Идеална држава


И што би то некоме било чудно да у уређеној земљи која отвара поглавља за приступање Европској унији малолетна деца, под покровитељством руске владе, бораве у патриотским камповима и уче како се користи оружје



Уз још мало напора, само да се одсеку још понеки преостали несташни чуперци који вире, и Србија би збиља могла постати потпуно уређена земља. Таман по мери захтева или очекивања њеног првог и најважнијег човека. Његов одраз у огледалу. Наличје његовог лица. Држава сагласних, без готово иједног дисонантног тона. Идеална држава. Земља којом би се премијер и будући председник Србије истински могао поносити кад опет буде отишао у неку историјску посету. У којој, дабоме, живе лепе жене, које додуше још нису видели сви Кинези али се на томе марљиво ради, високи мушкарци, ако занемаримо репрезентативност Ивице Дачића, и традиционално храбри и борбени ратници на путу за Европу, који као да су изашли из филма Валтер гађа Сарајево. Земља коју, сасвим сигурно, најбоље описују њене надреалне политичке фигуре и њихови ирационални поступци. Других, додуше, готово да и нема.

У тако уређеној земљи, власт веома води рачуна о дебати. И она се, наравно, води у кругу истомишљеника. Неистомишљеници би само покварили игру у којој се унапред мора знати ко је једини победник. Иако верује да је плурализам прецењена категорија, у политичком животу држе до њега - тако што из више углова и са више различитих страна подупиру једног човека или једну исту идеју. Може, понекад и другачије, у плуралном саставу оспоравају или газе неку другу идеју, личност или више њих.

Можда има више од године како НИН није успео да угости ниједног представника власти ни у форми интервјуа, ни у виду изјаве о некој важној теми. Узалуд смо покушавали. Политичари владајуће странке не желе да говоре за НИН. На СМС поруке нашим новинарима не одговарају, а ако којим случајем неко и подигне слушалицу, одмах се након представљања новинара извињавају да су у гужви и спуштају слушалицу. Тако власт разуме слободу медија у уређеној земљи. Као право на ароганцију и захтев да буду питани само оно о чему желе да говоре у медијима који су им пријатељски и партнерски наклоњени. Остали би требало да буду срећни што уопште постоје. Јер, показали су, може са медијима да се разговара и другачије.

Зашто би, дакле, у уређеној земљи политичари одговарали на питања неког недељника о томе како изгледа стварни живот у Србији изван макета, процената, планова и пројеката за будућност. Тривијалну стварност за коју је, наравно, одговорна претходна власт они подређују светлој будућности за коју ће они бити заслужни. И што би то некоме било чудно да у уређеној земљи која отвара поглавља за приступање Европској унији малолетна деца, под покровитељством руске владе, бораве у патриотским камповима и уче се техникама ратовања хладним и ватреним оружјем. Билдовање српског национализма и доцртавање руског део је пројекта како се, по њиховом мишљењу, у Европу стиже пречицом. Уплашиће се, забога, Европа па ће капију отворити пре него што је мислила.

Зашто би, онда, себи приуштили нелагодност да их неко пропитује о дневним дозама нетолеранције и мржње коју убризгавају у јавни простор, о шизофренији у коју убацују српско друштво које више није у стању да се оријентише. О сталном подизању тензија према региону из кога, како грме, стално вребају кољачи и отимачи територија. Због чега је једини спас у збијању редова пред унутрашњим и спољним непријатељем. И у наоружавању. Јер, уређена земља мора да брани своју стабилност. Зато је патриотска дужност да се стражари над сваком речју која се критички изговори. И нарочито да се пази на субверзије уметника (видети текст Стефана Славковића).

И шта је поента, осим властољубља? Да се изгуби граница између медијски произведеног и стварности, да се релативизује истина, у социолошком смислу, да се маргинализују институције, па и политичке партије, и да остане важна само једна политичка фигура. А да се, у међувремену, конфузна и изманипулисана јавност медијским блатом силно забавља.

Политика је, одавно, постала сиротињска забава. Проблем је само што нас то скупо кошта.




Весна Малишић