Novac i ideologija

Vest da je Vlada RS odvojila 62,2 miliona dinara Srpskoj pravoslavnoj crkvi za izgradnju Hrama Svetog Simeona Mirotočivog u Beranama u Crnoj Gori, odjeknula je kao šamar civilnoj Srbiji. Posebno mučno i sasvim apsurdno je to što je ovih oko pola miliona evra opredeljeno iz budžetskih rezervi, špar-kasice rezervisane za vanredne okolnosti poput poplava i zemljotresa. Izdašnost države prema Crkvi usledila je nešto malo nakon objavljivanja rezultata konkursa Ministarstva kulture za sufinansiranje projekata iz sfere savremene umetnosti, a na kojima je SPC takođe profitirala. Što direktno, preko eparhija i Muzeja, što posredno, preko „sakralnih“ programa nekolicine udruženja. Svota odobrena za instituciju daleko od savremenih tokova, bila je višestruko veća nego za, recimo, NIN-ovu nagradu! A približna podršci najprestižnijoj baletskoj smotri u Evropi, Beogradskom festivalu igre koji je publici na noge doveo zvezde poput Mihaila Barišnjikova. Ministarstvu je, inače pokrovitelju Festivala, zasmetao „nepodnošljiv“ uspeh manifestacije, bar kako je razumela direktorka BFI Aja Jung. Stotine hiljada posetilaca, među kojima nijedan (bitan) sa strane patrona. „Pokrovitelj nije došao ni na jednu predstavu ovogodišnjeg festivala, nije pozdravio nijednog umetnika“, komentarisala je Aja Jung. Možda je opravdanje za ovu bezočnu nepristojnost zvaničnika u tome što se Festival odvijao tokom vaskršnjeg pravoslavnog posta. Valjalo se pripremiti za najveći hrišćanski praznik (kako posnim škampima, tako i) mirom i dostojanstvom. Što opet nije smetalo Tomislavu Nikoliću da zavede pretres vernika tokom praznične liturgije u Hramu Svetog Save zbog lične bezbednosti. Mir pastve je vazda bio njihov problem, dok su političari bili privilegovani tokom crkvenih ceremonija od početka „demokratskih“ promena. Da li je to jedini dil između Crkve i države koja prvoj prašta jedan od najvećih poreza i time joj „donira“ oko 10 miliona evra iz naših džepova? Šta se još krije ispod neplaćanja PDV-a na promet sveća, ikona, parastosa..., u ukupnom iznosu od 140 miliona evra godišnje, po procenama? Zar SPC-u nije dovoljno što se od usta poreskih obveznika raznih konfesija i ateista, odvaja na ime penzijskog, invalidskog i zdravstvenog osiguranja sveštenika i verskih službenika? Čime to klir uzvraća ili drži u šaci naše vrle državnike? Sva je prilika da Vlada smatra da je SPC „stabilizatorski faktor u regionu“, te da će podizanje pomenute crkve u Beranama umanjiti uticaj nepriznate Crnogorske pravoslavne crkve. Baš u trenutku priključenja suseda NATO. Slično je i sa Kosovom, gde valja jačati tamošnju eparhiju usled narastajuće albanizacije. Što novcem izdatim preko Zakona o budžetu, a na stavku zaštite verskog, nacionalnog i kulturnog identiteta (185 miliona dinara), što preko Kancelarije za KiM za istu ili sličnu namenu (279,7 miliona dinara). Pa čak i po cenu uskraćivanja para iz budžetskih rezervi, namenjenih za vanredne prilike, u šta valjda spadaju i ratovi. A na rat se huška na razne načine. Podizanjem borbene gotovosti u zoni bezbednosti, što slanjem voza punog ikona na Kosovo. Slizavanje sekularnih i crkvenih krugova, ovenčano nesebičnim, a možda i poltronskim donacijama može se tumačiti i kontrolom nad najneobuzdanijom snagom Srbije – navijačima. Listom „pobožnim“, spremnim da za svoje „svete“ ciljeve zapale pokoju ambasadu (i džamiju), i nasmrt pretuku kojeg homoseksualca. Jer, trag novca vodi u istom smeru gde ide i ideologija.