Primamljivi duh devetnaestog veka

Nauka je večna pitalica, pa se tako može početi i ovaj tekst o njoj i njenoj zloj sestri, pseudonauci. Ko je, dakle, izgovorio ove reči: „Evolucija je više od hipoteze, praktično dokazana činjenica“? Antropolog? Biolog, možda molekularni? Ne, to je rekao papa Jovan Pavle Drugi, pre više od dvadeset godina, 1996. A ko je potpisao ove: „... Zasada postoje dva shvatanja o nastanku života (biblijsko i evolucionističko). Nijedno od njih nije naučno dokazano...“ Neki provincijski pop? I opet ne – potpisalo ih je nedavno u obliku peticije za reviziju izučavanja teorije evolucije 166 srpskih akademika, profesora, docenata, asistenata, doktora, i sličnih svetovno titulisanih glava. I poslednja, treća pitalica. Ko je potpisnicima odvratio: „... Konstatujemo da je teorija evolucije jedina trenutno naučno prihvaćena teorija koja objašnjava razvoj života na Zemlji... Ne postoji nikakva, biblijska teorija stvaranja, koja se može shvatiti kao naučna teorija... Sveto pismo, dakle, nije, niti može biti, shvaćeno kao udžbenik ili konačni arbitar bilo koje naučne discipline...?“ Odgovor je, naravno, grupa profesora, docenata i asistenata Pravoslavno-bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Priličan haos, ne? No, nekada je bilo još zabavnije. Kada su se 30. juna 1860, na naučnom skupu u Oksfordskom zoološkom muzeju, suočili darvinisti i protivdarvinisti – piše Bil Brajson u Kratkoj istoriji bezmalo svačega – oksfordski biskup Semjuel Vilberfors pitao je čuvenog biologa Tomasa Hakslija da li potiče od majmuna po dedinoj ili po babinoj liniji. Haksli mu je odvratio da bi radije bio u srodstvu sa majmunom nego sa nekim ko koristi položaj da zastupa neuka naklapanja na ozbiljnoj naučnoj tribini. Neka gospođa Bruster se onesvestila, a gospodin Ficroj – inače kapetan plovidbe sa koje se Darvin vratio sa svojom ogromnom idejom – tumarao je rastrojen i mahao Biblijom urlajući: „Knjiga! Knjiga!“ Strasti se nisu smirile ni danas, čovek hoće da bude bogomdan i šlus, pa Nemanja Đorđević, direktor Centra za promociju nauke skreće pažnju na samo nekoliko problematičnih detalja peticije. „Peticija se poziva na knjigu Postanak vrsta, koja govori o biologiji sredine 19. veka. I sam Darvin je evoluirao, i posle njega smo o evoluciji naučili svašta novo, pa danas o evoluciji govorimo na molekularnom nivou, oponašamo je eksperimentalno, nove pasmine pasa samo su jedan primer...“ Uzgred, Nemanja Đorđević bi mogao da postane bivši direktor Centra za promociju nauke zbog toga što je javno pozvao ministra Šarčevića da reaguje na peticiju. Šef naučne ustanove je, dakle, pozvao šefa srpske nauke da kaže nešto o nenaučnoj peticiji i zbog toga bi mogao da bude smenjen. Šarčević je kasnije dodao i druge razloge, ali obrazloženje predloga smene, koji su podneli predstavnici ministarstva u Upravnom odboru CPN, glasi da Đorđević nije smeo da piše u ime institucije, već samo u svoje. Bilo kako bilo, i taj primer svedoči o tome da korov pseudonauke ne čupamo baš savesno; nove pasmine se kreiraju, stare evoluiraju bez prestanka, a ne mogu da se požale ni na nedostatak podrške medija. „Setimo se delimičnog pomračenja sunca iz 1999, kada nas je tadašnja ministarka zdravlja Leposava Milićević upozoravala da spuštamo roletne i da ljudi sa određenim zdravstvenim nedaćama ne smeju nikako da ga posmatraju, a mi već 2.500 godina znamo i da izračunamo kada će se sunce pomračiti i da ne postoji problem da mu budemo izloženi. Godine 2004. tadašnja ministarka prosvete LJiljana Čolić i zvanično je htela da Darvina ostavi po strani, a 21. decembra 2012. televizija sa nacionalnom frekvencijom dočekivala je smak sveta“, podseća Đorđević. Manje poznati primeri nisu manje blesavi. „Pre nekoliko godina mediji su nekritički promovisali ljubičaste krave koje uopšte nisu bile ljubičaste, kao i ljude-magnete, koji navodno mogu da lepe metalne predmete po sebi, a onda ih namažete puderom, koji ne bi trebalo da utiče na magnetizam, i vidite da im ,sposobnost’ nestaje ili naposletku probate to kod kuće i vidite da ste i sami ,magnet’. Pisalo se i o vodi koja navodno na planini Radan teče uzvodno, a možete otići tamo sa običnom libelom i videti da nije reč o uzbrdici, već o nizbrdici, dakle o optičkoj iluziji a ne fizičkoj anomaliji koja ,dovodi u pitanje gravitaciju’“. Nešto pseudonauke odavno je folklor, poput horoskopa. „Nije strašno što astrologija nije nauka; nisu ni sport ni umetnost, ali astrologija prosto ,ne radi’, a sveprisutna je. Uzmimo samo paradoks blizanaca. Imamo dve osobe, možda istog pola, rođene u isto vreme, na istom mestu, tako da one iz ugla astrologije ne mogu biti bliže, istog znaka, istog podznaka, a toliko znamo blizanaca različitih po svemu. Babica koja drži dete gravitaciono utiče na njega daleko više nego bilo koja planeta Sunčevog sistema“, objašnjava Đorđević. Svet je em zbunjujuće, em prilično tužno mesto za život, a potreba čoveka da ga shvati ogromna je (Koliko god se pisalo o nedostatku interesovanja za nauku, koje jeste nevolja, jer je jedno istraživanje CPN pre nekoliko godina otkrilo da, primera radi, 82 odsto ispitanika nije čulo nijednu naučnu vest u prethodnih godinu dana). Kako svet funkcioniše, to običnog čoveka ne zanima nužno manje od doktora nauka. Nauka je, pak, odavno morala da se odrekne ljubavi sa običnim čovekom da bi se razvijala; neke njene domene, poput savremene fizike, ni uz najbolju volju mi laici nikada nećemo shvatiti, a opet – ona mora naći način da komunicira. Jer kada to ne radi, ili kada u tome ne uspeva, dobiju se, recimo, teorije zavere o HAARP-u. „Izmišljena je livada antena, navodno negde u Novom Beogradu. I ta priča može da opravda razna vaša nezadovoljstva i strahove. Mesecima smo bili poplavljeni, ne zato što nismo dovoljno napredni ili nemamo dovoljno novca ili nemamo stručnjaka da se branimo, već zbog HAARP-a. Ovakve su priče privlačne jer vam ne treba nikakvo predznanje, a ,znanje’ niko ne proverava, i ta jednostavnost je jedan od lepaka. Kada bi se pseudonauka testirala poput nauke, zastupnici bi morali da nabroje HAARP antene u Srbiji, da daju objašnjenje njihovog dejstva, makar i pogrešno, a onda bismo imali daleko manje ljudi zainteresovanih za pseudonauku.“ I nije uvek problem samo u tome što će neko izgledati blesavo noseći kapu od aluminijumske folije kako mu ne bi kontrolisali um. Nekada su posledice pseudonauke daleko ozbiljnije, kao kada je reč o odbijanju vakcinacije. „Znate li koliko je ljudi pedesetih godina u Americi umiralo od malih boginja? Jedne godine ih je umrlo skoro pola miliona. MMR vakcina je uvedena sedamdesetih, i odmah ste mogli da vidite dramatičan pad, te je osamdesetih i devedesetih taj broj postao jednocifren. A ljudi i dalje glasno zastupaju da se vakcinacija ukine ili ostavi na izbor roditeljima“, upozorava Đorđević. Amerikanac Martin Gardner, jedno od krupnijih imena borbe protiv pseudonauke, probao je svojevremeno da navede nekoliko lakših testova kojima se može otkriti pseudonaučnik – uvek sebe predstavlja kao najpametnijeg i najčešće „obara“ najveće teorije, Darvina, Ajnštajna, i slična imena. Moglo bi se u šali reći – ako tvrdi da nešto zna, verovatno je pseudonaučnik; ako priznaje da zapravo pojma nema, možemo poverovati da je reč o pravoj nauci. A kada taj koji tvrdi da nešto zna još ima i zvanje ili funkciju, nastaje prava nevolja, kao u već pomenutom slučaju ministarke Čolić, preteče aktuelne tuče oko Darvina. „Ako je neko to izgovorio iz ministarske fotelje, to znači da je popustila gomila brana – njen kabinet, njeni pomoćnici za nauku, javnost, škola u koju je išla. Niko, dakle, nije uspeo da prenese naučni metod znanja, i na tom se primeru vidi dramatičan uticaj pseudonauke“, zaključuje Đorđević.