Симболи епохе


У циљу афирмације своје политичке позиције, у којој је на Западу хтела да потцрта десовјетизацију друштва, Влада ФНР Југославије је након раскида са СССР-ом обликовала нову културну политику којом је у сфери културе и уметности манифестовала своје демократско и модернистичко лице. Осмишљен концепт био је одговор на изазове хладноратовске културне поларизације – совјетске културне пропаганде са једне и интереса америчког Конгреса за слободу културе – културног продукта ЦИА-е усмереног ка лево оријентисаним европским интелектуалцима, са друге стране. У средишту тог политичког обрачуна, у сфери културе, посебну улогу имала је југословенска дипломатија која је, препознавши превирања у европским културним центрима, инсистирала на важности утемељења концепта „слободе стваралаштва“. Пажљиво ослушкујући одјеке културних наступа Југославије у свету, међу којима је био и наступ Лубарде 1950. у Паризу, о чему сведочи званично писмо Драга Шеге, културног аташеа Амбасаде ФНРЈ у Француској, Петар Лубарда је препознат као прави репрезент тог новог културног лика социјалистичке Југославије. Несумњив таленат који је имао, удружен са настојањима Савета за науку и културу Владе ФНРЈ и Одељења за научне и културне везе са иностранством да пруже прави одговор на нове културне околности и захтеве хладноратовског доба, учинили су Лубарду једним од главних протагониста те пажљиво промишљене културне политике. Лубардин аутентичан модернизам близак апстракцији у споју са мотивима из усмених предања, епа и легенди, модификованим представама поднебља из којег је дошао и техником проистеклом из обликовања тековина и искуства средњовековног фреско-сликарства, постао је симболичка уметничка манифестација Југославије у низу светских уметничких манифестација између 1950. и 1960. године. Управо та најуспешнија деценија Лубардиног стваралаштва, сагледана кроз до сада неизлагане радове из приватних колекција, сведено је представљена у галерији Canvas.





Снежана Стаменковић