Kralj pčela i kralj ološa

I do Vidova stigla je vest da se naš Alek, naš Marko Polo, vratio iz Kine obavljenog posla. Štaviše, tamo su ga, u nekom selu, sačekala razdragana deca sve mašući zastavicama na ulicama kao da im je došao drug Tito ili, bar, Valter. Dobro, to zadovoljstvo koštalo nas je novih, mislim, kineskih kredita. Ako sam dobro razumeo, Kinezi nisu kupili RTB Bor već su nam samo dali kredite da sami trljamo glavu, ali su zato stavili svoju šapu na Srbiju. Tako su nas udaljili od Evropske unije, a što i nije neka šteta. Uostalom, bolje Peking u ruci nego Brisel na grani. A to što su kineska deca u nekoj selendri dočekala Aleka kao druga Tita, u komunističkoj koreografiji, trebalo bi da nas podseti na srećna vremena samoupravnog socijalizma koji i nije bio neka utopija kada je postojao skoro pola veka. Uz malo pameti i sreće, ta konkretna utopija mogla je da potraje i do naših dana. Jer, evo, ta se Kina od Mao Cedunga nije nje odrekla i, u međuvremenu, gle, postade vodeća svetska sila. Hoću reći, pokazalo se da kineski komunizam sa kapitalističkim likom deluje gotovo savršeno, kao pčelinja košnica. Još je Leonardo da Vinči, pre Utopije Tomasa Mora i Kampanelinog Grada sunca, o društvenoj pravdi sanjao kao o onom poretku koji vlada u – pčelinjoj košnici. Tamo svako nešto radi i proizvodi i za vršenje svoje dužnosti je odgovoran tako da za svaki prekršaj, i najmanji, biva ukoren i kažnjen. Leonardo, doslovce, piše: „Vrlina pravde može se upoređivati sa kraljem pčela koji svaku stvar uređuje i ustrojava po izvesnom sistemu; izvesne pčele imaju misiju da sa cvetova plen skupljaju, druge rade druge poslove, neke opet da se sa osicama tuku, a neke da đubre čiste, neke da u povorci kralja pčela prate. Kada kralj ostari i krila mu onemoćaju, one ga nose, i, prenebregne li neka dužnost svoju, kažnjava se ona neodložno.“ I Erazmo Roterdamski se na Leonarda da Vinčija nadovezuje. On piše: „Ima li ičega srećnijeg i divnijeg od pčela? Mada nemaju pet čula kao čovek što ih ima, zar njihova arhitektura ne prevazilazi beskrajno našu?! Nije li njihova republika hiljadu puta divnija nego sve one koje su filozofi svojom maštom izmislili!?“ K. G. Jung, moj guru iz Švice, ovde žestoko interveniše: „Ali, gde je tu sloboda pojedinca, gospodo draga!? I sam Leonardo kaže: ’Gde je sloboda tu nema pravila’! A pitanje je da li je sloboda pojedinca moguća u društvu kakvo je pčelinja košnica! Na tom ispitu pada i ovaj kineski komunizam. Pritom, Alek nije kralj pčela, već kralj ološa. I onaj Skot kaže da se Srbija, bezmalo, pretvorila u zemlju ološa.“ Teško mi padnu ove Jungove reči, i, nad njima zamišljen, zamalo da nagazim na zmiju. Tu se setim da me Bilja, jednom, u zadnji čas, upozorila da ne stanem na jednu šarku. Ne možeš, bajo, da hodaš ni po Vidovu sa glavom u oblacima. Besan što mi se našla na putu, zama’nem sekirčetom da zmiju prepolovim. A onda odustanem. Jer, sloboda, o kojoj Leonardo sanja, ne znači da ubijaš koga stigneš, ali ne smeš ni da praštaš život onom ko te ugrožava. Tu i moja Crna ima šta da kaže: „Jednog dana, ako Srbija bude još postojala, možda ćeš postati nešto kao kralj pčela. Ali, sada živiš u suvoplaninskoj divljini, zato ne smeš da imaš milosti za nezvane goste, bilo da su zmije, stršljeni ili ljudi. Tu gde živiš ne važe pravila košnice. Bajdvej, Marko Polo bio je avanturista i velika lažovčina, pokazalo se da uopšte nije ni stigao do Kine. Tako da je veliko pitanje da li je i ovaj nesrećni Alek bio u Kini ili su mu onaj doček priredili negde u Batajnici.“