Kulturni inkubator

U Rimu, nedaleko od Koloseuma, nalazi se jedan od preostalih autentičnih delova večnog grada, kvart Monti. Via dei Serpenti vodi nas do najomiljenijeg trga, barem kada su Rimljani u pitanju. Monti je danas prepoznatljiv po starim zanatlijama i buticima takozvane vintaž garderobe, indijanskim i pomodarskim restoranima, ali još uvek ljubomorno čuva starogradsku rimsku patinu. Galerija Atelier LJube Jovićević i Ane Laznibat u ulici Panisperna danas čini deo identiteta ovog kvarta i ove godine slavi svojih jubilarnih petnaest godina. Ana Laznibat iz Makarske živi u Italiji još od 1990. dok LJuba Jovićević, iz Beograda, živi u Rimu od 1988. Obe proizlaze iz konteksta i zemlje koja više ne postoji ali, kroz svoj galerijski rad, progovaraju o svom identitetu u Rimu. Kada je reč o LJubi, put od biologije do umetnosti bio je uslovljen i ratnim prilikama. Upravo nakon izbijanja rata, mnogo umetnika sa naših prostora došlo je u Rim i Italiju. Devedesetih godina LJuba je bila jedna od retkih osoba iz naših krajeva sa stalnim zaposlenjem u Italiji. „Pokušavala sam na neki način da im pomognem promovišući njihov rad. Na taj način sam malo pomalo ušla u taj novi svet i shvatila da je to u suštini ono što želim da radim“, kaže o svojim počecima u galerijskom poslu. Ana je rođena u Zagrebu. Nakon što je diplomirala seli se u Rim gde je, nakon iskustva u jednom arhitektonskom studiju, prvobitno trebalo samo privremeno da boravi. Susret Ane i LJube je slučajan ali sudbonosan, kao i mnoštvo sličnih u ovom milionskom gradu. Upoznale su se u redu za sticanje italijanskog državljanstva. „Upravo je u tom redu prvi put izašla na videlo ta različitost koja nas zapravo od te daleke 1996. godine spaja. Prepoznale smo se jer smo jednostavno bile slične po različitosti u odnosu na svet koji nas je u tom trenutku okruživao“, priseća se tog trenutka Ana. Ideja na kojoj je nikao Atelier potiče iz želje ove dve žene da se stvori kulturni inkubator drugačiji od svega onoga što je postojalo u to vreme u Rimu. „Nešto originalno što obogaćuje rimski umetnički kontekst“, reči su kojima LJuba objašnjava ovu misiju. Počinju predstavljanjem umetnika grafičara sa prostora bivše Jugoslavije. „To su bili naši počeci jer smo mi najbolje poznavale našu umetničku scenu. U ovih petnaest godina profil naše galerije je evoluirao u pravu internacionalnu galeriju. Nakon par godina za nas su počeli da se interesuju i italijanski grafičari i tada počinje taj dijalog koji i danas težimo da očuvamo. Usledio je niz zajedničkih izložbi radova naših i italijanskih umetnika. Zahvaljujući ovom novom pristupu i dijalogu, privukli smo mnogo više publike. LJudi su dolazili da vide radove italijanskih umetnika i to je zapravo bio pravi način da upoznaju i umetnike čiju umetnost do sada nisu imali prilike da vide“, objašnjavaju razvoj života galerije. „Danas je galerija internacionalnog karaktera i predstavlja naš način da se integrišemo a u isto vreme i da očuvamo kulturni identitet. Aktivnosti galerije nemaju nikakvu političku konotaciju dok izlažemo sve oblike umetnosti, često eksperimentalne, sa pogledom na budućnost i sa posebnom pažnjom na grafiku i crtež. Izložbe su uglavnom naša zamisao koja se konkretizuje u bliskom kontaktu sa umetnicima. Za nas je izazov predstaviti umetnika koji dolazi iz nekog drugog sveta. Poznajemo našu publiku koja je znatiželjna, otvorena, prati nas u istraživanju. Radimo sa afirmisanim umetnicima koji u našem, iako ne velikom prostoru, nađu inspiraciju da stvore nešto novo, ali dajemo mogućnost i mladim umetnicima kao i strancima da se prikažu italijanskoj publici“, objašnjava LJuba. Atelier svake godine tradicionalno organizuje grupnu izložbu Happy New Art i na taj način okuplja umetnike galerije kako bi proslavio zajedničku aktivnost. Tema ovogodišnje izložbe Happy New Art je Meaning of Time: vreme kao neminovna komponenta naših života bez obzira na identitet ili prostor koji smo izabrali, gde nas sve, kao i dela izložena u galeriji, spaja jedna srebrna nit. U ovih petnaest godina veliko priznanje ove zajedničke umetničke misije predstavlja dokumentarni film Strane Straniere (u prevodu Neobične strankinje) koji se upravo prikazuje u bioskopima u Italiji, u režiji Elise Amoruso, finansiran od strane Rai Cinema i Evropske unije. „U projektu koji su osmislile antropološkinja Marija Antonijeta Marijani i književnica Sara Zuhrea Lukanić konačno smo na neki način pronašli adekvatnu definiciju za naš identitet i rad koji nas spaja.“ Film Strane straniere govori o ženama strankinjama koje su uspele ne samo da se integrišu već i da se svojim radom afirmišu i na taj način daju doprinos zajednici u kojoj žive. „Kada je Italija u pitanju, to je bila prilika da se malo bolje upoznaju ljudi koji nas svakodnevno okružuju a koji su stranog porekla. Radi se o logičnom sledu svega što smo do sada radile: predstaviti stranca kao najnormalniju osobu koja ima svoj kulturološki milje iz koga dolazi“, zaključuje Ana. Na pitanje šta znači biti stranac danas u Italiji, Ana odgovara: „Stranac znači biti hrabar. Ako želiš da budeš ono što jesi ne stideći se sopstvenog jezika i kulture, onda zaista moraš biti hrabar. Ja se i danas osećam kao stranac. Iako govorim italijanski gotovo bez akcenta, radim u struci u kojoj komuniciram s Italijanima, a moja deca su polu-Italijani, polu-Hrvati, ja nikada neću biti Italijanka. Mogu se savršeno uklopiti u kontekst u kome se nalazim, skuvati savršenu pastu ali uvek ću se razlikovati po svom poreklu koje me duboko određuje. To nosiš u sebi, jer te je u suštini stvorilo i formiralo“. LJuba smatra da je prvi korak integracije neizbežno asimilacija u lokalnu kulturu. „Ali ukoliko želiš da eliminišeš taj prvi sloj tvog identiteta, uvek ćeš biti nesrećan. Ti jednostavno nikada ne možeš postati neko drugi. To je ono što najviše vezuje Anu i mene. Nas vezuje i generacija ali prvenstveno to što smo mi odrasle na isti način. Odrasle smo u istoj zemlji, slušajući istu muziku, deleći istu hranu i kulturu generalno. I ti to ne moraš objašnjavati”. Osim tog unutrašnjeg stanja i svet se tako postavlja prema fluidnom identitetu onih koji sebe definišu kao neobične strance. Dovoljan je primer koji mi Ana opisuje: „Pošto je, nakon određenog vremena shvatila da nisam rođena Italijanka, jedna od majki prijatelja moje dece u školi spontano je prokomentarisala: ali ti izgledaš normalno! Eto to je ključni odnos Italijana prema nama. Očekivanje da ne izgledamo normalno“. Biti drugačiji, biti stranac je lajtmotiv galerije Atelier, koja ne predstavlja samo izložbeni prostor već je neka vrsta inkubatora i za druge vidove umetnosti. „Potpuno smo slobodne od svih škola, pravaca i neslaganja sa određenim kontekstima u umetnosti. Mi imamo baš uvek samo naš kriterijum“, smatra LJuba. Da li u svetu umetnosti i uopšte u svetu u kome živimo ima mesta za multikulturalizam i interkulturu? „Postoji ali se kreće u veoma uskim segmentima svakodnevnog života i kulture. Otkad sam došla u Italiju, uočavam problem tog manjka različitosti. Ali svakako ima mesta i za to. Činjenica da smo opstale kao galerija sve ove godine govori o tome da postoji znatiželja za našom različitošću“, objašnjava mi Ana. „Mi ćemo uvek biti strankinje i to je za nas pozitivno. Održavanje ove neobične različitosti je upravo i cilj naše aktivnosti.“