Kome će Zaev dati besu

Ništa se minulog četvrtka u Skoplju nije dogodilo a da nije bilo lako predvidljivo. Možda je samo, donekle, bila iznenađujuće to što se nasilje dogodilo u parlamentu i što su se na udaru našli i sami poslanici. Ni samo nasilje nije bilo iznenađujuće, ovo je bio tek rimejk mnogo krvavijeg sukoba u Kumanovu iz maja 2015. Ono što je donekle novost jeste da se sada sa priličnom sigurnošću, nakon ova dva događaja, može govoriti da se posle više od decenije na Balkan nasilje vraća kao pokretački princip i legitimni način rešavanja političkih sporova. Istovremeno, reći da je ovo finale političke krize, koja već nekoliko godina trese Makedoniju, bilo bi simplifikovano pojašnjenje koje ignoriše širu sliku. Puna dva meseca prošla su otkad je lider Socijaldemokratske stranke Makedonije (SDSM) Zoran Zaev obezbedio parlamentarnu većinu sa albanskim strankama, upravo ono što nije pošlo za rukom bivšem premijeru i lideru VMRO-DPMNE Nikoli Gruevskom, koji je čitavu prethodnu deceniju bio na vlasti zahvaljujući podršci albanskih stranaka, pre svega najveće Demokratske unije za integraciju (DUI). Odbijanje makedonskog predsednika Đorđa Ivanova da mandat poveri Zaevu očekivano je rezultiralo raspletom kakav je viđen prošlog četvrtka. Okidač za nasilni upad pristalica nekadašnjeg premijera Gruevskog, koji eufemistički sebe nazivaju Pokretom za zajedničku Makedoniju, bio je zaista na prepad izveden izbor predsednika parlamenta, što čak nije ni bilo predviđeno dnevnim redom. Prilično je jasno da Zaev ovakvu akciju nije preduzeo bez prethodno dobro obezbeđene logistike oličene u zapadnim saveznicima, baš kao što je jasno da Ivanov nije imao nikakvo ustavno pravo da Zaevu, koji je obezbedio skupštinsku većinu, uskrati mandat za sastavljanje nove vlade. Ono što je još sporno u ovom slučaju jeste personalno rešenje za predsednika Sobranja. Talat DŽaferi iz DUI nije nepoznato ime u makedonskoj politici. Nekada oficir makedonske armije, školovan na vojnim akademijama u Beogradu i Sarajevu, kada je izbio sukob između Albanaca i Makedonaca 2001. dezertirao je i prebegao na stranu albanske Oslobodilačke nacionalne armije (ONA), svojevrsnog makedonskog pandana kosovskoj paravojnoj formaciji OVK. Nakon okončanja sukoba i sklapanja Ohridskog sporazuma, kao i mnogi drugi pripadnici ONA, politički se aktivirao. Ali ako je ovo rešenje koje je Zaev ponudio problematično na više načina, svakako bi i Gruevski morao da odgovori na pitanje zašto je čoveka sporne biografije 2013. imenovao ministrom odbrane. Bivši premijer tada se suočio čak i sa protestima građana zbog ovakve odluke. Sasvim je smisleno postaviti i pitanje šta je to što je Zaev ponudio Albancima pa su ovi okrenuli leđa dugogodišnjem koalicionom partneru Gruevskom. Tim pre što je bivši premijer na izborima osvojio 51, a Zaev dva mandata manje. Vrlo brzo u javnost je procurila informacija da su albanske partije formulisale uslove pod kojima će participirati u vlasti, a dokument nazvan Tiranska deklaracija predviđao je priznavanje albanske manjine u Makedoniji kao konstitutivnog naroda, uvođenje dvojezičnosti, kao i usvajanje deklaracije kojom se osuđuje navodni genocid nad Albancima od 1912. do 1956. Zaev je na brzinu negirao treću tačku dokumenta, ali je ostao potpuno nedorečen po pitanju prve dve. Sasvim dovoljno da se, iskreno govoreći, s mnogo razloga počne govoriti o federalizaciji Makedonije, što bi mogao da bude i uvod u raspad zemlje. Priče o podeli Makedonije podgrejane su upravo u februaru, kada je i Zaev obezbedio parlamentarnu većinu i to nakon što je američki kongresmen Dejn Rorabaher kazao da je Makedonija „neuspela država čiju teritoriju treba da podele susedne zemlje“. Republikanac i, nije to nepoznato, albanski lobista za televiziju Vižn plus iz Tirane rekao je da je Makedonija toliko podeljena da nikada neće moći da funkcioniše zajedno, „pa makedonski Albanci treba da postanu deo Kosova, dok ostatak države treba da postane deo Bugarske ili bilo koje države s kojom tvrde da su u srodstvu“. Istina, Rorabaher se potom izvinio Makedoncima zbog mešanja u unutrašnje stvari suverene države, a i sam Stejt department se na insistiranje Makedonije oglasio saopštenjem u kome navodi da SAD priznaju i podržavaju teritorijalni integritet Makedonije, te da ta politika nije promenjena. S druge strane, nevolja za Gruevskog leži u činjenici da je umesto da stabilizuje zemlju, državne interese počeo da brani iz zone kriminala. Ili je to samo bilo poslednje utočište za sve ono što je u prethodnoj deceniji učinio, a zbog čega bi po svim ljudskim i božijim zakonima morao da gleda samo komad neba. Jer niko ne može osporiti da je za njegovog mandata pljačka poprimila mastodontske razmere, da je prisluškivao desetine hiljada građana, da je korupcija postala neka vrsta društvene igre u kojoj je najkrupniji plen išao najkrupnijim partijskim bumbarima, a da je nepotizam dostigao nivo plemenske pripadnosti. U takvoj situaciji teško je poverovati da o zaštiti državnih interesa iskreno progovara onaj čija je stranka Makedoniju dovela do najvećeg političkog i socijalnog raslojavanja u poslednjih nekoliko decenija. Ali, da bi slika bila potpuna, nikako se ne može zanemariti uticaj stranog faktora, koji je u dobroj meri zemlju pogurao do ivice potpune dezintegracije. Posmatrano geostrateški, reč je o jednoj od retkih preostalih zemalja u Evropi koje spadaju u „ničiju zemlju“, prostoru koji nije blokovski svrstan ni u jednu vojno-političku organizaciju. Većina zemalja jugoistočne i istočne Evrope već su postale članice Evropske unije ili NATO ili, najčešće, obe organizacije. Makedoniji je taj put preprečen delimično zbog spora s Grčkom oko imena, a dobrim delom i zbog činjenice da dosadašnja vladajuća garnitura nije mnogo ni marila za ove procese. Ali, kako sada stvari stoje, vreme balansiranja između Istoka i Zapada je isteklo i to otkako je između Zapada i Rusije buknuo sukob koji analitičari najčešće opisuju kao novi hladni rat. Već ta činjenica ubrzala je u Makedoniji procese do tačke koju Gruevski očigledno nije razumeo ili bar nije hteo da prihvati. Interes koji je Kremlj pokazao za region, uostalom, uticao je i na nešto urgentniji prijem Crne Gore u NATO. Svakako da je u ovoj jednačini sa više nepoznatih jedan od ključnih faktora albanski, koji je u prirodnom sadejstvu sa prethodnim. Albanija je članica NATO, a toj teritoriji može se slobodno dodati i Kosovo već i zbog same činjenice da se na tom prostoru nalazi NATO baza Bondstil. Nije, dakle, posebno teško zaključiti da Makedonija postaje užareni geostrateški epicentar Evrope. Kada govorimo o greškama međunarodne zajednice, nikako ne treba zanemariti odgovornost Brisela i EU. Ona se ogleda u činjenici da je zemlja, koja je početkom veka bila reformski lider regiona zbog spora s Grčkom oko imena, ostavljena na periferiji dešavanja, te da je Atina postala nepremostiva prepreka daljim evrointegracijama. Da je Brisel malo jače pritisnuo Grčku u pronalaženju kompromisa, moguće je da danas u Makedoniji ne bismo gledali skoro bezizlaznu situaciju. Ovako, prepuštena sebi, Makedonija je dobila autoritarnog Gruevskog, koji je državu pretvorio u partijsko-porodičnu prćiju. Ključno pitanje, naravno, ostaje ima li izlaza iz ovako duboke krize i šta će se dešavati u narednim danima i nedeljama? Brzina kojom su se oglasile sve značajnije evropske zemlje i SAD priznajući DŽaferijev izbor ukazuje na želju Zapada da na čelu zemlje vidi Zaeva, a ne Gruevskog, koji bi, nakon svega, mogao da se okrene saradnji sa Rusijom. S druge strane, potencijalni sukob leži u činjenici, i u to smo se mogli uveriti upravo prošle nedelje, da Makedonci koji su upali u parlament smatraju da je ovo tačka s koje nema povratka u pokušaju da se zemlja razbije. U međuvremenu, predstavnik Stejt departmenta Hojt Brajan Ji razgovarao je sa liderima albanskih partija i s predsednikom Đorđem Ivanovim. Utisak je da su nakon dvodnevne posete američkog zvaničnika Albanci mnogo zadovoljniji. Ivanov je, kako se navodi u saopštenju iz predsedničkog kabineta, zameniku pomoćnika američkog državnog sekretara za evropske i evroazijske poslove poručio da platforma iz Tirane ne može da bude uslov, niti osnova za formiranje vlade. Ali ako se pažljivo iščitava saopštenje, vidljivi su i prvi znaci popuštanja. Naime, makedonski predsednik zatražio je od Zaeva da ispuni ono što je javno obećao - da će, zajedno sa koalicionim partnerima, obezbediti garancije za jačanje unitarnosti i da će sve biti u skladu sa Ustavom. Ovakav ton trebalo bi da implikuje činjenicu da je Ivanov, posle svega, ipak spreman da poveri Zaevu mandat za formiranje vlade. Na kraju krajeva, nije prvi put da se iz VMRO čuje da su spremni da podrže Zaeva pod uslovom da ne dovede u pitanje budućnost države. Naravno, ovo bi mogla da bude samo oročena podrška ukoliko Zaev „proneveri poverenje“ ili možda izlazna karta za Ivanova, koga je Gruevski prilično izložio pritiscima Zapada. Ukoliko se, ipak, Ivanov odluči da Zaevu ne poveri mandat, mogli bismo u kratkom roku da vidimo reprizu prošlonedeljnih događaja. Lider socijaldemokrata bi u tom slučaju, vrlo verovatno, okupio skupštinsku većinu i pokušao da se proglasi premijerom. Uostalom, Talat DŽaferi je pre nekoliko dana poručio da Đorđe Ivanov ima rok od 10 dana da parlamentarnoj većini uruči mandat za formiranje vlade, a u utorak, 2. maja makedonski mediji preneli su njegovu rešenost da tog dana preuzme ključeve kabineta predsednika Sobranja i da zvanično počne da obavlja tu funkciju. „Ako predsednik Ivanov ne bude parlamentarnoj većini dao mandat za formiranje vlade, on će napraviti krivično delo. On mora to da uradi jer Ustav i zakoni ne poznaju takvo nepostupanje“, rekao je dan ranije DŽaferi za Hrvatsku radio-televiziju. DŽaferi je, takođe, demantovao da postoji Tiranska platforma, koja je opasnost za Makedoniju i optužio bivšeg premijera Nikolu Gruevskog i šefa države Đorđa Ivanova da su odgovorni za politički haos u zemlji. Kako smo konstatovali i na početku, dešavanja u Makedoniji nisu neočekivano eskalirala, ali bi trebalo imati na umu da je u datoj situaciji, bez elementarnog konsenzusa najjačih makedonskih partija, skrajnuta od Evropske unije, ona najtanja karika na potezu od Istanbula do Brisela. U svakom slučaju, kako god se stvari budu razvijale, pred Makedonijom ni u kom slučaju nisu dobre opcije. Ali, u Skoplju bi morali da znaju da se mudrost malih zemalja oduvek ogledala u sposobnosti da između dve loše odluke izaberu - manje rđavu.