Nežna revolucija

Kada frontmen Nežnog Dalibora Ivica Marković u pesmi Mi čekamo dan zareži: „Ne diraj me sad, nervozan sam!“, bolje bi vam bilo da ga poslušate. Nikada kao na svom četvrtom albumu Nežni Dalibor nije ovako silovito i svesno uskočio u živo blato srpske svakodnevice, pa nam odande šalje izveštaj. A izveštaj je - da se smrzneš. Svakome ko živi u Srbiji prizori o kojima se ovde govori deo su života: iznevereni, ucenjeni i povremeni (!) ljudi tumaraju opustošenom zemljom, snovi su im obezvređeni, ništa ih ne uzbuđuje, dok se sve oko njih ruši. Slušajući ove pesme jasno vam je da su one jednostavno morale da nastanu, jer ovde progovara iskustvo, a ne pretenzija. Nežni Dalibor uostalom nikada i nije bolovao od pretencioznosti. Ovog puta to je najubedljivije pokazano u pesmi po kojoj je nazvan čitav album, U slojevima, gde se postavlja jednostavno pitanje: A možda ni ne radim ništa bitno? Ali, šta je onda, dođavola, bitno? Trebalo bi reći da u pesmama na ovom albumu ipak prevlađuje neka vrsta borbenog pesimizma. Da, sve je manje-više sivo ili sasvim crno, ali postoje i povremene eksplozije energije. Tako i u već spomenutoj pesmi Mi čekamo dan, sve teče uzbrdo, ali junak ima samo jednu želju: „Želim da vidim makar jednom/ Da napolju je revolucija/ Uz pesme koje volim“. Zanimljivo je da su sve ove pesme nastale znatno pre talasa protesta na ulicama Beograda i drugih gradova, ali stihovi poput ovih zvuče kao da su naručeni da budu himne demonstracija. Da živimo u devedesetim, oni bi to i bili. Demonstracije su, međutim, prošle, a život u Srbiji je nastavio da teče uzbrdo. Zato su najpotresniji stihovi u pesmi koja sledi, Godinu dana: „Poslednjih godinu dana se dogodilo ništa/ Život je postao jedna psihodelična slika/ Poslednjih godinu dve se desilo ništa/ Život je postao... šta da vam kažem“. Dok bend u gitarskom i bubnjarskom jurišu melje kao mašina, upravo stihovi „šta da vam kažem“ zabijaju se u svest slušaoca kao ekseri u kovčeg. Jer, stvarno: Šta da vam kažem?