Drugi miomirisi

„Beogradska premijera bila je treća, posle brodvejske 1968. i londonske. Veliki je to projekat bio s ozbiljnim probama. Reditelji Mira Trailović i Zoran Ratković su štitili i trupu, tj. pleme, i predstavu, koja je bila nesvakidašnja. Doveli su vrhunske koreografe poput Borisa Radaka i DŽuli Arenal, a veoma važnu ulogu igrao je i Saša Radojčić, zadužen za muziku. Nastupili smo u proleće 1969. i odmah postali zvezde, premda smo imali po 18-25 godina“, priseća se Vlahović. U Kosi su bili i studenti FDU Branko Milićević Kockica i Miki Manojlović. Trupa je gostovala po bivšoj domovini, punila je i hale i pozorišne sale, katkad u jednom danu imala po nekoliko izvođenja zaredom... i neretko ovde imala manje problema no u inostranstvu. „Dva dana pred put za Trst smo saznali da ne možemo da nastupamo zbog zabrane golotinje na javnom mestu. Jedna od centralnih scena mjuzikla je upravo scena skidanja koja simbolizuje slobodu i želju za novim, nevinijim svetom. Pratilo me je to i kasnije. Kad sam došao u NIN, jedan stariji novinar me se setio i želeo je da me ’spusti’. ’Ovaj mali se skidao u Kosi’, rekao je. ’Jesam, jer kod karikaturiste mora da se vidi da ima muda’, odgovorio sam i nije me više dirao“, kaže Vlahović kroz smeh. Jugoslovenskom Kosom oduševljeni su bili i tvorci mjuzikla Rado i Ragni. Čak je i Tito poželeo da je vidi, ali, ispostavilo se, možda ponajviše zbog zanosne Nade Simić. „Baš mu je zapala za oko. Igrali smo u DOB-u, a neko iz uprave nam je sugerisao da završni song Daj nam sunca ne pevamo tradicionalno okrenuti ka publici, jer će ispasti da nam vlast zaklanja sunce, već da pevamo okrenuti ka disko-kugli na plafonu. Tako je i bilo, mada bi Titu izvesno bilo svejedno. Lepo je prihvatio predstavu i aplaudirao“, kaže Vlahović. Već 1971. je naš ilustrator mogao da vidi i koliko slobodarski duh ljubavi i tolerancije sadržan u Kosi prevazilazi kulturne, pa čak i kontinentalne barijere. Zadesio ne na neko vreme u NJujorku i prvo što je poželeo da vidi bila je brodvejska izvedba mjuzikla. „Kucnuo sam na vrata Baltimor teatra i upoznao izvesnog Marija de Mariju, pomoćnika menadžera pozorišta. Ispostavilo se da je do 1945. živeo u Rijeci, kada se 800.000 Italijana povuklo iz Istre. Imao je jedanaest godina. Rekao sam i da sam igrao Kosu u riječkom pozorištu gde je njegov otac radio. Bio je ganut, zaplakao se i dozvolio mi da provedem nekoliko dana sa njima. Upoznao sam i njihovu trupu, a jednom sam ih zamolio da mi za vreme scene sa stroboskopom, koji je bio poslednje čudo tehnike i svuda je izazivao aplauze, dozvole da trčim i skačem po bini kao njihov deo. I, eto, pomalo vorholovski sam imao svojih minut na Brodveju“, kaže Vlahović. Glumci su bili oduševljeni činjenicom da Beograd ima stroboskop, ali i da jedna komunistička zemlja ima hipike, a kamoli Kosu. Juga je morao da im peva srpske verzije songova iz mjuzikla kako bi ih uverio. „Jednom sam posle predstave kod ženske garderobe upoznao markantnu, zgodnu crnu damu. Rekao sam: Ja sam Juga iza Jugoslavije, ona je rekla, zafrkavajući se: Onda sam ja Dana iz Danske. Rekao sam joj da sam slikar i pričali smo i o tome. Međutim, neka njena drugarica ju je vukla od mene uz šalu da ću je kao komunista zauvek odvesti na Kubu. Na tome se završilo naše poznanstvo, a mnogo kasnije sam shvatio da je to bio niko drugi do Dona Samer“, veli Vlahović. U međuvremenu je postao svojevrsna jugo-brodvejska maskota, pa su mu nudili da se na godinu dana priključi putujućoj trupi Kose. Nećkao se, kaže, ali nije hteo da žrtvuje godinu na fakultetu. Smetala mu je i količina prisutnih opijata kojih u Jugoslaviji skoro da nije ni bilo. „Doduše, bilo je izvedbi i kod nas kad bi se širili neki miomirisi... sve je to, međutim, bilo vrlo naivno“, zaključuje naš Juga.