Tragedija bez krvi

Sve je izgledalo kao sigurna stvar. Nakon nekoliko odličnih sezona u kojima se Narodno pozorište nametnulo kao jedna od najboljih pozorišnih kuća u zemlji, famozni Šekspirov Ričard Treći, sa all stars podelom, a u režiji (s punim pravom) hvaljene Snežane Trišić trebalo je da bude garantovani trijumf, još jedna potvrda zaokruženog i preciznog koncepta kojeg sigurnom rukom sprovodi direktor drame Željko Hubač. Nažalost, to se nije desilo. Kao jedan od najboljih komada ikad napisanih o prirodi i suštini moći, ova krvava tragedija predstavlja nepresušan izvor ideja i opservacija koje su bolno savremene, posebno za zemlju poput ove u kojoj živimo. Daleko od toga da tih referenci nema u predstavi, ima tu zanimljivih i uspešnih rešenja, odličnih momenata, ali predstava nekako ne uspeva da profunkcioniše kao celina, kao zaokružena, izbalansirana postavka, posebno ako imamo u vidu njene početne ambicije. Scenografija (Valentin Svetozarev) sastavljena iz niza pokretnih ramova, istovremeno je impozantna i funkcionalna, jednostavno a moćno daje okvir dešavanjima na sceni, situira likove u njihovim stanjima, na trenutke ih određuje u njihovoj sputanosti, a kada se „sklapa“ i postaje pozadina, ostavlja im pustoš scene kao prostor slobode za delovanje. Muzika (Irena Popović Dragović) isto tako je monumentalna i prikladna, potcrtava veličinu tih sudbina zapretenih u igre vlasti i moći. Kostimi (Marina Vukasović Medenica) iako više manje apstraktni, blago referišu na tridesete, na period rađanja fašizma. Glavni problem ipak postaje očigledan vrlo brzo - predstava ima teškoće da uspostavi ritam, neka čudna tromost proistekla kako iz konvencionalnih rediteljskih rešenja tako i iz nedostatka usklađenosti glumačke igre neumitno „guta“ dešavanja na sceni i stvara kod gledaoca distancu, a povremeno i dosadu. Ima tu zaokruženih i upečatljivih glumačkih epizoda (Klarens Bojana Žirovića, Edvard IV Nebojše Dugalića) ali su nekako izdvojene iz celine, predstavljaju gotovo „showstoppers“ momente u poprilično ravnom toku ostatka predstave. Igor Đorđević pristupa svom Ričardu strasno, boji ga razdraganim cinizmom, ali ga donekle i svodi na samo jednu dimenziju. Ostatak glumačkog ansambla je negde između ta dva pola, s izvesnim izuzetkom Aleksandra Đurice koji je u ulozi Vojvode od Bakingema ipak uspeo da nagovesti moguću slojevitost ovog lika. Stvari postaju prilično bolje, pre svega energičnije, u drugom delu predstave gde zaista i osetite šta je ova predstava mogla da bude. Scena razgovora kraljice Elizabete (Nela Mihajlović), Vojvotkinje od Jorka (Svetlana Bojković) i Margarete (Nataša Ninković) na primer pleni tragizmom i intimnošću koja je uspostavljena u jednom potezu savršenog saglasja tri glumice. Scena agitovanja predstavlja sam vrhunac predstave, dugo čekano snažno i uzbudljivo povezivanje sa savremenošću. I pored svega toga, ipak ostaje utisak da predstava ne uspeva da domaši standarde na koje nas je Narodno pozorište u proteklom periodu naviklo. Pozorište: Narodno pozorište Beograd Predstava: Vilijam Šekspir Ričard Treći Režija: Snežana Trišić