PREGOVORE SA EU ZAMRZNUTI NA TRI GODINE

Ostavku na mesto potpredsednika Vlade Srbije Miroljub Labus podneo je 3. maja 2006. zbog prekida pregovora o pridruživanju državne zajednice SCG Evropskoj uniji. Deset dana kasnije Glavni odbor G17 plus odlučio je da njihovi ministri ostanu u Vladi i Labus je dao još jednu ostavku, na mesto predsednika G17. Za NIN, na 11. godišnjicu povlačenja iz politike, nekadašnji proevropski predsednički kandidat kaže da Srbija treba da zadrži dugoročnu strategiju pristupanja EU, ali da mora dramatično da promeni taktiku, uključujući i privremeno zamrzavanje pregovora sa EU. Profesor ekonomije na Pravnom fakultetu ističe da su u njegovo vreme, dok je bio potpredsednik savezne i republičke vlade, morali da se prave kompromisi sa koalicionim partnerima. Aktuelna vlada nema taj problem, ali nema ni jasnu ekonomsku i političku filozofiju, kaže Labus, koji će 21. i 22. maja biti moderator konferencije o regionalnoj saradnji, koju u Beogradu organizuju Savez ekonomista Srbije i Bečki ekonomski forum. Da li ste posle 5. oktobra 2000. verovali da će Srbija stati na pola puta? Nisam verovao. Ideja je bila da se uključimo u EU do 2012, jer je njihov novi budžetski ciklus trebalo da počne 2013, čime bismo mi imali vremena da završimo tranziciju. Moja je procena bila da je 10 godina normalan rok za prilagođavanje standardima EU. Međutim, odmah smo imali problem, jer je Crna Gora minirala zajedničke pregovore. Za mene je bilo rešenje da se Srbija odvoji od Crne Gore, ali to baš nije mnogo pomoglo. Šta sa ove vremenske distance smatrate najvećom greškom i da li je nešto trebalo i moralo drugačije uraditi? U zemlji koja je bukvalno bila u bankrotu i sa uništenom industrijom, bez kapitala i banaka, i nemate velikog izbora. U drugim zemljama centralne i istočne Evrope tranzicija u kapitalizam je donela boljitak za sve, a kod nas nije, jer smo u taj proces ušli posle sankcija i ratova. Privatizacija nije mogla da reši problem, jer su preduzeća bila u bankrotu. Ozbiljni strani investitori su privatizovali samo dobra i preduzeća na osnovu kojih su zauzeli deo našeg tržišta. Ostala su kupili domaći i strani špekulanti, pa su tako i završila - bez kapitala i sa lošom upravom. Očekivali smo drugi krug privatizacije - podizanje nove industrije radi izvoza - ali se to nije desilo, jer je politički rizik ostao visok. Radikalna reforma bi bila da smo dopustili da loša preduzeća bankrotiraju, da se malim firmama omogući da dišu, da se država smanji i da se uđe u NATO. To nije bilo politički izvodljivo, a nije ni danas. Da li ste tada i u najgorim snovima sanjali da će i danas najveći problemi srpske privrede biti RTB Bor, Azotara ili MSK Kikinda? Nisam to očekivao, ali zatvaranje ovih preduzeća je nemoguće dok se paralelno ne otvori puno novih radnih mesta. Mi nismo bili spremni da napravimo „big-bang“ kao Slovačka. EU je ozbiljno investiciono podržavala pristupni proces zemalja centralne i istočne Evrope, a nije htela to da uradi i za nas. To je bilo vidljivo već 2002. i to je bilo moje prvo veliko razočarenje u EU, a sami te probleme nismo mogli da rešimo. Srpski zvaničnici se hvale rastom od tri odsto, a predstavnici MMF-a i Svetske banke tvrde da su stope rasta manje od 5-6 odsto nedovoljne. Nažalost ni rast od tri odsto nije sasvim izvestan. Nema visokog rasta bez reindustrijalizacije, a ne vidim način kako to brzo da uradimo. Nemamo modernu industriju za četvrtu tehnološku revoluciju, nemamo moderno školstvo da prati ovu revoluciju, ali imamo preveliku državnu regulativu. Nažalost, da se ovo promeni potrebna je cela decenija upornog rada. Pri tome su nam više stope rasta potrebne da bismo u budućnosti smanjili teret otplate javnog duga. Zar premijer Vučić ne tvrdi da dug pada i da nam više ne preti bankrot? Udeo javnog duga pao je sa 80 na 70 odsto BDP-a i trenutno smo izbegli bankrot, ali dug je još uvek visok i sam od sebe neće dalje da pada. Ako se potpišu ugovori sa Kinom od 3,2 milijarde evra, dug će se vratiti na 80 odsto BDP-a. Država se i dalje mnogo zadužuje na domaćem tržištu. To jeste jeftinije, ali time smanjuje plasmane banaka u privredu i obara rast. Uslovi otplate će se sigurno pogoršati u budućnosti i ponovo ćemo imati problem, jer nam je dug još uvek visok. Mnogi misle da je Srbija prebrzo otvorila tržište za evropske proizvode, bez zaštite domaćih preduzeća. Je li to bila greška? Nije. Svi su zaboravili kakve smo imali probleme sa korupcijom u spoljnoj trgovini. Jedino radikalno rešenje je bilo da se ona liberalizuje i to se pokazalo efikasno u borbi protiv korupcije. A što se tiče zaštite domaće privrede, ona je bila u bankrotu i njoj nikakva zaštita ne bi pomogla. Pogledajte danas Novosti. Nekada sjajne novine sa velikim udelom na tržištu propale su zbog toga što čitaoci nisu više hteli da ih čitaju. To je tržište, a sada traže da ih država sanira. Da li to znači da treba ugasiti tabloide da bi Novosti opstale na tržištu, što je pandan zatvaranju spoljnog tržišta. Tabloidi su loša roba na tržištu, ali ih ljudi kupuju. LJudi, međutim, nisu spremni da kupuju lošu domaću umesto strane kvalitetnije robe. Nikakva državna zaštita tu ne pomaže. Je li kod nas država još uvek deo problema, umesto da nudi rešenja? Nije samo država problem. Budimo iskreni, kada zabrljamo tražimo pomoć države, a nismo spremni da se promenimo. Prevelika je tražnja za državnim uslugama. Kada bi se ta tražnja smanjila na razumnu meru i država bi morala da se smanji. Te dve stvari su povezane. Da bi se promenilo stanje duha potrebna je i sloboda štampe, a nje nema dok se ne ukine kartel na tržištu oglašavanja u medijima. Za to nisu potrebne demonstracije na ulici nego zaštita konkurencije, funkcionisanje institucija. Kako kao potpredsednik Vlade, koja je 2004. smanjila broj službenika za 10 odsto, gledate na sadašnje viškove u javnom sektoru? Mi smo smanjili broj službenika, ali nismo promenili administrativni sistem. To je trebalo da bude sledeći korak, ali nismo imali podršku koalicionih partnera. NJihov izgovor je bio da je potrebno zaštititi Srbe na Kosovu i sve koje smo tamo otpustili ponovo su primili u službu. To je dalo signal za novo državno zapošljavanje. LJudi ulaze u partije da bi se zaposlili u državi. Ovakva situacija je bila i u moje vreme, ali na mnogo nižem nivou. Lane smo imali vanredne parlamentarne izbore, nedavno redovne predsedničke, slede beogradski, a možda i novi vanredni parlamentarni. Mogu li se u takvim političkim (ne)prilikama sprovoditi reforme? Česti izbori još ne teraju, ali odlažu nove investicije. Stranci se čude zbog čega se stalno ide na izbore kada Vlada ima stabilnu većinu. S druge strane, apsurd je da smo, uprkos tome, stabilniji od suseda. Dobra stvar za Vladu je da uz stabilnu većinu u parlamentu može da uradi šta hoće i ima pun politički mandat za nastavak reformi. Pitanje je, međutim, šta će Vlada da uradi. Mi smo imali ekonomsku filozofiju - bez obzira na to da li se vi slažete sa njom ili ne - i znali smo šta treba uraditi u ekonomiji. Pogrešili smo što smo mislili da se reforma može ostvariti korak po korak, uz ubeđivanje koalicionih partnera. A naši uspesi su njih samo nervirali i udaljavali nas od željenog cilja. Ova vlada je u mnogo boljem položaju, jer ne mora da pravi kompromise sa koalicionim partnerima, ali ne vidim da ima jasnu ekonomsku i političku filozofiju. Ekonomska pitanja su zanemarena, sve se svelo na fiskalni deficit, što je indikator makroekonomskog stanja, a ne pokretač rasta. Kod nas nikada neće biračko telo da se deli oko suštinskih ekonomskih pitanja kao u Francuskoj ili Nemačkoj. Ako vlast pet godina ima stabilnu većinu, zašto se stalno ide na izbore umesto da se uradi ono što je obećano? Nemam racionalno objašnjenje, niti u političkoj teoriji postoji racionalan odgovor na to pitanje. Verovatno odgovor treba tražiti na nekom emotivnom planu vodećih ljudi. Pri tome je sasvim legitimna težnja da se pobedi na izborima, ali mi se ne čini baš mnogo pametna težnja da se politički protivnik ne samo porazi, već potpuno uništi. Možete da uništite jednu garnituru, ali će doći nova, a ne znate kakve to rizike sa sobom nosi. Nedavno su se na političkoj sceni pojavili novi igrači, Saša Janković i Vuk Jeremić. Greše li zbog toga što još nisu oformili stranku ili pokret? Svuda se dešavaju velike promene. Pogledajte Francusku, nestaju stare partije, rađaju se nove. Kod nas nestaje Demokratska stranka, novih još nema, ali moraće da se naprave. Ako to neki političari ne iskoriste, drugi će popuniti taj prazan prostor. Ni za jednu zemlju nije dobro da nema alternativu. Ni meni nije prijala opozicija, ali je bilo jako korisno da čujemo i drugu stranu. Danas se ta druga strana ne čuje i to nije prirodno stanje stvari. Kad se jednog dana bude čula, plašim se da to neće biti u sasvim uobičajenim okvirima. Ko je kriv što nestaje stranka čiji ste potpredsednik nekada bili? Očigledno njen nekadašnji lider, ali to što znamo da je Tadić kriv ne rešava problem. Žao mi je što DS nestaje. Jedini spas je da se kompletno reformiše, i njena politika, i ljudi koji je vode. Sada znamo ko su čelni ljudi, ali ne znamo šta je politika DS-a. Ona mora da se profiliše. Ne može DS da bude levica, već mora da bude intelektualni centar koji će davati primer drugima. Postoji potreba za takvom strankom i ako to ne uradi DS, uradiće neko drugi. Ako je mesto DS u političkom centru, koja je pozicija Vučića? Već sam rekao da ne znam koja je ekonomska i politička filozofija Vlade i čini mi se da premijer želi pod svojim vođstvom da objedini sve političke struje. Na dugi rok je to neizvodljivo. Mnoge ste iznenadili kada ste se povukli iz politike. Da li biste to savetovali još nekim liderima? Ne bih o imenima, ali je došlo vreme da se promeni cela politička garnitura. To se neće dogoditi preko noći, ali sasvim sigurno hoće u narednih pet-šest godina. To što sada rade novi, mladi ljudi je ozbiljan izazov i za vlast i za opoziciju, jer oni nisu zadovoljni ni sa jednima, ni sa drugima. Dok sam se ja bavio politikom nezadovoljni mladi ljudi su odlazili u inostranstvo. Sada nemaju gde da odu, jer ni tamo nije dobro i moraju da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke. To dugoročno nije loše za Srbiju. Nije dobro kada istrošeni političari upravljaju zemljom, bolje je da nove generacije preuzmu ovlašćenja i odgovornost. Kako sa ove vremenske distance gledate na izjavu od pre 13 godina - ili ćemo u EU, ili ćemo se kuvati u loncu? Kad će voda u loncu proključati? Ona trenutno ne ključa jer je opozicija impotentna, ali reakcija mladih ljudi posle predsedničkih izbora je nagoveštaj budućih kretanja. A kako bivši šef tima za pregovore sa EU gleda na evropske integracije? EU se u međuvremenu potpuno promenila, pa se promenio i proces pridruživanja. Potpuno sam razočaran kako to Brisel radi. Strategija priključenja EU treba da ostane, ali mislim da treba resetovati odnose sa Briselom. Za početak treba stati na loptu i zamrznuti pregovore do 2020, do kada je i EU zamrzla proširenje. Pitanje Kosova treba rešavati nezavisno od pridruživanja. Drugim rečima, potrebno je pregovore vratiti na tehnički nivo, na kome su i bili. EU je preuzela protektorat nad Kosovom i odgovorna je za zaštitu ljudskih i manjinskih prava. Mi ne možemo ni da uđemo na Kosovo, a kamoli da tamo nekoga štitimo. Naravno, EU neće pristati danas na to. Zato je i potrebno zamrznuti pregovore na tri godine, da i oni i mi dobro razmislimo šta dalje da se radi. Ja ne verujem da sada može da se pojavi neki novi Solana i da nađe relativno prihvatljivo rešenje za sve. Ne vidim takvo lice na evropskoj sceni, niti iskrenu želju da se to uradi. Što se nas tiče, ne bi bila nikakva tragedija ako bismo se zadržali na ugovoru o slobodnoj trgovini - uz njegovo proširenje i za oblast usluga - i šengenskom viznom sistemu. Pa, zar niste iz Vlade izašli zbog prekida pregovora sa EU, a sada se zalažete za njihovo zamrzavanje? Pa i Brisel je prekinuo pregovore sa nama kada je bio nezadovoljan našim ponašanjem. Nije ih obustavio. Možda vam to izgleda čudno, ali to je jedini taktički potez koji će stvari isterati na čistinu. Ovim putem nećemo doći do cilja. Ja nisam evroskeptik, i tada sam bio a i danas sam veliki pristalica priključenja EU, ali su se stvari u međuvremenu dramatično promenile. Pregovori o našem članstvu u EU su postali geopolitička trgovina, što se meni uopšte ne sviđa. Šta bi to značilo za regionalnu trgovinu? Regionalna trgovina je motor razvoja i privlačenja stranih investicija. U svoje vreme mnogo sam lobirao da Dojče banka otvori investicionu banku kod nas. Oni su to ozbiljno razmatrali, ali su na kraju odustali i otvorili predstavništvo. Da bi došli u Srbiju morali bi godišnje da investiraju tri milijarde evra, što su procenili da je nemoguće. Tada sam shvatio da Srbija ne može da aktivira svoje razvojne potencijale bez regiona. Isto vredi i za naše susede. Pristupanje svih nas EU bi unapredilo regionalnu trgovinu, ali mi ne možemo da čekamo na Brisel i bilo bi dobro da sami nešto uradimo u međuvremenu. Vratimo se na Vladu Srbije. Ne čini li vam se, ako gledamo rezultate, da mnogi ministri nemaju razloga da budu u njoj? Mogu svašta da pričaju o meni i tadašnjim kolegama iz Vlade, ali mi smo imali jasnu i ekonomsku i političku filozofiju, koju smo hteli da sprovedemo i vodili smo računa o interesima zemlje mnogo više nego što se danas vodi. I okolnosti su bile drugačije, tek smo pobedili Miloševićev režim i zemlja je morala da se menja. Danas je drugačije, niko neće da prihvati rizik. Svi čekaju na predsednika Vlade. Neki tvrde da je za vreme Miloševića bilo bolje nego posle 5. oktobra? To je čista propaganda. LJudi zaboravljaju da smo za vreme Miloševića imali tri neuspešne privatizacije i mahom je u to vreme privatizovano sve što je bilo dobro, a sada se svi žale na četvrtu, za koju su ostala uglavnom lošija preduzeća. Prihodi od privatizacije bili su četiri milijarde evra, ali ništa od toga nije investirano. Tako smo praktično „pojeli“ društveni kapital i sada je problem što više nema šta da se „jede“. A da je novac od privatizacije investiran, danas bi ekonomska situacija bila potpuno drugačija. Šta prvo pomislite kad čujete zahtev Aleksandra Vulina da se preispita uloga pojedinaca u događajima od 5. oktobra? Još uvek su u vlasti i na političkoj sceni Miloševićevi ljudi, ali vreme Miloševića ne može da se vrati. Kažete da ste za zamrzavanje pregovora sa EU. Šta je sa evrom, mislite li da je još uvek on za nas bolje rešenje od dinara? Mi smo jednom nogom već prešli na evro, ali se pravimo da nije tako. Javnost nema poverenja u dinar, bez obzira na to šta se priča. Potpuni prelaz na evro je za nas dobro rešenje jer smo visoko integrisani u evropsko tržište. Nemojte da se plašite, evro neće nestati, bez obzira na želje Amerikanaca. Evro bi smanjio transakcione troškove i popravio investicionu klimu. Jedini problem je što nema političke volje za prelazak na evro, kao ni za druge suštinske reforme. Još 2013. tvrdili ste da je zbog intervencija NBS dinar precenjen. Kako danas stoje stvari? Šta još zamerate NBS? Mi nemamo potpuno plivajući kurs, nego NBS upravlja kursom preko repo operacija i intervencija na deviznom tržištu. Ona je jedina centralna banka na svetu koja samo povlači novac iz opticaja, a ne emituje ga. Relativna stabilnost dinara je trenutno dobra stvar za inflaciju, ali ona je održiva samo dok su niske kamate i cene nafte na svetskom tržištu. Dinar je još uvek precenjen, ali ne kao ranije. Mene brine to što NBS ne dozvoljava dalji pad kamata, a vreme niskih kamata u svetu ističe.