Unija će opstati

Devetog maja obeležena su dva značajna datuma: kraj Drugog svetskog rata u Evropi i godišnjica, u ovom slučaju šezdeseta, stvaranja Evropske ekonomske zajednice (EEZ). To nije slučajno. EEZ je u svojoj prvoj pojavi bila sredstvo za ostvarivanje cilja, a ne cilj sama po sebi. Stvarajući ovu zajednicu učesnici su želeli pre svega da stvore uslove za mir i političku stabilnost u Evropi, da otklone mogućnost ratova, imajući u vidu da su dve glavne članice EEZ – Francuska i Nemačka – međusobno u prethodnih 100 godina čak četiri puta ratovale. Nakon 70 godina od Drugog svetskog rata, može se reći da je taj cilj u celosti ostvaren. U međuvremenu, EEZ je ostvarivala i značajne ekonomske rezultate i postepeno se razvijala u sve složeniji ekonomski mehanizam. Prva faza je bilo stvaranje carinske unije, koja je stupila na snagu 1969. godine. Zatim je nastupio malo duži period do stvaranja zajedničkog tržišta, koje je zvanično krenulo 1. januara 1993. godine i kada je EEZ prerasla u Evropsku uniju. Samo šest godina kasnije formirana je i Ekonomska i monetarna unija, najviši nivo integracije dosad ostvaren bilo gde u svetu, pogotovo kad je reč o većem broju zemalja. Ova evolucija, i prateće širenje zakonodavstva, institucija i politika, uobičajeno se naziva „produbljivanje“. Istovremeno, Evropska unija je rasla i u „širinu“ povećavajući broj svojih članova. Dosad je bilo sedam talasa proširenja. U prvom 1973. primljeni su Velika Britanija, Irska i Danska. U drugom 1981. samo Grčka, u trećem 1986. Španija i Portugalija. Ove tri zemlje su primljene prevashodno da bi se sprečio povratak diktatura koje su dugo dominirale u njima. Na neki način, to je predstavljalo akt „izvoza demokratije“. U četvrtom proširenju 1996. primljene su tri razvijene i vojno neutralne zemlje: Austrija, Finska i Švedska. Zatim je usledilo peto i najveće proširenje dosad kada su u EU ušle bivše komunističke zemlje Estonija, Litvanija, Letonija, Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija i Mađarska i dva mediteranska ostrva-države Kipar i Malta. U šestom proširenju 2007. pristupile su Bugarska i Rumunija a u poslednjem 2013. pristupila je Hrvatska. Broj članica se povećao sa originalnih 6 na 28. Rezultat svega ovoga je viši životni standard, veća produktivnost i efikasnost, sloboda kretanja robe, kapitala, usluga i ljudi (i kao radnika i građana). Istina, ovo kretanje nabolje nije bilo ravnomerno u svim članicama. Evropska unija je istovremeno postala i najvažniji ekonomski igrač na svetskom tržištu. A u čemu je onda problem? Zašto se danas govori o krizi Evropske unije, pa čak i o mogućem raspadu? Kakvi su izgledi za budućnost? Nema sumnje da se Evropska unija suočava sa najozbiljnijim izazovima u svom dosadašnjem postojanju. Ima ih više. Najduže prisutan je izazov svetske konkurentnosti. Još 2000. godine Evropska unija je usvojila Lisabonsku strategiju čiji je deklarisani cilj bio da se do 2010. godine po konkurentnosti stignu i prestignu Sjedinjene Američke Države. Jasno je da taj cilj nije ostvaren i sada se pokušava ostvariti drugim strategijama kao što je Evropa 2020. Ne samo da SAD nisu dostignute i prestignute, već se uvećao broj zemalja koje Evropskoj uniji „dišu za vrat“ po konkurentnosti. Drugi je izazov dužničke krize. Vrh ledenog brega ove krize je Grčka, ali ova kriza ne kuca samo na grčka vrata. Grčka je relativno mala zemlja, doduše sa ekstremno velikim dugom izraženim kao procenat društvenog proizvoda. Strahuje se od mogućnosti da se u dužničku krizu uskoro ne uvale i Italija, Španija i Portugalija, To bi zaista poljuljalo finansijske stubove na kojima počiva EU. U ove krize se upada nepokrivenim trošenjem, odnosno stvaranjem dugova da se isplate troškovi. Još 1998. je ukazano na ovu opasnost i potpisan je tzv. Pakt stabilnosti i razvoja kojim su se države članice obavezale da vode računa o budžetskom deficitu i spoljašnjem dugu. Ali pošto je ovo bio „samo“ politički dogovor, nije imao oblik i snagu zakona sa sankcijama za nepoštovanje, nastavilo se po starom. Sada se rešenja traže u zakonskom sankcionisanju nedopuštenog ponašanja u oblasti finansija. Treći izazov je izbeglička kriza i navala imigranata sa Bliskog istoka i severne Afrike u Evropsku uniju, najviše u Nemačku. Strahuje se da će ova navala ugroziti tržište rada, socijalne fondove i, generalno, slobodu kretanja ljudi između država članica. Ponovo se uvode granične kontrole, a u izvesnim zemljama i zidovi. Pod ozbiljnim pritiskom je i koncept solidarnosti, jedan od ključnih stubova funkcionisanja Evropske unije. Vrlo malo je zemalja koje su spremne da razgovaraju o kvotama u raspodeli izbeglica po zemljama. Četvrti i verovatno najozbiljniji izazov Evropskoj uniji danas jeste oživljavanje nacionalizama i revidiranje ostvarenog odnosa između nacionalnog i „nadnacionalnog“ u njoj. Najjasniji primer ovog izazova je bregzit, odnosno izražena želja Velike Britanije da napusti Evropsku uniju. Slede pregovori koji će biti dugi i teški, ponajviše zbog toga što ne postoje pravila izlaska. Dok su pravila ulaska u EU razrađena do najsitnijih detalja, i svrstana u čak 35 poglavlja, mogućnost izlaska je vrlo šturo opisana i tu će se pravila utvrđivati tokom samih pregovora, što bitno usložnjava i otežava postupak. Ali izlazak Velike Britanije nije jedini, mada je najakutniji, problem u ovom „nacionalnom“ izazovu. Tu je i Francuska, koja se ovih dana izjašnjavala o svojoj evropskoj perspektivi na predsedničkim izborima. Nedavno su i na izborima u Austriji i Holandiji proevropske snage odnele pobedu, ali takođe pod jakim pritiskom antievropskih snaga. Primetan je porast nacionalističkih snaga u Nemačkoj, mada se generalno veruje da će proevropske snage odneti pobedu na jesenjim izborima. Ima još jedan oblik nacionalizma koji potresa Evropsku uniju indirektno. To su odnosi nacija unutar pojedinih država. Velika Britanija je pod ozbiljnim pritiskom Škotske da se osamostali. Prvi referendum je tesno prošao u prilog Britaniji, ali se već razmišlja o novom, jer Škotska ne želi iz EU. Baskija i Katalonija ulažu dugogodišnje napore da se osamostale, izađu iz Španije i postanu članice EU. Slična je situacija u Belgiji, gde se decenijama sukobljavaju Valonci i Flamanci. Kao što rekoh, uticaj ovih unutardržavnih nacionalizama je indirektan, ali će sasvim izvesno imati uticaja na traženje rešenja u prevladavanju navedenih izazova. Za rešenjem se traga, ali ono još nije na vidiku. Očigledno, EU je, u svojoj generalno vrlo uspešnoj istoriji, u poslednje vreme zagrizla nešto veće nego što je bila u stanju da svari. Šta, i kada, to je sada pod istraživačkom lupom. Kao rešenje najčešće se pominje „Evropa u više brzina“ ili „Evropa na više spratova“ kao opšti model rešavanja problema. To praktično znači da nije neophodno da sve članice budu na jednak način integrisane u EU. Taj pristup već postoji jer nisu sve članice EU i članice monetarne unije, niti su svi u šengenskoj uniji, gde ima i članica koje nisu u EU. Dakle, treba jasnije precizirati koji su to spratovi, ili koje su to brzine, i šta su kriterijumi za razvrstavanje. Po meni, malo je verovatno da će ovi izazovi i potresi razoriti zgradu Evropske unije. Možda otpadne neki balkon, popucaju okna na prozorima, ali krah do temelja nikom unutar nije u interesu.