Kad brojilo otkucava minus

Vreme i rezultati: Problemi u EPS-u nisu posledica lošeg vremena, već lošeg rukovođenja Veoma mi je žao što je premijer Aleksandar Vučić ljut na EPS, ali je on potpuno legitimno ljut, bez obzira na sve što je EPS u 2016. uradio, bez obzira na odlične, neočekivano dobre rezultate, izjavio je sredinom januara v.d. direktora EPS-a Milorad Grčić. Premijer je tada „legitimno“ bio ljut zbog toga što su mnogi građani dobili uvećane račune za struju. Ovih dana ima mnogo više razloga da bude ljut na EPS zbog dramatičnog pada proizvodnje. Time su ozbiljno ugroženi planovi da ove godine bruto domaći proizvod Srbije poraste bar za tri odsto. EPS je, naime, jedan od glavnih krivaca što je privredni rast u prvom ovogodišnjem tromesečju bio manji nego u prethodnih šest. Da bi se do kraja godine nadoknadio zaostatak iz prvog kvartala, u naredna tri rast mora biti 3,7 procenata, konstatovao je Vučić. To, međutim, neće biti nimalo lako, pogotovo ako se ima u vidu da se rast već tri kvartala uzastopno usporava - sa 2,8 na 2,5 pa na jedan odsto. Od 1. januara do 31. marta EPS je proizveo čak 1,55 milijardi kilovat-sati struje manje nego u istom periodu lane, saznaje NIN. Ako se proizvodnja brzo ne oporavi, a dobro upućeni tvrde da je to malo verovatno, EPS bi ovim tempom u 2017. mogao da proizvede šest milijardi kilovat-sati struje manje nego 2016. Da toliko struje dodatno proizvede i sve izveze po istoj ceni po kojoj struju uvozi – po 49,64 evra za megavat-sat – prihodi najvećeg javnog preduzeća bi ove godine bili veći za 298 miliona evra. Po ceni od 7,66 dinara („plava tarifa“ za domaćinstva sa jednotarifnim brojilima) šteta se penje na 46 milijardi dinara ili 370 miliona evra. Objašnjenje EPS-a da je na smanjenje proizvodnje uticao „isključivo dugotrajni ledeni talas tokom januara“, jer je otežao dovoz uglja sa kolubarskih kopova u obrenovačke termoelektrane, ne pije vodu. Bez obzira na to što je i Vučić probleme pokušao da objasni na sličan način, navodeći kao glavnog krivca „najhladniji januar od 1964“, ali i „neka klizišta, koja su se pojavila na kopu“, biće da su klizišta na kopovima mnogo veći problem od hladnoće. Jer, ako je za sve kriv „ledeni talas“, kako je u januaru EPS proizveo 500 miliona kilovata više nego u martu? I kako je samo u dva najhladnija meseca, decembru i januaru, proizvodnja bila veća od 3,2 milijarde kilovat-sati, da bi u martu pala na 2,8 milijardi? Što vreme više prolazi i što je toplije, pad je sve dramatičniji. U odnosu na isti mesec 2016. podbačaj je u januaru bio 277 miliona, u februaru 457 i u martu 820 miliona kilovata. Izvori NIN-a navode da je tome, zbog pogrešnih odluka i lošeg planiranja čelnih ljudi EPS-a, najviše doprineo pad proizvodnje u najvećoj, Termoelektrani „Nikola Tesla“ u Obrenovcu. U januaru je TENT proizveo 1,9 milijardi, u februaru oko 1,6 milijardi, a u martu ni milijardu kilovata. Za to nisu krive vremenske (ne)prilike, već nedostatak uglja, koji je pri tome, zbog odrona i klizišta, pomešan sa zemljom, pa je lošijeg kvaliteta. „Tehnički izveštaji“, u koje je NIN imao uvid, otkrivaju deo odgovora na pitanje zašto najveće i najvrednije javno preduzeće u Srbiji posrće. Između 2011. i 2013. EPS je na kopovima u Kolubari i Kostolcu uklonio 330 miliona kubnih metara „otkrivki“, a u naredne tri godine za petinu manje, odnosno 264 miliona kubika, pa se u relativno kratkom roku ne može očekivati ni oporavak proizvodnje, najpre uglja, a potom i struje. Za razliku od zvaničnika koji objašnjenje za dramatičan pad nalaze u temperaturnom minusu, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić ne veruje da je kriza u EPS-u samo privremena i posledica elementarnih nepogoda. „Tokom prethodnih godina problemi u EPS-su se manifestovali kroz loše finansijske rezultate, brojne afere i slične stvari, da bi krajem 2016. i početkom 2017. došlo do značajnog pada proizvodnje struje. Pad se ne može objasniti nepovoljnim vremenskim prilikama, jer je počeo još u decembru, dakle pre velikih hladnoća. Osim toga i zemlje u okruženju, BiH i Hrvatska, bile su izložene sličnim vremenskim prilikama a u prvom kvartalu 2017. povećale su proizvodnju struje u odnosu na isti period 2016, dok je u Srbiji proizvodnja pala za čak 14,5 odsto“, ističe Arsić za NIN. Pad proizvodnje uglja i struje za njega predstavlja kulminaciju višegodišnjih problema u EPS-u, koji su se ispoljavali kroz rast zaduženosti, česte i visoke gubitke, niske investicije... „Tome su sigurno doprineli niska cena struje, preterana zaposlenost, visoke zarade i odlivanje novca kroz sumnjive poslove sa privatnim preduzećima. Međutim, tokom poslednjih nekoliko godina pojavili su se i novi uzroci problema, kao što je loše planiranje investicija i proizvodnje usled postavljanja nekompetentnih rukovodilaca na ključne pozicije u preduzeću. Kadrovski i menadžerski problemi u EPS-u predstavljaju primer urušavanja institucija u Srbiji tokom prethodnih nekoliko godina. Ukoliko se ne prestane sa takvom politikom slični problemi se u narednim godinama mogu očekivati i u drugim javnim preduzećima i ustanovama. Kao što se institucije grade godinama tako je i njihovo urušavanje postepeno, ali kada ono dostigne određenu kritičnu granicu rezultati su pogubni“, kaže za NIN Milojko Arsić, koji je nedavno za Politiku izjavio da su svi problemi logičan rezultat kada EPS „pored toliko dobrih i kvalitetnih inženjera, vodi vlasnik pečenjare“. Da bi se zbog pada proizvodnje izbegle nestašice, EPS od početka godine svakog meseca uvozi struju – u januaru 578 miliona, februaru 145 i martu 213 miliona kilovat-sati. U odgovorima za NIN iz EPS-a ističu da su struju plaćali 49,64 evra, dok je prosečna cena na mađarskoj berzi bila 58,25 evra za megavat-sat. Nisu, međutim, naveli da je ove godine plaćaju skoro 20 odsto skuplje nego lane. Bar tako proizlazi iz izjave v. d. direktora Milorada Grčića za Tanjug da je EPS u prvih 10 meseci 2016. prodao „oko tri milijarde kilovat-sati za 91,6 miliona evra, a kupio 326 miliona kilovat-sati za 13,3 miliona evra“. A nije ni objasnio kako je jedan megavat-sat EPS prodavao za 26,1 evro, a kupovao za 40,8 evra? I još se hvali da je trgovanjem strujom EPS „zaradio“ 78,3 miliona evra. Za tu „zaradu“ EPS je prodao 2,7 milijardi kilovat-sati više nego što je kupio, a samo u ovoj godini je za uvoz 848 miliona kilovat-sati platio 42 miliona evra. Baš čudna računica. Druga računica pokazuje da bi sam EPS, ako se pad proizvodnje iz prvog produži i na ostala tri tromesečja, mogao da obori stopu privrednog rasta u 2017. za jedan procentni poen, a BDP „okrnji“ za više od 300 miliona evra. Još ako druge kompanije ne uspeju da nadoknade taj minus, to će Srbiju još jednom svrstati u grupu zemalja sa najsporijim rastom BDP-a u Evropi. Katastrofalnu situaciju u EPS-u, koju nadležni uporno pokušavaju da sakriju, detektovao je i Zavod za statistiku. U njegovim izveštajima precizira se da je u januaru proizvodnja struje bila za sedam odsto manja nego 12 meseci ranije. U februaru je taj jaz povećan na 12,8 odsto, a u martu na zaista dramatičnih 22,9 procenata. Iako zvanična statistika kao jednu celinu posmatra električnu energiju, gas, paru i klimatizaciju, jasno je da na negativne trendove celog sektora presudno utiče EPS, jer se u februarskom saopštenju Zavoda za statistiku precizira da je na pad srpske industrije najviše uticala proizvodnja električne energije. Da je đavo odneo šalu videlo se i 1. maja, kada je Vučić obećao da će Vlada ove godine u EPS uložiti oko 250 miliona evra za nabavku neophodnih mašina i opreme u Rudarskom basenu Kolubara, ne bi li se makar dostigao nivo proizvodnje uglja i struje iz 2016. I dok se Vučić hvali da će to ove godine biti najveća investicija, većini ekonomista tu nije sve jasno. Tim pre što je, uz sliku sa premijerom, Milorad Grčić 1. maja na svom tviter-nalogu napisao: „Na računu EPS-a ima 440 miliona evra i nastavljamo ulaganja“. Grčić je doduše to „tvitnuo“ tek nakon što se Vučić pohvalio da je finansijska situacija „stabilna, jer EPS na računu ima 440 miliona evra“. Samo 40 dana ranije, 22. marta tvrdio je da „EPS ima na računu oko 500 miliona evra“. Samo, ako najveće javno preduzeće na računu ima 440 ili 500 miliona evra svojih para, zašto Vlada ulaže 250 miliona dinara poreskih obveznika? Nešto tu zaista ne štima. Osim premijeru, problemi u EPS-u mogli bi zagorčati život i ministru finansija Dušanu Vujoviću. EPS je, naime, prošle godine po raznim osnovama u budžet Srbije uplatio čak 87,4 milijarde dinara, ili svaki 12. dinar, koji se slio u državnu kasu. Zato ni ministru finansija nije svejedno šta će biti sa EPS-om. Zbog najvećeg javnog preduzeća mira nema ni guverner NBS Jorgovanka Tabaković, jer sve što ne proizvede, EPS će morati da uveze, a to podrazumeva i pritisak na strani tražnje za kupovinu deviza. U 2016. je Tabakovićevoj bilo neuporedivo lakše, jer je EPS više izvozio nego uvozio. Ove godine sve se radikalno promenilo. Drugo pitanje koje se sada samo po sebi nameće je zašto je Vučić već godinama insistirao da EPS (i sva druga javna preduzeća) bar polovinu neto dobiti mora da uplati u budžet, ako će sada iz budžeta da se finansira nabavka mašina i opreme ne bi li se EPS sačuvao od daljeg propadanja? Ovakav odnos premijera i Vlade prema državnim preduzećima najbolje je okarakterisao profesor Ekonomskog fakulteta LJubodrag Savić – to je klasičan primer presipanja iz šupljeg u prazno. I zaista, EPS je 2015. u budžet uplatio 3,5 milijardi, a lane 8,7 milijardi dinara. Ako Vučić održi obećanje i država u EPS investira 250 miliona evra (oko 31 milijardu dinara), ona tom javnom preduzeću ne samo da će vratiti sve što je ono do sada uplatilo, već i skoro 19 milijardi dinara novca poreskih obveznika! I to je, međutim, malo da se nadoknadi sve što je propušteno prethodnih godina, jer je Fiskalni savet konstatovao da je EPS između 2013. i 2015. investirao 67 milijardi dinara, a samo za amortizaciju, da održi status kvo, trebalo je da izdvoji 116 milijardi dinara. Milojko Arsić ističe da su problemi u EPS-u pojačani uplatom dividendi u budžet Srbije tokom prethodne dve godine. Na taj način direktno su smanjivana raspoloživa sredstva za investicije, koje su bile neophodne da bi se proizvodnja uglja i struje održala na dostignutom nivou. Inače, ekonomski je potpuno neopravdano da preduzeće čije su investicije manje od amortizacije uplaćuje dividende državi, da bi potom država navedena sredstva koristila za finansiranje tekuće potrošnje, zaključuje Arsić. Za novu politiku prema EPS-u, koja se svodi na „uzimala-davala“, Savić kaže da nema apsolutno nikakve veze sa ekonomijom, već država nastoji da ključne kompanije pred neke buduće izbore izgledaju bolje nego što jesu, a onda i vlast ispada „bolja i pametnija“. Zato naša država traži od javnih preduzeća da deo dobiti uplate u budžet, a onda iz državne kase vraća kredite tih preduzeća, za koje je garantovala, kaže on. Svi su izgledi da će poreski obveznici na kraju platiti visoku cenu za prilično neodgovornu kadrovsku politiku. Bez obzira na obećanje da ove godine struja neće poskupeti, građanima će račun za loše poslovne odluke već nekako biti uručen. Ako ne plate na mostu, platiće na ćupriji. Kolika će ta cena na kraju biti zavisi da li će na konkursu za generalnog direktora od devet prijavljenih kandidata na čelo EPS-a doći profesionalni menadžer kakav je nedavno postavljen za v. d. direktora Koridora Srbije. A ima dobrih šansi da se to desi.