Kako zameniti nezamenljivog

Kad čovek poseduje nesvakidašnje kvalitete nije lako odlučiti kako da se taj ogromni kapacitet najbolje iskoristi, ali zato su građani tu da pomognu: čim je, u ponedeljak, šef Srbije Aleksandar Vučić saopštio da će nekadašnjem ministru odbrane Bratislavu Gašiću „dodeliti neku odgovornu funkciju“, ali da „još uvek ne zna koju“, na društvenim mrežama osvanuli su brojni konstruktivni predlozi. Tako su nekadašnjeg ministra, smenjenog 5. februara 2016. zbog vređanja novinarke, građani videli kao novog poverenika za rodnu ravnopravnost, ministra kulture i informisanja, direktora RTS, zaštitnika građana, predsednika SANU... Drugi su, ipak, prednost dali činjenici da se Gašić, više nego prostačkim ponašanjem, u istoriju upisao nerazjašnjenom povezanošću sa padom vojnog helikoptera marta 2015. u kome je poginulo sedam osoba, pa su predlagali da mu se dodeli mesto direktora kontrole letenja... Naravno, bilo je i onih koji su, bez obzira na realnost, primećivali da Vučić, na funkciji predsednika Srbije, na koju bi trebalo da stupi za dvadesetak dana, ima pravo na vrlo ograničen broj imenovanja – prema Ustavu, u njegovoj nadležnosti je postavljanje i opoziv ambasadora, predlaganje kandidata za predsednika Vlade, imenovanje generalnog sekretara predsednika Republike, šefa Kabineta predsednika Republike, savetnika predsednika Republike i drugih funkcionera u Generalnom sekretarijatu predsednika. Po Ustavu, imenuje i razrešava sekretara Saveta za nacionalnu bezbednost, odnosno koordinatora službi bezbednosti, kako se u javnosti označava funkcija koju je, otkako je postao premijer, uzurpirao Vučić, sve obećavajući da će se sa nje povući. Nekako se, ipak, za to nisu bili stekli uslovi, iako je lojalni Gašić već ranije pominjan kao mogući naslednik. Teško bi, ipak, bilo sa sigurnošću tvrditi da će nagoveštena odgovorna funkcija za „prijatelja Batu“ biti upravo ona koja raspolaže poverljivim informacijama službi bezbednosti, dragocena u političkom inžinjeringu koji je rezultirao koncentrisanjem sve suštinske moći u jednoj ličnosti. Iskustvo nas, naime, uči da Vučić odugovlači sa donošenjem odluka do poslednjeg trenutka, voli da iznenadi čak i najbliže okruženje, i ne drži se preterano institucionalnih ovlašćenja, zahvaljujući kojima ne bi imao pravo da se meša u izbor ministara pri eventualnoj novoj rekonstrukciji Vlade. Zato su sve opcije i dalje otvorene, pa je, u nedostatku pouzdanih informacija o toku misli onoga koji o svemu odlučuje, danas mnogo onih koji, kao što reče jedan naš sagovornik, „sede i gledaju u telefon“ u nadi da će neko važno mesto pripasti baš njima. Sudeći prema trenutno važećim spekulacijama, najviše šansi na kastingu za premijersko mesto imaju odavno pominjani Nikola Selaković, Ivica Dačić, Ana Brnabić i Miloš Vučević u ulozi potencijalnog „velikog iznenađenja“ - što naravno, ne znači da konačni izbor neće biti neki drugi takmičar u igri lojalnosti, uključujući i Nebojšu „padni mi na grudi“ Stefanovića. I teško da će se, s obzirom na svest o tome gde se pravi centar moći nalazi, iz konačne odluke o imenu novog premijera išta novo o budućnosti Srbije saznati – osim što će, možda, biti razloga za pouzdaniju prognozu o šansama da se, paralelno sa predstojećim beogradskim, održe još jedni vanredni parlamentarni izbori. Odnosno, da se stalna pretnja novim izborima, kao ključna tekovina Vučićeve vladavine, privremeno „ukine“ – raspisivanjem (nepotrebnih) izbora. Naši sagovornici tvrde da, trenutno, izgleda kao da najveće šanse ima više puta otpisivani Dačić. A to bi, veruje se, značilo skoro raspisivanje parlamentarnih izbora, jer je mala verovatnoća da bi Vučić bio spreman da veštom lideru SPS prepusti važnu funkciju na duži rok i tako mu da priliku da oporavi stranku ozbiljno uzdrmanu stavljanjem naprednjačkih interesa ispred sopstvenih. Dačić se, uostalom, pokazao kao koristan partner – ne samo time što je, okretanjem leđa Borisu Tadiću nakon što ga je na predsedničkim izborima 2012. pobedio Tomislav Nikolić, omogućio početak naprednjačke ere, već i izrazitom trpeljivošću koju je demonstrirao tokom proteklih pet godina Vučićevog uspona. A umeo je lukavi učenik Slobodana Miloševića precizno da proceni situaciju i na vreme „pretrči“ od Nikolića, sa kojim je tokom prvih godina saradnje SNS-SPS gajio bliske odnose, između ostalog zahvaljujući i zajedničkoj naklonosti ka Moskvi, ka sve jačem Vučiću. Koji, pritom, nikad nije prestao da ga kinji i naplaćuje mu „izdaju“ iz maja 2008, kada je, sklopivši dogovor sa demokratama o koaliciji na republičkom nivou, odustao od već potpisanog sporazuma o formiranju većine SPS i tadašnje SRS u Skupštini Beograda, čiji je ključni rezultat trebalo da bude Vučić na mestu gradonačelnika. Dobar je trpeljivi i kooperativni Dačić, jer ga je lako kontrolisati sadržinom izvesnih fioka, zgodan je za ulogu krivca za sve što je naopako i ne predstavlja konkurenciju, inače bi odavno bio počišćen, kao što se desilo brojnim saradnicima i konkurentima u prvih pet godina Vučićeve ere. Doduše, u samom startu baš i nije bilo najjasnije da je reč o Vučićevoj eri – na izborima 2012. Nikolić je bio pobednik, a Vučić gubitnik (na lokalnim izborima u Beogradu) ali zato vešt, ambiciozan i neopterećen obzirima: najpre je pomogao Nikoliću da se odluči da napusti mesto predsednika stranke i tako ostane da lebdi bez „baze“. Potom je isposlovao da se promeni čak i zakon kako bi od Nikolića dobio čuvenu funkciju koordinatora službi bezbednosti, do tada namenjenu šefu kabineta predsednika Srbije, sa koje je, inicirajući (zaboravljenu) borbu protiv korupcije, nabildovao sopstvenu popularnost i promovisao se u neustrašivog „srpskog Eliota Nesa“ kome je, zbog onoga što je izgledalo kao borba za pravdu, ubrzo sve dozvoljeno i što unapred, što unazad, sve oprošteno. Zato nije bilo čudno što je za njega izmišljena do tada nepoznata skraćenica – PPV: Vučić, naime, nije bio običan potpredsednik Vlade, već važni prvi potpredsednik, koji je, zahvaljujući činjenici da su naprednjaci bili nadmoćniji u odnosu na socijaliste (73:44 skupštinska mandata) odmah počeo da, kao da je sam premijer, nišani pravac i diktira tempo. Pitanje ko je glavni čovek u vladi još pre prve godišnjice dobilo je nedvosmislen odgovor – Vučić. Svi ostali, uz malu grupu bezgranično lojalnih izuzetaka, pokazalo se, samo su manje ili više važni statisti i izvršioci radova planiranih, uglavnom, u Vučićevom neformalnom bliskom okruženju. Ko se, uostalom, danas seća da su, ulaskom u vladu formiranu 27. jula 2012. godinama uticajni Mlađan Dinkić i ekipa iz Ujedinjenih regiona Srbije (prošireni nekadašnji G17 plus), zapravo, završili svoju političku karijeru, što se videlo u prvoj rekonstrukciji, mesecima najavljivanoj i konačno sprovedenoj 2. septembra 2013? U vladi Ivice Dačića (bio je i ministar unutrašnjih poslova), osim SNS, SPS i URS, bili su i predstavnici PUPS Jovana Krkobabića, SDPS Rasima LJajića, Nove Srbije Velimira Ilića i SDA Sandžaka Sulejmana Ugljanina. Vučić je bio i ministar odbrane (do rekonstrukcije, kada ga je zamenio Nebojša Rodić) a potpredsednici vlade bili su i Jovan Krkobabić (ministar rada, zapošljavanja i socijalne politike do smrti, aprila 2014), LJajić (ujedno i ministar unutrašnje i spoljne trgovine i telekomunikacija) i Suzana Grubješić iz URS (za evropske integracije, do rekonstrukcije vlade). Ministar spoljnih poslova bio je Ivan Mrkić, vođen kao nestranačka ličnost (mada blizak Nikoliću, što mu nije bila preporuka za dugo trajanje), a Dinkić je obavljao poslove ministra finansija i privrede. Rekonstrukcijom vlade ministarstvo je podeljeno na dva resora, a „pojačanja“ su pronađena u dve tada nestranačke ličnosti – Saša Radulović bio je zadužen za privredu, a mladi američki đak Lazar Krstić za finansije. Naprednjačke dresove u Dačićevoj vladi nosili su i Nikola Selaković (ministar pravde i državne uprave), Zorana Mihajlović (ministarstvo energetike, razvoja i zaštite životne sredine), Milan Bačević (prijatelj predsednika Nikolića dobio je resor rudarstva, prirodnih resursa i prostornog planiranja), Goran Knežević (ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, „pao“ je zbog afere aflatoksin i zamenio ga je nestranački Dragan Glamočić) i Bratislav Petković (ministar kulture, na čije je mesto u rekonstrukciji došao Ivan Tasovac, kao nestranačka ličnost). Nestranačku Alisu Marić godinu dana kasnije zamenio je Vanja Udovičić (ministarstvo sporta), a Vericu Kalanović (URS) kao ministarku regionalnog razvoja i lokalne samouprave zamenio je naprednjak Igor Mirović. Socijalisti su nastupili u sastavu Slavica Đukić Dejanović (zdravlje), Žarko Obradović (prosveta, do rekonstrukcije kada je došao Tomislav Jovanović) i Milutin Mrkonjić koga je zamenio Aleksandar Antić (saobraćaj). Bilo je posla i za Velimira Ilića (građevinarstvo i urbanizam) i Sulejmana Ugljanina (bez portfelja) a nakon rekonstrukcije pojačanje je stiglo u vidu Aleksandra Vulina (bez portfelja, zadužen za Kosovo) i Branka Ružića (bez portfelja, zadužen za evrointegracije). Kada je, posle vanrednih izbora u proleće 2014. napokon formirao svoju (prvu) vladu, Vučić je, uz delimično rotiranje na funkcijama, produžio trajanje Dačiću, Zorani Mihajlović, LJajiću, Gašiću (do smene), Selakoviću, Krstiću (do ostavke avgusta 2014, kada je na mesto ministra finansija došao Dušan Vujović), Tasovcu, Udovičiću, Antiću, Vulinu i Iliću. Time je trebalo da osnaže Kori Udovički (državna uprava i lokalna samouprava), Nebojša Stefanović (unutrašnji poslovi), Dušan Vujović (privreda), Snežana Bogosavljević Bošković (poljoprivreda i zaštita životne sredine), Srđan Verbić (prosveta, nauka, tehnološki razvoj), Zlatibor Lončar (zdravlje) i Jadranka Joksimović (bez portfelja, zadužena za evropske integracije). Avgusta iste godine, kada je Vujović preuzeo funkciju Lazara Krstića, na mesto ministra privrede došao je Željko Sertić. Niko od izabranih nije bio blizak Nikoliću, a videli su se i ostali kriterijumi prema kojima Vučić bira ljude: izrazita lojalnost (ključna garancija trajanja) na najvažnijim mestima, neko sa dobrim vezama za Zapadom, Dačić da umiri Ruse plus neočekivana ličnost sa ugledom u profesiji, da fascinira birače. Tako je napravljeni i drugi, još uvek aktuelni Vučićev kabinet, zašto bi bilo drugačije i kada on lično ne bude fizički prisutan u zgradi Vlade Srbije?