Krvoproliće s istim potpisom

Kada su u ponedeljak uveče dve eksplozije na koncertu američke pop zvezde Arijane Grande u mančesterskoj Areni preuranjeno privele spektakl kraju, policija je bez mnogo dvojbe tragediju protumačila kao teroristički napad koji je, po svoj prilici, izveo bombaš samoubica. Slavodobitni proglas poštovalaca Islamske države otklonio je i eventualne sumnje iz čijih je redova počinilac. U trenutku kada je ovaj broj NIN-a odlazio u štampu Ci-Bi-Es njuz je javio da je napadač koji je usmrtio 22 osobe i ranio najmanje još 59 ljudi, 23-godišnji Salman Abedi koji je od ranije poznat policiji. Uloge su unapred raspoređene, a narativ nažalost zvuči prilično poznato – situacija unekoć nalikuje onoj s kraja 2015. godine, kada je koncert rok benda Eagles of Death Metal u pariskom klubu Bataklan završen krvoprolićem. Jedina bitna razlika je da su većinu Arijanine publike od 21.000 duša činila deca, što tragediju uvećava koliko je tragediju moguće uvećati. Bomba je odjeknula nekoliko momenata nakon što je puštanjem ružičastih balona s balkona koncert priveden kraju. Činjenica da panika nije proizvela stampedo i da žrtava nije bilo daleko više ravna je čudu, tvrde u mančesterskoj policiji. Uprkos tome, Engleska još od terorističkog napada na londonski metro 2005. godine ne pamti incident s većim brojem žrtava. Po svoj prilici je izveden eksplozivnom napravom iz kućne radinosti, pošto su za šrapnel iskorišćeni svuda dostupni ekseri i matice. Pretpostavlja se da je napadač delao samostalno, jer terensko istraživanje nije dovelo do saznanja o planovima za nove ili propale napade, što, naravno, ne znači je opasnost u potpunosti otklonjena. Štaviše – intenziviranje britanskih vazdušnih napada protiv ID će izvesno uzrokovati veću žeđ islamista za odmazdom. Talas političkih reakcija je očekivano pokrenula premijerka Tereza Mej, najavivši hitan sastanak Komiteta za vanredne situacije. Mnogo rečitiji bio je lider UKIP-a Najdžel Faraž, koji je napad na mahom decu nazvao „novim dnom ID-a“. Premda se i dalje nije izvinio zbog dokazanih laži kojima se zalagao za bregzit, nije propustio priliku da kritikuje svog antipoda, lidera laburista DŽeremija Korbina, zbog „previše labavog stava prema imigraciji“. Korbin je, s druge strane, žrtvama i njihovim bližnjima izjavio saučešće, potcrtavši da bi ishod bio mnogo nepovoljniji da javne službe nisu uradile posao kako treba. S obzirom na parlamentarne izbore u Ujedinjenom Kraljevstvu, zakazane za 8. jun, ne treba da čudi da je čak i tragedija nesumnjivih razmera poslužila za politikantsko potkusurivanje. Ne treba sumnjati ni da će imati konkretne posledice na rezultate izbora. Dakle, to što je kampanja u Mančesteru do daljeg zvanično obustavljena ne znači da mančestersko krvoproliće neće figurirati kao bitan element u nezvaničnom podgrevanju predizborne manije. Premijerka je izbore raspisala da bi s jedne strane na unutrašnjem planu učvrstila pozicije Konzervativne partije i eliminisala laburiste iz ozbiljne političke kombinatorike i da bi s druge strane obezbedila jedinstvo u parlamentu kako bi istupanje iz Evropske unije proteklo sa što manje teškoća. Međutim, delom zbog uvođenja novih standarda u medijskom praćenju izbora, delom i zbog neočekivane preduzimljivosti laburista, levica je u poslednjih desetak dana naglo dobila na popularnosti, što je u taboru konzervativaca bio dovoljan signal za uzbunu. Novi manifest laburista postao je najviše deljeni dokument na britanskom digitalnom nebu, jer se činilo da sadrži neke od elemenata zbog kojih je ova partija u skorašnjoj istoriji britanskog parlamentarizma bila omiljena među radničkom klasom i omladinom. Predviđa veće poreze, veću javnu potrošnju, predupređenje funkcionisanja Nacionalne zdravstvene službe, državnog školstva i sistema socijalne zaštite, ali i renacionalizaciju Kraljevske pošte i železnica. Pojačana saradnja sa sindikatima jednako je jasan pokazatelj da Korbinovi laburisti žele da Britaniju, kao jedan od centara kapitalističke ekonomije, koliko-toliko otrezne i osveste od posledica finansijske krize 2008. godine. Zbog toga je Korbin jedini politički lider čija je popularnost prema anketama nakon raspisivanja izbora skočila, i to za 11 odsto. Laburisti su u Velsu čak i prestigli konzervativce za čitavih 10 odsto. Postali su favorit britanskih glasača starosti od 18 do 24 godine, do sada najčešće apstinenata, a počeli su da preuzimaju i glasove razočaranih glasača drugih partija, ponajviše Liberalnih demokrata. Pitanje koje je nedavno stiglo na Korbinovu adresu o tome da li će država pod njima, kad je već toliko izdašna, finansirati i lokalne samouprave kako bi roditeljima obezbedili troškove sahrane dece u svetlu napada zvuči naročito maliciozno, a otkriva i prljavštinu u kojoj se kampanja vodi. Čini se da premijerka prvi put počinje da gubi medijski rat protiv inače vrlo pitomog Korbina i više nije nezamislivo ni da nakon upornog odbijanja konačno pristane na televizijski duel s njim. Godinu dana posle izjave da je spremna da upotrebi nuklearno oružje za zastrašivanje mogućih neprijatelja, Tereza Mej je u situaciji da mora da prilagođava svoju politiku i predstavi je kao prihvatljivu širem biračkom telu. Počela se brže-bolje zalagati za više intervencija u ekonomiji i za održivu stambenu i energetsku politiku. Stavove je u izvesnoj meri preuzela od Eda Milibanda, bivšeg lidera laburista, a činjenica da su Milibanda konzervativci karakterisali kao „marksistu“ - što ni u Korbinovom slučaju ne bi bilo stopostotno tačno, a kamoli u slučaju njegovog prethodnika - jasno ukazuje da će zahvaljujući preporodu laburista izvesno doći i do udaljavanja torijevaca od političkog nasleđa Margaret Tačer. Napad u Mančesteru je pod lupu javnosti ponovo stavio pitanje imigracione politike čija je zloupotreba bila ključna za izglasavanje istupanja Britanije iz Evropske unije. Vrlo je izvesno da je za poslednji u nizu terorističkih užasa ponovo odgovoran pojedinac koji je rođen u državi u kojoj je napad izvršen, ali politički oportuna tumačenja je teško stišati. Otvorio ih je Faraž, ali će Tereza Mej i Korbin biti oni koji će se njime igrati dobacivanja vrućeg krompira. Premijerka je u nešto nezahvalnijoj poziciji, jer boravak na čelu države podrazumeva i veće obaveze prema vazda osetljivom i naizgled sve više podeljenom glasačkom tkivu. Pitanje je i da li je spremna da se odrekne skorašnje inkluzivne retorike zarad glasova razočaranih belih nižih i srednjih klasa koji u poslednje dve do tri decenije ionako tradicionalno pripadaju konzervativcima. Ako se odluči da ne struže po antiimigracionim žicama, moraće da bude veći laburista i od samog Korbina. Čini se da bi po konzervativce najpogubnije bilo da o imigrantima ne govore ili govore u starom, prepoznatljivom ključu – jeftina radna snaga kojoj su vrata otvorena, a mogućnosti sužene. S druge strane, lider laburista će teško da nakarika glasove onih koji neblagonaklono gledaju na činjenicu da je britansko društvo među etnički najheterogenijim u Evropi. Igranje na kartu solidarnosti mu pruža dovoljno manevarskog prostora da svoje pozicije još više zaoštri i tako ubedi neopredeljene glasače da Britanija uistinu jeste društvo za sve. Jedino je sigurno da ni Tereza Mej ni DŽeremi Korbin ne priželjkuju još incidenata sličnih onom u Mančesteru. Voditi kampanju u stanju permanentnog vanrednog stanja ipak je samo balkanski specijalitet.