Idealna država

Uz još malo napora, samo da se odseku još poneki preostali nestašni čuperci koji vire, i Srbija bi zbilja mogla postati potpuno uređena zemlja. Taman po meri zahteva ili očekivanja njenog prvog i najvažnijeg čoveka. NJegov odraz u ogledalu. Naličje njegovog lica. Država saglasnih, bez gotovo ijednog disonantnog tona. Idealna država. Zemlja kojom bi se premijer i budući predsednik Srbije istinski mogao ponositi kad opet bude otišao u neku istorijsku posetu. U kojoj, dabome, žive lepe žene, koje doduše još nisu videli svi Kinezi ali se na tome marljivo radi, visoki muškarci, ako zanemarimo reprezentativnost Ivice Dačića, i tradicionalno hrabri i borbeni ratnici na putu za Evropu, koji kao da su izašli iz filma Valter gađa Sarajevo. Zemlja koju, sasvim sigurno, najbolje opisuju njene nadrealne političke figure i njihovi iracionalni postupci. Drugih, doduše, gotovo da i nema. U tako uređenoj zemlji, vlast veoma vodi računa o debati. I ona se, naravno, vodi u krugu istomišljenika. Neistomišljenici bi samo pokvarili igru u kojoj se unapred mora znati ko je jedini pobednik. Iako veruje da je pluralizam precenjena kategorija, u političkom životu drže do njega - tako što iz više uglova i sa više različitih strana podupiru jednog čoveka ili jednu istu ideju. Može, ponekad i drugačije, u pluralnom sastavu osporavaju ili gaze neku drugu ideju, ličnost ili više njih. Možda ima više od godine kako NIN nije uspeo da ugosti nijednog predstavnika vlasti ni u formi intervjua, ni u vidu izjave o nekoj važnoj temi. Uzalud smo pokušavali. Političari vladajuće stranke ne žele da govore za NIN. Na SMS poruke našim novinarima ne odgovaraju, a ako kojim slučajem neko i podigne slušalicu, odmah se nakon predstavljanja novinara izvinjavaju da su u gužvi i spuštaju slušalicu. Tako vlast razume slobodu medija u uređenoj zemlji. Kao pravo na aroganciju i zahtev da budu pitani samo ono o čemu žele da govore u medijima koji su im prijateljski i partnerski naklonjeni. Ostali bi trebalo da budu srećni što uopšte postoje. Jer, pokazali su, može sa medijima da se razgovara i drugačije. Zašto bi, dakle, u uređenoj zemlji političari odgovarali na pitanja nekog nedeljnika o tome kako izgleda stvarni život u Srbiji izvan maketa, procenata, planova i projekata za budućnost. Trivijalnu stvarnost za koju je, naravno, odgovorna prethodna vlast oni podređuju svetloj budućnosti za koju će oni biti zaslužni. I što bi to nekome bilo čudno da u uređenoj zemlji koja otvara poglavlja za pristupanje Evropskoj uniji maloletna deca, pod pokroviteljstvom ruske vlade, borave u patriotskim kampovima i uče se tehnikama ratovanja hladnim i vatrenim oružjem. Bildovanje srpskog nacionalizma i docrtavanje ruskog deo je projekta kako se, po njihovom mišljenju, u Evropu stiže prečicom. Uplašiće se, zaboga, Evropa pa će kapiju otvoriti pre nego što je mislila. Zašto bi, onda, sebi priuštili nelagodnost da ih neko propituje o dnevnim dozama netolerancije i mržnje koju ubrizgavaju u javni prostor, o šizofreniji u koju ubacuju srpsko društvo koje više nije u stanju da se orijentiše. O stalnom podizanju tenzija prema regionu iz koga, kako grme, stalno vrebaju koljači i otimači teritorija. Zbog čega je jedini spas u zbijanju redova pred unutrašnjim i spoljnim neprijateljem. I u naoružavanju. Jer, uređena zemlja mora da brani svoju stabilnost. Zato je patriotska dužnost da se stražari nad svakom rečju koja se kritički izgovori. I naročito da se pazi na subverzije umetnika (videti tekst Stefana Slavkovića). I šta je poenta, osim vlastoljublja? Da se izgubi granica između medijski proizvedenog i stvarnosti, da se relativizuje istina, u sociološkom smislu, da se marginalizuju institucije, pa i političke partije, i da ostane važna samo jedna politička figura. A da se, u međuvremenu, konfuzna i izmanipulisana javnost medijskim blatom silno zabavlja. Politika je, odavno, postala sirotinjska zabava. Problem je samo što nas to skupo košta.