Sudije pod lupom

Kada je Apelacioni sud doneo odluku da NIN nije kriv po tužbi građanina Nebojše Stefanovića, a samim tim da sumnja za događaje u Savamali nije skinuta sa omiljenih režimskih igrača, vlast se našla u ozbiljnoj nevolji – pokazalo se da nisu uspeli da zapuše baš sve rupe kroz koje pravna država ipak uspeva da se probije. Taj neočekivani previd pokušali su, dok ne smisle nešto bolje, da pretvore u krunski dokaz da „imamo najdemokratičniju državu u istoriji“ i „najnezavisnije sudstvo“ i za te potrebe angažovali lično Vladimira Đukanovića Đuku. On je u parlamentu okupio novinare i slavodobitno ih upitao da li se „ikada ranije dešavalo da neki ministar izgubi spor pred sudom?“ Niko mu nije uzvratio: „Ma nikako, ovo je čudo nad čudima. Čak je i u Strazburu to zapanjujuće iako jednom dnevno donose slične presude”. A zašto bi mu i uzvratio? Ni on ni stranka kojoj pripada očigledno nemaju nameru da vode ozbiljan dijalog sa svojim građanima na temu vladavine prava. I to su i te kako bahato demonstrirali tog istog dana u kom je Đukanović hvalio nezavisnost sudstva ispred skupštinske sale, dok su u samoj sali dali sve od sebe da u korenu saseku i to malo nezavisnosti što je preostalo. Bez ikakvog konkretnog povoda, u dnevni red su po hitnom postupku uvršćene izmene Zakona o sudijama koje je sasvim spontano predložio šef poslaničke grupe vladajuće SNS Aleksandar Martinović. Ideja je bila da se na vreme preduprede mogući ekscesi poput sudija koji ne presuđuju momentalno u korist ministara, tako da je bilo sasvim uzaludno to što je Društvo sudija Srbije tražilo da se odustane od hitne procedure. Vladajuća većina svakako nije bila zainteresovana za trivijalne argumente i sitničarenja struke da nije sprovedena javna rasprava, niti je pribavljeno mišljenje Visokog saveta sudstva. Još manje za argumente koje je uputio sudija Apelacionog suda Miodrag Majić: „Predložene izmene i dopune Zakona o sudijama, i inače zavisno pravosuđe učiniće još zavisnijim i podložnijim hirovima svakog novog gazde. Zato bi trebalo ozbiljno preispitati potrebu njihovog usvajanja, a naročito usvajanja po hitnoj proceduri. Jer, iako u kratkim rokovima najčešće ništa nije moguće popraviti, naročito u pravosuđu, ne treba zaboraviti da je u istim tim rokovima sve, pa time i u pravosuđe, moguće dodatno unerediti.“ Očigledno je to i bila ideja, imajući u vidu da je odlučeno da se mandat predsednika suda skrati na četiri godine, ali da im se omogući da budu reizabrani na još četiri, što do sada nije bilo moguće. Ili, kako je to na sednici objašnjeno: da se zapreti svim predsednicima suda da paze šta rade, da se omogući brže uklanjanje nepodobnih i da se obezbedi dugovečnost podobnima. I sve to, naravno, po veoma hitnom postupku, tako da su izmene usvojene samo nekoliko sati nakon čitanja predloga. Međutim, dok se nova pravila ne uhodaju dovoljno da se iskorene iznenađenja poput presude da NIN nije kriv, vlast je ipak dužna da bar formalno ponudi nekog krivca za Savamalu nakon 13 meseci ničega. Ne zbog sopstvenih građana, do onih kojima je pravna država prioritet a Savamala bitna nikada nisu ni držali, već zbog sve nezgodnije EU po pitanju tolerancije prema diktatorskim režimima. Evropski parlament, koji je upravo iz tih razloga doneo odluku o suspenziji Mađarske, odložio je sednicu na kojoj bi trebalo da bude usvojena rezolucija o Srbiji. Iako su dobro kontrolisani mediji preneli da je to samo i jedino zbog izbora na Kosovu, ipak se tu i tamo pojavila informacija da bi valjalo dodati još poneki amandman vezan za nedavne predsedničke izbore jer se na njima potvrdilo da je nakon Savamale i gašenja medija tortura nastavila da bude dominantan oblik. I šta sad? Priča o krivcima u vrhu gradske vlasti u međuvremenu se izlizala, a smena Siniše Malog pretvorila u sapunicu koja ima sve manji broj gledalaca, NIN je oslobođen krivice, slučaj Nebojše Stefanovića protiv Peščanika je odložen za bolje dane (i pokornije sudstvo), tako da je hitno bio potreban novi krivic za zamajavanje javnosti. I tu je režimu priskočio u pomoć onaj deo pravosuđa gde je „reforma“ već valjano odrađena i gde nema iznenađenja – tužilaštvo. I to ne bilo ko iz tužilaštva već Republičko javno tužilaštvo koje je podnelo tužbu protiv poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića jer je tražio da se stavi na uvid javnosti biografija tužiteljke Sanje Đurić koja vodi slučaj nezakonitog rušenja u Savamali za potrebe projekta „Beograd na vodi“. Ista ona biografija koju je NIN otkrio na sajtu Državnog veća tužilaca, o čemu smo pisali u prošlom broju i iz koje se vidi da tužiteljka koja nije uradila apsolutno ništa u slučaju koji je pod lupom cele svetske javnosti, za taj nerad od predstavnika struke ima samo pohvale. Sud je sud, ali moral i integritet su nešto drugo, tako da je Šabić pokušao da problem reši putem otvorenog pisma koje je uputio republičkoj javnoj tužiteljki Zagorki Dolovac i u kom je između ostalog upozorio: „To da su, ne samo biografija zamenika javnog tužioca koja je predmet rešenja poverenika, nego i niz drugih biografija odavno bile i u trenutku podnošenja tužbe, a i danas su dostupne najširoj javnosti preko veb-sajta Državnog veća tužilaca. Radom Državnog veća tužilaca, po zakonu, rukovodi republički javni tužilac, koji rukovodi i radom Republičkog javnog tužilaštva. To da se profesionalne biografije tužilaca čine dostupnim najširoj javnosti preko interneta, a da se istovremeno rešenje poverenika kojim se nalaže da se javnosti one učine dostupnim kvalifikuje kao ’kršenje zakona na štetu javnog interesa’ je apsurdno, predstavlja doslovno pravni oksimoron.“ Šabić je, naravno, ostao bez odgovora. A i NIN na pitanje koje smo uputili kabinetu republičkog javnog tužioca: „S obzirom na to da se biografija postupajuće tužiteljke u slučaju Savamala nalazi na sajtu Državnog veća tužilaca, a da je vaša institucija podnela tužbu protiv akta poverenika kojim se traži njeno objavljivanje, na koji način ćete postupiti sada? I da li se radi o službenoj tajni koju je neovlašćeno objavilo DVT ili ipak o podatku čije je objavljivanje poverenik imao pravo da traži?“ Nove okolnosti očito nisu bile na dnevnom redu interesovanja tužilaštva, ali imajući u vidu da je prošlo 13 meseci od rušenja u Savamali pokušali smo da dobijemo odgovore bar na stara pitanja koja nam nadležne institucije uporno uskraćuju. Pitati ko je rušio u Savamali, a ko im je to omogućio zaobišli smo imajući u vidu rečitost pomenutih organa, pa smo pokušali sa nečim lakšim ili bar nečim o čemu se već uveliko otvoreno priča – da li istraga stoji zbog toga što policija, kao ovlašćeni istražitelj pod jurisdikcijom tužilaštva, odbija da dostavi tražene podatke? Iz Biroa za saradnju sa medijima MUP-a i ovog puta je izostala „saradnja“, ali je zato Više javno tužilaštvo dalo iscrpan odgovor. Na pitanje: „Imajući u vidu izjave pojedinih tužilaca da policija ne postupa po nalogu tužilaštva, zašto tužilaštvo do sada nije iniciralo disciplinski postupak protiv policajaca koji su dužni da sprovedu istragu?“, dobili smo sledeći odgovor: „Više javno tužilaštvo u Beogradu je u vezi navedenog predmeta preduzelo sve mere i ovlašćenja iz svoje nadležnosti koje su propisane Zakonikom o krivičnom postupku i koje regulišu postupanje tužilaštva u predistražnom postupku u smislu da javni tužilac može da zatraži pokretanje disciplinskog postupka, tako da nije u obavezi tužioca da pokrene disciplinski postupak, već je to samo mogućnost koja je propisana zakonom.“ Iz dosadašnje prakse o postupanju tužilaštva u rukovođenju predistražnim postupkom, kao i iz dugogodišnjeg iskustva u saradnji tužilaštva sa policijom na otkrivanju krivičnih dela i izvršilaca,utvrđeno je da do danas ovo tužilaštvo nije iniciralo pokretanje disciplinskih postupaka protiv policijskih službenika ni u jednom predmetu, pa ni u ovom što se može objasniti time da je organ koji bi bio nadležan za vođenje disciplinskog postupka protiv onih koji ne postupaju po nalozima tužilaštva, upravo organ koji je deo Ministarstva unutrašnjih poslova, a kako se u konkretnom slučaju radi o medijski propraćenom predmetu na koji je pažnja javnosti u velikoj meri usmerena, tužilaštvo svoje postupanje usmerava u pravcu koji bi bio i koji jeste koristan za vođenje i okončanje predistražnog postupka, što po našem mišljenju svakako nije podnošenje prijava protiv onih koji postupaju u predmetu i koji rade na otkrivanju izvršioca. Napominjemo da s obzirom na interesovanje medija, kao i na činjenice koje su već poznate javnosti i nadležni policijski organi imaju mogućnost i mogu da samostalno preduzmu određene mere iz svoje nadležnosti.“ Dakle, saznali smo da tužilaštvo može da otvori pitanje odgovornosti policije koja ne sarađuje, ali neće. I moglo bi da zvuči sasvim korektno imajući u vidu da i nije baš pristojno tužakati kolege sa kojima su na zajedničkom poslu, ali ipak ostaje pitanje – čemu služi saradnja koja ne daje rezultate i da li je ijednom organu (uz izuzetak ombudsmana i poverenika) u ovoj zemlji stalo da se problem rušenja u Savamali reši? Teško, uz saznanja da svakog meseca saznajemo za još jednu instituciju koja za potrebe režima daje dodatni doprinos u aferi Savamala, kao što je to učinio Geodetski zavod kada je omogućio da dva objekta koja su tokom noćnog rušenja ostala netaknuta, naknadno i nezakonito budu obrisana iz katastarske evidencije.