Vatrogasac Đuka

Kućim se, polako, od viljuške i kašike. Sve su mi odneli obesni provalnici, sve što može u „brzoj krađi“ da se iznese iz kuće. Dobro, Bilja mi obećala stare šerpe i lonce iz Gročanske. Ali, u besu, u ahilovskom besu, po policijskoj patroli, poručio sam Saši Rančiću, komandiru belopalanačke policije a i Komesarijatu za izbeglice u Divljani da više neću da vidim nijednog nezvanca u Vidovu. Bilo da je Avganistanac, Sirijac, Ciganin Mokranac ili, pak, belopalanački drogirani dripac. Čujem da je i iguman Serafim poručio komandiru Rančiću da će pucati na svakog ko uđe nepozvan u posed divljanskog manastira jer su mu, već, nestali bakarni kablovi. A poručio sam, svojevremeno i javno, Aleku i Vulinu da nam na Suvu planinu ne šalju i ove „nestašne“ emigrante iz Šida! Ima i boljih lokacija, recimo, Jajinci. Na svu muku u Vidovu, onaj debeljan Đuka sa TV Kopernikusa hoće da „ugasi“ NIN! Ej, da mi uzme `leba iz ruke! Zovem hitno glodura Ćulibrka i pitam ga da li da, uopšte, pišem za sledeći broj? Glodur me smiruje i ubeđuje da nisu primećeni nikakvi debeli fantomi oko redakcije i da slobodno pišem i dalje. A dokle? Ne zna se. Možda se, u jednom trenutku, i Ediju Rami neće u NIN-u nešto dopasti, i, eto ti, začas, propasti! A što to vatrogasac Đuka hoće da mi „ugasi“ NIN?! Samo zato što je Apelacioni sud preinačio sudsku odluku, pa sada sudske troškove treba da plati građanin Nebojša, a ne NIN! Budale imaju svoju logiku i tu se ništa ne može! Za Đurđevdan je u Vidovu bilo dosta živo. Iz obližnjeg izbegličkog kampa posećuju me Sirijci, Pakistanci, Avganistanci, a tu su i dve lepe dame iz Gane. I svi hoće da se slikaju pored boga Vida, kao da On može da im pomogne na njihovom nesrećnom putu za Evropu koja uskoro neće postojati. A sve ako ovi emigranti i ostanu u Srbiji, tu će se, tek, usrećiti. Ah, zaista je dirljivo kako se emigranti, na lošem engleskom, raspituju za boga Vida na koga su Srbi odavno zaboravili. Jer, prvomajski izletnici prolaze, brale, pored Vidovog hrama nemo, nezainteresovano, baš kao mokranska goveda. S tim što od krava i junadi ima neke koristi. Pasu, „šišaju“ mi travu besplatno i još mi đubre livade izmetom. Dok za izletnicima ostaju samo plastične kese, konzerve i prazne flaše. Kladim se da je i vatrogasac Đuka negde ostavio iza sebe gomilu đubreta. Za Đurđevdan mi došao u goste i Rade Cvetković, arheolog amater iz Bele Palanke. Pokazuje mi katalog sa fotografijama kukastog krsta iz Makedonije i Trakije iz petog veka pre Hrista! I tu se setim da sam, svojevremeno, hteo da urežem te „svastike“ na kip boga Vida jer one su simbol našeg Nepobedivog Sunca. Ali, priznajem, nisam se usudio. Jer, sigurno, bi me napala Đukina vatrogasna brigada. K. G. Jung, moj guru iz Švice, pomno sluša ove priče: „Sve ove svastike svedoče o tome da je Balkan bio kolevka arijevske kulture, a što je dokazao i ruski akademik Anatolij Kljosov. Jer, i na haljinama žena iz drevne Vinče ucrtane su, kao ukrasna šara, svastike. A Hitler je arijevske korene germanske rase tražio u Kašmiru. Ne mogu da verujem da Hitlerovi naučnici, zaista, nisu znali da su arijevske seobe sa Balkana krenule put Indije pre deset hiljada godina i to onda kada je Atlantida propala i kada se Sunce nad Balkanom nije videlo pet-šest godina.“ Na sve ovo moja Crna, zabrinuto, uzdiše: „Bojim se da vatrogasac Đuka ništa od ovog neće shvatiti i da će cara Konstantina proglasiti za fašistu zbog svastike u mozaiku njegove letnje rezidencije u Medijani kod Niša.“