proces. Oni odlično znaju da su ljudima davani papiri sa kojih su morali da čitaju šta je napisano i znaju šta je sud rekao o tome. Okej, nastavljate, tu priču, živite onda sa time, kazao je Ramuš Haradinaj u intervju za NIN, kada se 2012. slavodobitno vratio iz Haškog tribunala kao slobodan građanin. Svedoci su nestajali, dokazi se klatili, a Haradinaj, koji se sa mesta premijera predao Tribunalu u Hagu, svakim je novim procesom protiv njega dobijao sve veću političku snagu među sunarodnicima. Uključujući i poslednji, pred Apelacionim sudom u Kolmaru, zbog koga je iz strateških razloga i na brzinu počašćen i državljanstvom Albanije. Haradinajev rast rejtinga iz pritvora je primorao njegovog rivala Hašima Tačija da partnerima u Briselu zapreti stvaranjem Velike Albanije ne bi li ispao veći patriota. Poznato? Ali, ono što je Haradinaj zamrsio u srpsko-francuskom prijateljstvu proteklih dana to ne bi razvezala ni Milunka Savić lično. Heroina koja je nosila francuske počasti, dva ordena Legije časti i Ratni krst sa zlatnom palmom, zapravo ne bi mogla ni da sedne sa svojim obožavaocima - admiralom Emilom Gepratom i generalom Franšom d’epereom da se priseti ratnih vojevanja, jer bi joj to na tri meseca bilo zabranjeno. Štaviše, i sećanje bi imala da zaboravi, ako bi se striktno držala preporuka iz pisma još aktuelnog predsednika Srbije Tomislava Nikolića njegovom takođe odlazećem kolegi u Parizu Fransoa Olandu. „Nikakva objašnjenja ne mogu otkloniti utisak da je politika i ovoga puta nadvladala pravdu i da je ubijanje Srba opravdano i dozvoljeno, za razliku od zločina nad drugim narodima. Naš osećaj duboke povređenosti je uvećan činjenicom da se Francuska u srpskoj istoriji doživljavala kao svetao primer prijateljstva i časti, zbog kojeg ni najveća stradanja u dva svetska rata nisu bila uzaludna“, napisao je Nikolić povodom odluke francuskog suda da negativno odgovori na zahtev Srbije za izručenje Haradinaja na osnovu međunarodne poternice i sumnje da je počinio ratne zločine na Kosovu i Metohiji 1998. i 1999. godine. „Ja vam, kao čoveku kome sam u više navrata dokazao svoje prijateljstvo, ukazujem na posledice takve očigledno političke odluke suda, koja je nanela veliku nepravdu Srbiji, velikom prijatelju Francuske, za koju nas, u ovom trenutku i nažalost, vezuje samo slavna istorija naših dedova i očeva“, reči su ogorčenja na koje Oland nije odgovorio. Srpski zvaničnici potom su pokrenuli niz diplomatskih i nediplomatskih mera nezadovoljstva. Najpre je parlamentarna delegacija Srbije napustila zasedanje Parlamentarne skupštine Saveta Evrope u Strazburu. U Pariz je otišla protestna nota, a vratio se ambasador. I pošto očekivano izvinjenje nije usledilo, premijer Aleksandar Vučić pozvao je ministre, druge državne zvaničnike i službenike da na tri meseca ne putuju u Francusku i da otkažu sve planirane aktivnosti u toj zemlji. Odgovarajući na pitanje zašto Vlada nije isto postupila kada je juna 2015. Švajcarska odlučila da ne isporuči Srbiji Nasera Orića, Vučić je nepokolebljivo odgovorio: „Zato što sam tada pogrešio.“ Odlučan je Vučić zato da, kad je u pitanju Francuska, s njenim zvaničnicima i sudijama preko medija otvori polemiku. Podseća na slučaj Brisa Tatona i javno pita Francuze kako to da su tada imali poverenja u srpsko pravosuđe, a da ga sada nemaju, sugerišući da odluka o slučaju Haradinaj, koja je tamošnje sudije „mučila“ od januara, politički čin. Ali, istovremeno, odlučno je defanzivan kad svoje diplomatske mere pravda rečima: „Ne prekidamo diplomatske odnose, ne prekidamo bilo šta. Samo kažem - ne morate baš da idete na službeni put jedno 90 dana. I to je mnogo?“. U toj podvojenosti srpske politike, red ljutnje, red povlačenja, bez ijednog akta protivničke strane, očekivano je svoju ulogu imao i ministar spoljnih poslova. Ivica Dačić interpretirao je poteze Beograda kao obavezu prema srpskim žrtvama, koje su pale na Kosovu između ostalog i zbog Haradinaja. „Zato ne možemo bez reči da prihvatimo odluku Francuske... Mi se ne mešamo u rad francuskog pravosuđa, ali to je i odnos francuskih vlasti prema žrtavama u Srbiji“, jer je i sudska „jedna grana vlasti“. Sve zajedno dalo je argument više sumnjama da su sve mere spram Francuske bile ništa drugo do populizam. Dok žrtve čekaju na zadovoljenje pravde, koja im se nakon nemušto obrazložene odluke francuskog suda, verovatno čini još nedostižnijom, bila bi to nedržavnička, neracionalna i podla politika. Sve suprotno onoj koju Vučić tvrdi da vodi. Pa, pođemo li sasvim dobronamerno od toga da su i Vlada Srbije i tužilaštvo uložili maksimum napora da se Haradinaj privede pravdi u Srbiji, opet su u postupcima srpskih zvaničnika nejasne barem dve stvari. Prvo, zašto se na diplomatskom nivou upuštati u avanture od kojih se unapred očekuje da ne znače „mnogo“. I drugo, da li su tolike kritike na račun izvršnih vlasti Francuske u vezi sa odlukom sudskih signal da zvanični Beograd ne razume, pa samim tim i ne poštuje, osnovnu podelu vlasti u demokratskim uređenjima i nezavisnost sudske od izvršne i zakonodavne. Izvršna vlast u Srbiji često je bila pod međunarodnom palicom da pritiscima na sudstvo isporuči neku od mnogobrojnih „pravdi“ koje su se od nje očekivale. Makar zato nezavisnost je, nažalost, izgubila na nedodirljivosti. O „unutrašnjem“ poimanju nezavisnosti sudstva najbolje, zatim, svedoči izjava bivšeg tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, koji kaže da je u izboru njegovog naslednika očekivao, ni manje ni više, nego „da premijer prelomi“. Ni sud u Kolmaru nije bogzna šta uverljivo presudio (Haradinaj bi u Beogradu bio u teškoj situaciji, sumnja se u fer suđenje…), pa je kolektivno odsustvo nezavisnosti, negde manje negde više, jedina prava, ali loša novost za sve. Lider parlamentarne Alijanse za budućnost Kosova još je iza rešetaka zato imao hrabrosti da preti ratom, u slučaju da ga isporuče Srbiji. Veselje po njegovom povratku u Prištinu, gde je prvi put kročio i kao državljanin Albanije, sinhronizovano je praćeno još jednom neobičnom hrabrošću lidera Preševske doline, predsednika Nacionalnog saveta Albanaca Jonuza Muslijua da danima osporava celovitost Srbije, poziva na ujedinjenje svih Albanaca… Potpomognut makedonskom krizom, ceo region se uzbudio zbog „albanskog pitanja“ a da francuski sud koji Haradinaja pušta na slobodu (prema tvrdnjama srpskog tužilaštva uprkos i mnoštvu čvrstih dokaza) jer bi mu bezbednost u Beogradu bila ugrožena, izgleda da osumnjičenog nije pitao osnovno - kako se u Srbiji oseća. Bivši lider OVK, danas političar, odavno je već odgovorio da mu razgovor sa srpskim zvaničnicima ne predstavlja nelagodnost, „jer sve to vidi kao biznis“. Prostu istinu skrivenu iza diplomatskog „rata“ cela tri naroda.