Don Batina golgota

Čudno je jedino da se niko nije setio da snimi film o petnaestomesečnom teškom stradanju kruševačkog „Don Bate“ – recimo, pod imenom „Gašićeva golgota“. Sve ostalo bilo je očekivano, takoreći najavljeno. Jer, kada su ga, 5. februara prošle godine, smenjivali sa funkcije ministra odbrane – zbog uvrede novinarke, a ne zbog nedovoljno istražene odgovornosti u „slučaju helikopter“ – Aleksandar Vučić u ulozi premijera i naprednjački poslanici u ulozi glasačke mašine o Bratislavu Gašiću nisu govorili kao o nekoj vrsti „prestupnika“ nego, otprilike, kao o dobitniku Nobelove nagrade za mir. I nekoliko sitnih odlikovanja pride. Vučić je, čak, tvrdio da je Gašić bio bolji ministar odbrane od njega, te da mu je teško da u stranci koju vodi pronađe boljeg čoveka od „prijatelja Bate“, ali je, ipak, zbog te jedne sasvim nenamerno izgovorene uvrede ženi („Volim novinarke koje lako kleknu“) morao da potpiše odluku o njegovom razrešenju. Ali je već tada bilo jasno da je reč o vaspitnoj meri koja će tog „dobrog čoveka, vrednog čoveka i dobrog domaćina“ samo dodatno oplemeniti: „Onaj ko se pokaje i ko se postideo, moći će jednom da se ponaša drugačije“, (pro)rekao je premijer. Sada je samo došlo vreme za najavljeno vaskrsenje „vrednog, posvećenog čoveka, odanog svojoj državi“ - ovoga puta u ulozi direktora Bezbednosno-informativne agencije. I sve je, zapravo, na svom mestu: Gašić je, kako je u ponedeljak objasnio Vučić, platio „veoma, veoma visoku cenu za jedan težak incident“. Jasno je da samo najbolji to mogu i zato je premijer i istakao da je Gašić „izdržao godinu i po dana bez ijedne funkcije“ i da je za to vreme bio „izopšten iz javnog života“. Ne baš totalno, doduše, ali bila su to opravdana ukidanja izopštenosti, u interesu Srbije. Recimo, 10. marta ove godine, kada je zabeleženo Gašićevo predizborno raportiranje Vučiću: „Šefe, Kruševac i Rasinski okrug te vole, poštuju i zahvalni su ti za sve što si učinio za prethodne četiri godine. I obećavam da će odavde doći najbolji rezultat u Srbiji kao kruna tvoje velike pobede za predsednika Srbije.“ Rečeno - takoreći učinjeno: sa čak 63,39 posto glasova ubeleženih na Vučićev račun, Kruševac nije baš dostigao visine jednog Trgovišta (82,57 posto) ili Lebana (78,79 posto) ali svakako jeste ozbiljno iznad konačnog rezultata na nivou Srbije (55,13 posto). Gašićevim rečnikom rečeno – možda ne baš kruna, ali veliki, lep i važan ukras na Vučićevom carskom odličju. Ne bi li, zato, ignorisanje truda glavnog komandanta kruševačke (ili ne samo kruševačke?) izborne parade bilo, blago rečeno, nepristojno i nevaspitano? I zato nema ničeg neobičnog u odluci da se, suprotno čak i Zakonu o BIA, član 20, stav 2 („Pripadnici Agencije ne mogu biti članovi političkih stranaka“) provereno odani Gašić postavi na jedno od najvažnijih mesta za očuvanje bezbednosti vlasti od svega što bi moglo ugrožavati njen politički opstanak. A ako neko baš bude sitničario, nije problem da se stranačka funkcija zamrzne – na primer, po receptu po kome je Jorgovanka Tabaković zamrzla svoju naprednjačku funkciju kada je izabrana za guvernerku Narodne banke, ali tako da ipak ostane pasivna zamenica predsednika stranke. Šta bi, uostalom, našem div-junaku, sposobnom da onoliko meseci preživi bez javne funkcije, smetalo da se formalno malo smrzne? Uostalom, ni do sada nije zvanično bio ono što se, nezvanično, veruje da jeste – šef partijske organizacije naprednjaka, pa neće smetati da i sa smrznutom partijskom knjižicom, ali zato ojačan informacijama o svim tajnama Srbije, radi isto što i do sada. Odnosno, da brine o izbornom procesu na terenu, sa svim onim namamljivanjem i uterivanjem građana na liste sigurnih glasova u vagone bugarskih vozova, o kojima slušamo poslednjih godina. Veliki je to i važan posao u procesu tranzicije Srbije u „pristojnu zemlju“ kome smo izloženi, pa zato nije ni čudo da je (u iščekivanju onog filma koji nedostaje) Gašić već ovekovečen u nekim drugim vidovima umetnosti. Recimo, u književnosti, pretočenoj u muziku: zaslugom Nikole Trišića Triše, kruševačkog učitelja veronauke, novi šef BIA doveden je u vezu sa šefom mafije i to mu se – Gašiću – baš svidelo. „Spasao si brod koji sigurno tone, ti si sada kruševački Don Korleone, svima sada daješ slatkiše i bombone, ime tvoje pevaju deca od kuće pa do škole“, kaže se, između ostalog, u hip-hop ostvarenju „Gašiću, care“, koji se nije dopao samo glavnom junaku pesme već i njegovom nasledniku. Gašićev sin Milan, prenosili su mediji, na svom fejsbuk-profilu objavio je video na kome se vidi kako vozi ulicama Kragujevca, dok u kolima trešti „Gašiću, care, Gašiću, care, hvala ti za asfalt i za trotoare, Gašiću kralju, Gašiću kralju, najjača si faca u ovom našem kraju“... Za one tvrđe na ušima, tu je svedočanstvo o veličini i posebnosti u novoj crkvi na Bagdali, ukrašenoj freskom sa likom svog ktitora – Bratislava Gašića, vernika i pokajnika. Oslikano čak i pre nego što je model uspeo da izdrži veliko, petnaestomesečno iskušenje postojanja bez obnašanja državne funkcije. I zato sada jeste idealan trenutak za film o kruševačkom velikomučeniku i dobrotvoru. Jedini je problem što se za ovih pet godina, koliko smo upoznati sa Gašićevim postojanjem, nakupilo toliko materijala da se već sada vidi da u njemu ne bi bilo dovoljno vremena za razne istinite priče iz njegovog bogatog života. Recimo, za onu o njegovoj neistraženoj ulozi u padu vojnog helikoptera 13. marta 2015. u kome je poginulo šestoro odraslih spasilaca i jedna bolesna beba, a mi dobili priliku da saznamo koliko je „Bata“ važan Vučiću: premijerovo srčano „Ne dam Gašića i (ministra zdravlja Zlatibora) Lončara“ pre nego što je istraga o okolnostima angažovanja letelice u izrazito teškim vremenskim uslovima, a potom i njenog usmeravanja na civilni, umesto na pilotima poznati vojni aerodrom, uopšte počela. Doduše, priča o sudbini helikoptera, opstruisanju istrage i kontradiktornim Gašićevim izjavama o donetim odlukama i kretanju tragične noći, toliko je teška i upečatljiva da se nije urezala u sećanje samo porodicama žrtava, nego i brojnim zainteresovanim građanima koji su, nakon vesti o Gašićevom „teleprontovanju“ na novu državnu funkciju, izlili svoje zgražanje na društvenim mrežama. Pa bi se, možda, ipak moralo naći načina da se u film spakuje neka romantizovana verzija o heroju koji čini sve što je u njegovoj moći da spase dete – po uzoru na blokbaster „Feketić“, recimo? Prebogati životopis možda je, zato, lakše ekranizovati ako se, umesto helikopterske tragedije, izbace neki drugi biografski elementi, poput, recimo, tajanstvene priče o školskoj spremi? I zašto bi se, uostalom, išlo u „sitna crevca“ poput nedostajanja tragova o Gašićevoj srednjoškolskoj diplomi, ako je tu Vučić da posvedoči da on „zna sve o bezbednosti“, što je u ovom slučaju najvažnije po interese Srbije? Da li se, možda, neko usuđuje da sumnja u Vučićeve reči?! I kako bi se ekranizovalo Gašićevo objašnjenje da je priča o keramičarskim počecima nastala zahvaljujući njegovoj lažnoj pristupnici SRS (u kojoj nikad nije bio), a da je istina da je 15 dana radio u Trajalu ne kao keramičar, nego kao – baštovan, sa zvanjem građevinskog tehničara? Oficir s ružom i libelom?! Pa onda trgovina kafom devedesetih (Santos, suvlasnik u Grand kafi), posedovanje dve benzinske pumpe, višegodišnji život i rad u Grčkoj, vlasništvo povezanih lica (sinovi, supruga) u nekoliko lokalnih televizija darežljivo pomaganih sredstvima opštinskih budžeta... Zatim, vođenje ženskog odbojkaškog kluba Kruševac Santos i fudbalske škole Napredak, dolazak na funkciju gradonačelnika Kruševca (2012) pa, dve godine kasnije, izbor na mesto ministra odbrane uz zadatak da objašnjava kako približavanja NATO-u nema, iako deluje suprotno, naročito u momentu kada se u istoriju upiše kao prvi srpski ministar odbrane koji je učestvovao na samitu Alijanse... Teško da bi išta od toga moglo biti spakovano u film o stradanju Bratislavljevom – iako bi se ona scena kako kisne do gole kože pred zapanjenim Vladimirom Putinom na vojnoj paradi oktobra 2014. u Beogradu – jer je Vučić tako odlučio – baš lepo uklopila u neku herojsku epopeju. Ipak, za pravilnu verziju jedne druge epizode moralo bi se naći mesta u potencijalnoj ekranizaciji žitija Gašićevog: reč je o čuvenom incidentu tokom održavanja Parade ponosa 28. septembra 2014. u Beogradu, u kome je, u okršaju sa žandarmima na zadatku, pretučen Vučićev brat Andrej, koji je tada bio u društvu brata gradonačelnika Beograda Siniše Malog, Predraga Malog i dvojice pripadnika obezbeđenja premijera iz vojne jedinice Kobre. Ne, naravno, da bi se ispitali razlozi za dodelu vojnog obezbeđenja premijerovom bratu i Gašićeve kontradiktorne izjave u vezi s tim (od „nisu bili obezbeđenje, nego pratnja i pravili su mu društvo na putu do kuće premijerovog oca i majke“ do „bili su na zadatku u svojstvu prethodnice neposrednog obezbeđenja predsednika Vlade“). Niti da bi se osvetlili svi uglovi započinjanja i toka incidenta i potonje (opstruisane) istrage, nakon koje je, zbog insistiranja da se svi elementi daju na uvid, počela satanizacija tadašnjeg ombudsmana Saše Jankovića. Priča o incidentu sa braćom, Kobrama i žandarmima važna je zato što govori o bezgraničnom prijateljstvu i pokazuje koliko je (opravdanog) poverenja Vučić imao u Gašića. I kako je, ipak, zbog želje da upristoji Srbiju, bio spreman da vernog druga kazni najsurovijom kaznom, koju je ovaj herojski izdržao i potom spremno prihvatio nove važne dužnosti. Važno je tu priču zapamtiti, jer nema bolje lekcije o napredovanju u naprednoj Srbiji koja sve naprednije napreduje ka još naprednijoj budućnosti.