Narod voli da kleči pred vođom

O godišnjici 1968. studentske revolucije. O tome šta se promenilo od tada do danas, o Prvom maju, buntu protiv odsustva demokratije, sitnih diktatura, autokratije, birokratije, i izrabljivanja radnika, pre svega o protestima danas, kao i o tome kako mali Alek pravi velike probleme u kulturi i društvu, za NIN govore režiserka i dramaturškinja Jelena i Minja Bogavac, sestre čije su predstave neke od najzabranjivanijih u Srbiji zbog političkog, socijalnog, dokumentarnog angažmana. Koje dramsko delo živimo danas? Jelena i Minja: Sumnjivo lice. Jelena: Radili smo taj komad, prošle godine, sa Vojkanom Arsićem. To je zastrašujući komad u čijoj matrici su korupcija, bezobrazluk, borba za vlast bez ikakve ideologije. Minja: Ako se „Sumnjivom licu“ oduzme sentimentalnost, ispostavlja se da taj komad uopšte nije komedija. To je tragična farsa, u kojoj svi ispadamo karikature, da ne kažem: kompletni idioti. Kada biste u vaše pozorište morale da ubacite lik premijera, bilo bi to skrnavljenje, i gde biste ga smestili? Minja: Nemam ništa protiv. Zanimljivo je kako jedan mali lik može da napravi vrlo mnogo problema. Mali Alek? Minja: Da, mali Alek. U najnovijoj predstavi, „Jami distrikt“, koju je režirao Kokan Mladenović, bavili smo se ozbiljnim političkim temama. Pojmom nacije, ratnim huškanjem i manipulacijama koje dovode do ratova. Ništa od toga nije bilo problem. Problem je bio plakat na kom se nalaze naše glumice, autorski tim predstave kao i niz likova kojima je zajedničko to što svi pripadaju istoj naciji: od Tesle do Cece. Tu je, naravno i lik premijera... i baš ta dva milimetra plakata izazvala su najveću polemiku. Pitanje sme li se mali Alek staviti na plakat predstave, bilo je najkomplikovanije pitanje koje smo imali u radu. Jelena: Više ne znaš odakle kreće cenzura. Tu nije samo u pitanju Vučić, već svi mali Vučići u njegovom okruženju. Svi bi da nadirode Iroda. Dođe čoveku da poželi da ima Vučićev broj telefona, pa da ga zove pet puta dnevno i pita: „Čekaj, bre, je l’ smem ja ovo da kažem u svojoj predstavi?“ pa da on lično odluči ... (smeh). Bolje on, nego njegovi mali. Jer, što je čovek u toj hijerarhiji manji, to je jača cenzura koju sprovodi. Na čelu kulturnih institucija nalaze se ljudi koji ne znaju da umetnost ima zadatak da bude ubitačna. Ona treba da ukazuje na društvene probleme, da pokušava da interveniše da se oni rešavaju, a ne da vas zabavi! Ali, ako to ne znate, onda mislite da je svaka moguća tema za umetničko delo, opasan državni udar koji treba ugušiti. U strahu od cenzure, posežemo za autocenzurom, a ona je za umetnost – suicidna. Naša država je suicidna? Jelena: Nacija je suicidna. Strašno je to osećanje da nema šanse da pobediš. Ulažem veliku količinu energije, potpuno romatičarske… a s druge strane, kod mene je sve jače osećanje kompletne nemoći, koje ne dolazi iz karaktera nego iz iskustva. Shvatam da sam izgubila. Sećam se kad sam se kao devojčica, prvi put zapitala: čemu sve? Postavila sam to pitanje svom ocu, a on me je gledao s velikom dragošću i rekao: „Sve znam, ali tako nećeš moći da živiš“. Svaki put kada se osećam poraženom, kažem sebi tu rečenicu: jeste, poražena si sto posto, ali tako ne možeš da živiš. Minja: Svakodnevno praktikujem cinizam, u odnosu prema malim stvarima. Ali, u krupnim životnim odlukama pokušavam da imam entuzijazam, neku vrstu vere, makar i naivne. Ne mogu da znam da li će se bilo koja borba koju vodim okončati u moju korist, ali ako je ne bih vodila, onda bih znala da nisam ni pokušala. Uvek možeš barem da pokušaš! Zašto na toliko problema ovog društva izostaje otpor adekvatne snage? Protesti, na primer? Jelena: U silnim pobunama koje su postajale pobede, te pobedama koje su vodile u poraze i kolapse merljive skepsom normativa cikličnosti istorije, gde sve brže, centrifugiramo krugove desničarenja i demokratije, na tom dakle, novovistorijskom hali-galiju, vidim samo falš lunapark nove srpske istorije. U bumerang šemi opšteg falsifikata navodnog života – ljuljajući tamo-`vamo – posrćući – društvo je postalo performativno. Politika jednako estrada, estrada jednako makljada, makljada – bakljada, a bakljada petarda. A petarda nije bomba. Političke kreature služe se jeftinom patetikom nacionalističke šmire. Melodramska sredstva Hamleta iz Mrduše Donje. Mi, pozorišni profesionalci, u toj vrsti igre vidimo privid – amaterizam provansalskog glumatanja u svakom segmentu političkog života. U svačijem nastupu. Lažne teze pobeđuju još lažnijim tezama. Toliko dosledno, toliko uporno nelogično, da logika pobune teško da može da se uspostavi logično. Nema šanse. Minja: U istorijskom smislu, imali smo nekoliko razočaranja. Nakon njih je teško izvući novu snagu za bunt. Ako govorimo o razlici između protesta krajem šezdesetih, početkom devedesetih, sredinom devedesetih... i danas - čini mi se da postoji transgeneracijska potrošenost. Raduje me to što na ulicama ponovo vidimo mlade ljude, jer verujem da za svako društvo ima nade, dok god su mladi na ulicama. Ipak, nisam sigurna da li će njihovi protesti nešto promeniti. Na samom početku nije se desila nikakva eksplozija. Kada su bili najjači, protesti su bili i najjače ignorisani. Sada je moguće jedino da, ukoliko ostanu istrajni, iz te istrajnosti izraste neka nova politička snaga. Evo zapleta, obesi se radnik u Goši, pa dođe predsednik premijer, radnici prestanu sa štrajkom, pa prođe neko vreme, obesi se drugi, i ništa? Jelena: Sve je fejk. Osim tržišta. Sve se vrti oko koncerna, vlasti i para. Jesam inače paranoična, ali i mali Perica već shvata da smo porobljeni skrivenim ropstvom magnetizma kreditne kartice. Plati pa se klati, duguj da te klatim. Klati, klati ali ratu plati. I ne lipši magarče do zelene trave. Minja: To što se naziva političkom scenom u Srbiji, oslobođeno je od svake ideologije. U svakom trenutku možeš da promeniš priču, stranku ili stranu u borbi za vlast. Na protestima '68. u društvu je postojala ideologija, pa je moglo da se bori za... Jelena : Da se menja svet, a ne da se dođe na vlast! Minja: Sada bi radnici da uđu u nekakav ciklus pobune, ali prođu baš kao slučaj u Goši. Goša, ni sve te Goše – za vlast nisu bitne. Vlada se hiperprodukcijom i zamenom afera. Kao u pozorištu: građani su publika, čiju pažnju usmerava nevidljiva ruka reditelja. Ako je veliki broj građana na ulici, mediji će u prvi plan staviti teme s Kosova. Ako je na Kosovu vrlo ozbiljna situacija, mi ćemo se baviti nekom trivijalnom, porno aferom. Imali smo 1968. Brzo će pedesetogodišnjica. Obeležavanje 1. maja. Ovde ljudi i ne znaju šta je 1. maj, osim dan za roštiljanje? Jelena: LJudi sve manje znaju bilo šta. Ništa o krvavoj pokaznoj vežbi 1886. Šta je solidarnost? Zato danas pristaju na manje prava? Minja: Jer su neobrazovani ili loše obrazovani. Većina misli da je Prvi maj nešto što su komunisti izmislili, da Srbi ne bi proslavljali Đurđevdan. A kome odgovara da smo takve neznalice? Pa, vlastima... Kada imate infantilni narod, njime lako manipulišete. I tako, danas imamo vladavinu zgaženog dostojanstva i malo ko ima problem s tim? Jelena: Generalno, savremeni svet je autističan. I narcističan. Usamljeni samci žive u centru svemira svog ega. Sami su sebi sunce. Zgaženost je izvan ega. Ona je spolja. Dostojanstvo se meri duplim aršinom. Pa je lako imati duplo dostojanstvo. Biti dostojanstveno zgažen. Praviti se da ne primećuješ da su te izgazili. Više vic o zgaženom dostojanstvu, nego prava tragedija. Minja: Bojim se da je to stvar nemogućnosti da sagledamo društvo iz šire perspektive. Uzmimo kao primer - crva. Crv je mali i on ne može da sagleda kako izgleda ovaj sto. Potrebno je spustiti čoveka u perspektivu crva. Crv se nikada neće boriti za svoja prava na ovom stolu, jer ne zna ni da je ovo po čemu gmiže – sto. Autoritarnost koju kao društvo gajimo - strahovita je. Naša potreba da kleknemo pred Vođu, prepustimo mu živote i damo da nas vodi. Zato, kod novih inicijativa u našem društvu, cenim to što se ne centriraju oko lika vođe, već oko drugačijih strategija odlučivanja, koje bi nam pomogle da napravimo progres. Sa druge strane, većina društva na to ostaje gluva. Dok im ne pokažete novog kralja pred kojim će da padnu ničice i kažu „sudbonosno da“, ne veruju da je bilo kakva promena moguća. Da bi se novim generacijama usadila ideja o tome da mogu sami da menjaju društvo, neophodan je potpuno nov sistem obrazovanja. Ni Broz nije ignorisao studente 1968? Osam dana od izbijanja protesta nije se pojavljivao, a onda je dao izjavu kojom je potvrdio da razume studenstki bunt, i primio ih? Minja: Čak ni Milošević nije ignorisao studente. Primio je njihovu delegaciju. To je dokaz da živimo u mnogo opasnijoj diktaturi. Frapantno je da RTS ignoriše proteste pred svojim vratima, i da za to vreme izveštava o problemima u drugim zemljama. Vidite Miloševićev recept, isti scenario i medijski mrak. Slobode su Ustavom zagarantovane. Ali, Vučić bi da je Tito? Minja: Ma da l’ bi da je Tito?! Mislim da bi Vučić da je Vučić! A to je nešto novo, više i opasnije od svega do sada. U vreme Tita, postojao je idolopoklonički odnos prema njemu, ali su – uz određene manjkavosti, u društvu postojale procedure kakvo je recimo radničko samoupravljanje... Mi smo snažno ustali protiv tih levičarskih ideja, a dobili smo divlju, odvratnu verziju neoliberalnog kapitalizma. Od Titovog doba, nasledili smo samo ono najgore: neokrnjenu potrebu da slepo verujemo pojedincu. Zato taj pojedinac danas ima ozbiljnu šansu da evoluira u čudovište nepoznato u dosadašnjoj istoriji diktature. Nepreuzimanje odgovornosti za naša prava nas je dovelo do autoritarnog režima? Minja: Bolje je verovati vođi, nego za bilo šta preuzeti odgovornost - da. Sigurno da je u pitanju nedostatak odgovornosti, ali iza toga stoje neznanje i pogrešno obrazovanje, jer ako ne znam za šta treba da budem odgovorna, neću se boriti za svoja prava. Jelena: Neću se boriti ni za šta, ako me tome niko ne nauči. Nas ovde uče koje šljokice da stavimo, šta da operišemo, kako da budemo lepe. U tom kontekstu: ništa lakše nego da se odreknem prava za koja nikad nisam ni imala pojma da imam. I opet smo u autizmu metapasivnog. Bavimo se šljokicama i silikonima, a ne sobom - odustajući od sebe. Društvo odlazi u retrogradni štimung novog ropstva. Postavljanje strategije igre daleko od suštine spoznaje sebe kao slobodne osobe koja ima svoja prava. Siromašan čovek nije jak. Izmoren čovek, kome je otet identitet - ponižen je, nema šta. Minja: Opet se vraćamo na to. Pretvori čoveka u crva, crva ćeš lako da zgaziš. Jelena: Promene i politički i socijalni buntovi su prilično teledirigovani, kao paravan za interesne sfere koje se ovako ili onako pomeraju. I, koje govore da smo mi tu na periferiji globala, jedno lepo, još divljačko mesto na kome se može oteti još neka para. A jadni naši ljudi hoće prase za Božić, pa izađu i glasaju za Vučića. To govori o stepenu bede. Minja: Slika koja me je, nakon ovih izbora, dovela do suza, bio je flajer iz opštine Lapovo, gde piše da svi registrovani kao Vučićevi sigurni glasači mogu da dobiju gratis prase za Uskrs. Pravila sam anketu među prijateljima, sa pitanjem: šta biste učinili za prase? Šta biste dali, koju vrednost biste trampili za jedno prase? Jer, da se razumemo: gratis prase ne postoji! Anketa je bila zanimljiva: Jelena je rekla da bi pevala na karaokama. Ali, sve se svelo na to da ne postoji to prase za koje bi moji prijatelji menjali svoje pravo glasa i dostojanstvo. To više govori o mojim prijateljima, nego o vrednosti glasa u Srbiji. A gomila je ucenjenih i gladnih. Gomila će glasati za – prase. Za to da imaju šta da jedu za praznike. Glad je strašna stvar. Jelena: Tome se smejemo, jer je smeh mehanizam odbrane. To nije podsmevanje neukima, kako bi želeli iz vlasti da sugerišu. Već znak da nikakav sistem socijalne zaštite ni na jednom nivou ne funkcioniše. Kad kažem socijalna pomoć, ne mislim ono: sendvič, kifla… Nemamo državu, zapravo? Jelena: Ako u toku noći nestane jedan gradski kvart, ako nekoga drže u podrumu a policija ne dođe da mu pomogne – o kakvoj mi državi govorimo?! Od kada se to desilo, plašim se policije. Ne samih policajaca, već od moguće neverovatne instrukcije koju mogu da dobiju, a koju moraju da sprovedu. Ako se vlastima oštro suprotstavite, stiže snažna kazna, prvo preko tabloidnih medija, a onda i u ličnom životu. Vlada se pomoću straha od tabloida. Ako se nađete na njihovim naslovnim stranicama, vaš lični život kreće u neslućenom pravcu. Tabloidi su stalno repetirani, a ljudi preplašeni da će biti nova ličnost na koju pucaju. Minja: Možete vi da znate svoju istinu i da verujete u svoje poštenje, ali ako o vama objave laž i drugi upiru prstom u vas, verujući u tu laž, vi ste onda zaista žrtva linča. Jelena: U poslednjoj fazi života, socijalni angažman mi se svodi na pozorište. U svaki drugi politički vid angažovanja sam izgubila poverenje. Sve u šta sam verovala, za poslednjih dvadest godina je iznevereno i postalo svoj antipod. Moje delovanje i moja pobuna je pozorište. U ekstremno getoizovanim okolnostima gde govorim bez ikakve ideje da će to na neki način doći do ljudi, van mog kruga. Taj mali geto od dvesta ili trista pozorišnih inovatora sa kojima se viđam u poslednjih trideset godina. Ne hvalim se ovim, samo vidim gde sam i šta radim. Ne verujem da u takav autizam upadam zbog straha. Pre je tu u pitanju neverovatna zgrađenost. Nemogućnost da doprem do šireg kruga ljudi kroz ogromnu količinu serviranih gluposti i laži. Ta vrsta manipulativne gluposti me paralizuje. I to je baš ono što glupost ne bi smela da ti radi! Jer, ona tako pobeđuje. Kad paralizuje i zatvara. Kada te natera da odustaješ. Strah me ne zatvara, strah pokreće. Sve to što mislim da je lepo i bitno je iznevereno, prezreno, preokrenuto. Potpuni fejk identitet koji služi da se troši i iskreira stvarnost u kojoj sam ja poražena time što verujem da je dobro, lepo i pravdeno ono što ono jeste. A ne da je ono samo još jedna manipulaciona igračka. Duboko sam razočarana. To hoću da kažem. I to je ta razlika između Minje i mene: ja sam deset godina starija i deset godina više razočarana (smeh). Ali, ako za društvo možemo da uradimo nešto dobro, mislim da smo najbolje iz sebe iscedile, radeći s mladima u pozorištu. Umetnici, kao vi, preuzeli su ulogu Don Kihota ovog društva? Vama nije lakše, zašto drugi to nisu? Minja: Zašto nema takve vrste idealizma u drugim sferama društva? Čini mi se da zato što kada odaberete da se bavite nekom umetničkom profesijom, od života ne očekujete ušuškanost, sigurnost i red. Svojim ličnim izborom poziva, pokazali ste da možete da živite van zone komfora, da biste dobili satisfakciju neke druge vrste.