Nezadovoljstvo maršira

Svima su usta puna naroda, makar od pobede Aleksandra Vučića na predsedničkim izborima. Narod je, jednoglasno reže prorežimski mediji, zdušno glasao za očuha moderne Srbije i Šešeljevog političkog sina, a ovaj narod što se nedeljama već kurobeca po ulicama gradova Srbije nikako ne može da prihvati ponajbolji od svih mogućih ishoda izbora. Tu je srž frustracije, lični animozitet prema užoj i široj rodbini vladajuće vrhuške, i ni u čemu drugom. Antirežimski mediji istovremeno romore o narodu koji je egzistencijalno uslovljen da glasa za koaliciju oko SNS-a ili, u licemernijoj varijanti, koji je slep kod očiju i tupav kod mozga. Kao da ne postoje građani iskreno uvereni u reformsku politiku vlade. S razlogom ili ne – zaseban je par rukava. S druge strane, tvrde da postoji i narod kojem je muka od uvredljive samozaljubljenosti vlasti i koji želi demokratsko društvo angažovanih građana, a ne autokratski košmar. Izgleda da ćemo posle prve i druge Srbije dobiti i prvi i drugi narod. Ako je verovati onoj staroj, kad se imenica na „n“ prečesto pojavljuje, biće pičvajza posle kojeg nema povratka na staro. Vlasti je najgore kad se desi narod. Međutim, u dosadašnjim tumačenjima protesta neretko se iz obe pozicije češće projektuju sopstvene ideje o idealnom buntu i idealnoj vlasti no što se uistinu tumače stožerne ideje oko kojih se protesti osmišljavaju. Tokom prvih sedam dana demonstracija, činilo se da ni demonstranti ni vlast nisu znali kako da se postave pred trenutkom koji je sve više ličio na preloman. Osmog dana su transparente protiv diktature, aktuelne elite, ekonomskog uslovljavanja medija i smanjenja radnih prava dopunili i vrlo konkretni zahtevi – oni koji se odnose na borbu protiv mera štednje, komercijalizacije obrazovanja i zdravstva, smanjenja plata i penzija, svakog oblika prekarizacije rada... čini se da se previše ljudi buni zbog previše konkretnih problema da bi iluzija o Srbiji kao motoru zapadnog Balkana mogla da ostane neokrnjena. „Za razliku od Beograda, gde su ljudi prvi izašli na ulice i koji je po inerciji na ulice izveo čitavu Srbiju, Novi Sad je zahvaljujući Studentskom pokretu Novog Sada (SPNS) čitavu Srbiju povukao i usmerio prema socioekonomskim zahtevima koji su jedina stožerna tačka oko koje se može graditi alternativa postojećem režimu, opoziciji i ekonomsko-političkom sistemu uopšte. Jer, SNS je proizvod već postojećeg sistema, a pošto smo od početka težili da proteste usmerimo u pravcu drugačijem od svega što smo viđali od pojave višestranačja, antiesenesovskom karakteru bunta smo dali i širi, socijalni karakter naspram čisto političkih zahteva kao što su oni za novim izborima i smenama pojedinih funkcionera. Čisto politički zahtevi bi najviše odgovarali opoziciji, ali i samom Vučiću, jer, koliko god njegova vlast bila loša, opozicija nema kredibilitet da mu se suprotstavi, niti nudi neku suštinski drugačiju koncepciju politike“, kaže za NIN učesnik novosadskih protesta i član SPNS-a Jovan Repović. Prema rečima doktoranda beogradskog FPN-a i učesnika beogradskih protesta Filipa Otovića Višnjića, činjenica da je SNS postao simbol vremena koje traje mnogo duže od perioda koji su proveli na vlasti, čak i perioda koliko postoje, ne umanjuje krivicu ni SNS-a ni njihovih prethodnika. „Zahtevi, govori i transparenti širom Srbije ukazuju na stav da katastrofalna ekonomska politika, podanički odnos prema investitorima, degradacija radnika i sveukupna pljačka naroda nisu nastali pre pet godina, dolaskom SNS-a na vlast, već da je reč o znatno dužem procesu u koji su bile uključene stranke koje trenutno čine opoziciju“, kaže on za NIN. Dakle, nezadovoljstvo maršira protiv sedamnaest godina štetnih političkih mera, ne isključivo protiv jedne partije ili skupine ljudi, koliko god njihove izjave vređale inteligenciju i dostojanstvo građana. Nije što lažu, nije čak ni što misle da im građani listom veruju, već je problem što s lažima ne posustaju. Čini se da im glasači i ne trebaju. Nije ni čudo s obzirom na ono što Otović Višnjić naziva „sistematskim uništavanjem društvenih struktura koje bi mogle zaštititi interese radnika, studenata i penzionera, ali i nezaposlenih“. Najznamenitiji sindikati su korumpirani znatno duže od pet godina, brojne studentske organizacije odvajkada su tek plodno tle za proizvodnju partijskih apartčika, a civilni sektor je funkcionisao s vrlo promenljivim uspehom. U nedostatku korenite i sveobuhvatne lustracije, plemensko-esnafskog klijentelizma i hrabrosti da se makar pokuša s prekrajanjem ekonomske politike nezavisno od težnji međunarodnih kreditora, građani Srbije su od petog oktobra do danas postali marginalizovana većina i jedino se na sebe mogu osloniti. Nišlije su svesni ovog usuda već dve godine, koliko se dugo bore s lokalnim komunalnim sektorom. Prema tvrdnjama profesora sociologije na BU, člana UO Udruženja predsednika skupština stanara i jednog od vođa niških protesta Đokice Jovanovića, saznanje da u skandinavskim državama daljinsko grejanje košta manje od grejanja u privredno i ekonomski razrovarenom Nišu namakla bi im osmeh na lice da se svakodnevno već ne udara na radna prava građana i da se stopa nezaposlenosti u zvaničnim statistikama ne smanjuje vrlo slobodnim tumačenjem činjenice da je mnogim ljudima naprosto dosadilo dugogodišnje prijavljivanje na biro za nezaposlene. Zato se, veli on za NIN, na niškim ulicama pored studenata mogu zateći ljudi svih starosnih dobi i zaleđina, a među njima se našlo mesta i za hrabriji deo predavačkog kadra Niškog univerziteta. „Ovo nisu antisistemski protesti, jer sistema nema, države nema, ima samo vladajuće partije, godinama i godinama unazad, parapartijskih instanci i oligarhije sakupljene oko nje. Ipak je malo drugojačije u društvima gde sistem postoji. Mi ni do tog stupnja nismo došli. Ranije je socijalno odgovorna država u zapadnoj Evropi služila da samo srce kapitalizma zaštiti od snažne levice. Od tačerizacije i reganizacije ekonomije, levica je drastično oslabila, konstantno je na udaru, pa je nestala i potreba za državom blagostanja. Nama se priča da za nju nema para, ali to nije tačno. Odličan dokaz je krah Agrokora gde su se regionalne vlade brže-bolje udružile da parama poreskih obveznika spasu jednu propalu firmu. Gospodo, ako hoćete slobodno tržište, pustite je da propadne. E, takvi nefer društveni uslovi mogu da izrode ili desnicu i njoj svojstven haos ili levicu i institucionalizaciju države na strani građana. Ovi poslednji protesti su otuda deo levičarske borbe za pravednije društvo koja nije laka i koja tek treba da da rezultate“, predočava Jovanović. Naši sagovornici uglas proteste opisuju kao početak trasiranja puta ka nekompromitovanom pokretu čija bi politika predstavljala otpor tranzicionoj logici koju okrivljuju za provincijalan položaj Srbije i, šire, Balkana, i farsičan nedostatak perspektive. Dok Repović priznaje da je „svima jasno da od ispunjenja zahteva u nekom relativno kratkom roku nema ničega i da se protesti polako gase“, on potcrtava da je bitnije to što su desetine i desetine hiljada građana Srbije osetili da nisu sami u nezadovoljstvu i da se za alternativu postojećem poretku imaju s kim boriti. Nažalost je realno očekivati da povoda za nezadovoljstvo bude za izvoz. Šteta što to ne ulazi u obračun BDP-a. Zašto su se protesti onda baš sad zapatili? Odgovor je jednostavan. Čak i kad SNS čini iste ili slične pogreške kao njeni prethodnici, to čini izuzetno bahato i ružno. A ružnoća je, reče jednom jedan pijani francuski simbolista, jedini greh koji se ne prašta. „Činjenica je da su protesti započeti kao spontana, heterogena reakcija na nefer uslove pod kojima su održani protekli predsednički izbori. Činjenica je i da je to bio samo okidač koji je pokrenuo lavinu godinama taloženog nezadovoljstva. Kao što je već naglašavano, sve je ovo jedna borba. Pored iznetih socioekonomskih zahteva koji se tiču čitave Srbije, ideja je da svaki grad unosi lokalno specifične zahteve. Takva vrsta decentralizacije protesta je jedan od njegovih najvećih potencijala. Međutim, koliko god napominjemo da se šetnje svakodnevno održavaju širom Srbije, za šta je potrebna mnogo veća hrabrost, medijska slika se u najvećoj meri kreira na osnovu dešavanja u Beogradu. Između ostalog su i zato studenti u Beogradu sve vreme aktivno uključeni u umrežavanje i sa sindikatima – radničkim, policijskim, prosvetnim, zdravstvenim“, kaže za NIN Sara Nikolić, učesnica beogradskih protesta. Za razliku od profesora Jovanovića, Repović ne želi da olako ideološki određuje proteste. Nije tajna da je među starim i mladim, dobrostojećim i besperspektivnim demonstrantima bilo i ideološki vrlo razuđenih pozicija, bez obzira na očito levičarski ustrojene zahteve. Naš sagovornik smatra da je to jedan od pokazatelja katastrofalnog stanja u Srbiji. Ujedinjeni front ovom prilikom nije nastao artikulacijom postojećih težnji, već spontanim izlivom mešavine besa, humora i očaja. Smatra da će se ideološko profilisanje revolta dogoditi post festum i da će biti upamćeni po onoj struji koja se iz njih bude izdvojila kao dominantna. Slično rezonuje i Sara Nikolić. „Na snazi su nova politika artikulacija, nov jezik, novi način razmišljanja i organizovanja koji ne potpada pod stare političke paradigme. Konačno, na snazi je jedna ideološka neisključivost koja je ranijim generacijama nezamisliva. Etiketirati protest kao levičarski, desničarski ili centralistički bi značilo delegitimisati ga. Ulicama ove države već duže od tri nedelje šetaju zastupnici različitih ideologija, kao i oni koji veruju da su ideološkim zamkama utekli. Svi su ujedinjeni zarad istog cilja, a taj cilj je, kao što jedan od transparenata i poručuje, da ’niko ne sme biti gladan i bez doma’“, zaključuje naša sagovornica. Ima li konkretnije ideologije od te u društvu u kojem su pelene radna uniforma, samoubistva uzrokovana praznim novčanikom, a laganje vlasti svakodnevno i, što je unekoć gore, neinspirativno?