Gaženje demokratije

Pre nekoliko meseci, londonski Gardijan je napisao: „Pre osam godina svet je bio na pragu velikog slavlja: inauguracije briljantnog i harizmatičnog afroameričkog predsednika Sjedinjenih Država. Danas je na ivici ambisa: njegovo mesto zauzeće nepošteni i emocionalno nestabilni belac“. U nesvakidašnjem trijumfu mašte nad inteligencijom (što je po Oskaru Vajldu definicija braka), od realnosti odvojeni norveški akademici koji odlučuju o dobitniku Nobelove nagrade za mir dodelili su Baraku Obami priznanje vredno milion dolara pre nego što je išta stigao da učini. Većina ljudi bi verovatno bila zapanjena kad bi shvatila da je onaj koga su isti oni vašingtonski komentatori zbog kojih je Hilari Klinton izgubila izbore opisivali kao čoveka mira i nekog ko okleva da se upusti u ratovanje zapravo „jastreb“. Amerika je u 2016. bacila 26.171 bombu, ili skoro tri bombe na sat, 24 sata dnevno. Kakav krvav kraj Obamine vladavine. Nuklearni sporazum s Iranom, izvanredno dostignuće, te obnavljanje diplomatskih odnosa s Kubom jedini su, nažalost, slučajevi u kojima je Obama s uspehom diplomatiji dao prednost u odnosu na neprijateljstvo. I dok je kandidat Obama na mesto predsednika došao obećavajući da će okončati ratove koje je započeo DŽordž V. Buš, s funkcije je otišao kao neko ko je proveo više vremena vodeći ratove nego bilo koji predsednik u istoriji SAD. On je, takođe, jedini američki predsednik koji je odslužio dva kompletna mandata tokom kojih je zemlja sve vreme bila u ratu. Nije Obamina administracija ta koja je kreirala fenomen Donalda Trampa - ali je njegovom nastanku značajno doprinela. Veliku odgovornost u tom smislu posebno snose Obamini navijači u medijima i Holivudu, odbijajući da ga pozovu na odgovornost i konstantno ga portretišući kao sveca. Mnogi od tih pristalica demokratije su se u međuvremenu našli na ulicama američkih gradova kako bi protestovali protiv ishoda izbora koji nije bio onakav kakav su želeli, što je fenomen koji se sada može videti i u Beogradu. „Nastavite da marširate, dok ne izgazimo demokratiju.“ (Sarkastični komentar kojim su u nekim krugovima dočekani protesti u američkim gradovima posle Trampove pobede, prim.). Kao što je Ron Lidl napisao u britanskom Sandej tajmsu, „Nisam siguran za Trampa, ali ako su ovi što demonstriraju u Vašingtonu, Bostonu i NJujorku protiv njega, onda možda i ima pravo; treba da sačekamo i vidimo šta će uraditi“. Zasad po tom pitanju ima malo dobrih vesti, ali nastavljam da se nadam da će biti bolje - a zadovoljavam se i malim. Stoga je krajnje ironično da je još jedan značajan odlazak sa scene krajem prošle godine bio onaj Ban Ki-muna. Ban je posle 10 godina napustio mesto generalnog sekretara UN, ostavljajući nasleđe gotovo totalne poslušnosti pred američkom administracijom - prvo Bušovom, a onda i Obaminom. Ban je na dužnost stupio u doba kada je na pomolu bio novi svetski poredak: pred suočavanje američkog unilateralizma s nadolazećim multipolarnim svetom predvođenim Rusijom, Indijom i Kinom. Kao vodeća multilateralna organizacija, izgledalo je kao da bi UN trebalo da bude prirodni saveznik tog novog poretka. Ali Ban je tokom čitavog trajanja mandata podržavao SAD oko svakog geostrateškog pitanja, svrstavajući se nasuprot Rusiji i Kini. Kad god je reč bila o Siriji, Ukrajini ili Južnom kineskom moru, Ban je papagajski sledio Vašington i nije se istinski potrudio da se nađe u ulozi medijatora. Nedostajaće mi i Ban. Prema meni se odnosio s besprekornom ljubaznošću i velikodušnošću. Ali na čelu UN sad imamo novog lidera, Antonija Gutereša, koji budi nadu da će biti promena... Nabolje.