Uspon demijurga

Neopoziv trijumf zla u poslednjem filmu Ridlija Skota Osmi putnik: Kovenant, čini ga filmskim stvaraocem koji je od umerenog pesimiste postao verovatno najpesimističniji reditelj savremenog svetskog filma. Teskoba na planeti Zemlji je tolika i nepremostiva, te otud toliko iseljavanja u druge svetove u njegovim filmovima, toliko kolonizovanja, ekspedicija (sve propadaju!), toliko bola, debakla i uzaludnosti. Što su Skotova novija dela sve više sporna kao filmovi (što je i sa Osmim putnikom: Kovenantom slučaj), oni su, na drugoj strani, sve zanimljiviji kao ideje, pa, i kao koncepti. Čak, a to se u velikoj meri može primeniti na ovaj film, tu nalazimo radikalno otvoren prostor političke parabole. Primera radi, ovo izdanje Osmog putnika otpočinje jednom, u osnovi imperijalnom idejom, pri čemu kolonizovanje i osvajanje drugih prostora od strane ekspedicije sa Zemlje ima neskrivene konotacije igre moći. Osmi putnik: Kovenant, svojevrsni je nastavak, pa i dijalog sa filmom Prometej. Brod sa dve hiljade kolonista predviđenih za naseljavanje planete Origae-6, odustaje od zacrtanog cilja i na inicijativu kapetana posade pristaje na usputnu planetu, koja se čini izglednom za život. Na njoj posada nailazi na Dejvida, jedinog preživelog sa debaklične Prometejeve misije. Očekivanja da je ova planeta odgovarajuća za nastanjivanje i razvoj, ubrzo se izjalovljuju iz razloga što je veštački odgajani virus mutirao u čudovište koje počinje da desetkuje posadu Kovenanta. Neverovatno je koliko Ridli Skot ulazi u metažanrovsku strukturu preko visoke kulture. Pjero dela Frančeska, Vagner, Bajron, Šeli, nisu samo njeni označitelji, nego i funkcionalni stožeri ideje da ni najelitističkija umetnost ne uspeva u misiji humanizacije, kultivisanja i oplemenjivanja. Osmom putniku: Kovenantu se s pravom mogu uputiti mnogi prigovori od kojih najveću težinu ima onaj da je to u osnovi predvidljiv i narativno vrlo linearan i retrogradan film. Autoreciklaža nije naročito inventivna a ni duhovita (zapanjujuće je koliko je Skotov film lišen humora). Važne i manje važne scene rotirale su mesta, pa periferne dobijaju na značaju. Osim izvanrednog Majkla Fasbendera (u dvostrukoj ulozi Dejvida/Voltera), sporna je i glumačka podela. Ono što valja istaći u filmu svakako je fotografija Darijuša Volskog, Skotovog omiljenog direktora fotografije, i scenografija koja je u Skota oduvek bila ne samo jedan od najvažnijih činilaca filma, već i svojevrsni spiritus movens njegovog narativa. Svakako najzanimljiviji aspekt Osmog putnika: Kovenanta je njegova sumorna, gotovo apokaliptička vizija. U njenoj osnovi izrasta jedna čudesna ironija. Dejvid je glavni protagonist ove ironije. Fascinantan je način na koji Ridli Skot od njega čini postmodernog anti-Prometeja, koji je ljudima, umesto vatre, doneo virus. Uzurpacija demijurga činom ljudske kreacije kao alibijem za kosmičku suverenost, u srži je Skotovog viđenja ideje zla. Moguće je da Skot tu ideju preuzima od Miltona, ali on za nju ima pokriće u celokupnoj intelektualnoj teologiji. Sotona iz Skotovog sumornog proricanja odnosi pobedu i jedino je pitanje kakve to vojnike otpora treba da regrutuje Zemlja.