Odrastao, osamostalio se

Koliko je školski sistem u Srbiji problematičan i okovan promašenim kriterijumima forme ispred suštine, najbolje pokazuje primer Tomislava Nikolića, netom penzionisanog predsednika Srbije: za razliku od vlasnika doktorskih titula čije sporne doktorate niko ne sme ozbiljno da preispita, ovaj stručnjak je u prethodnih pet godina višestruko dokazao svoje znanje i veštine, i to pred višemilionskom komisijom - a ipak nije uspeo da dobije zasluženu diplomu doktora političkih nauka. Omalovažavan kao „grobar“ i „Dragičin muž“, Nikolić je, zapravo, uspeo ono što teško da bi neko mogao ponoviti. Najpre, da uprkos mrgodnoj pojavi, sumnjivom obrazovanju i biografiji ekstremnog nacionaliste, „četničkog vojvode“ i zagovornika ideje o Srbiji kao ruskoj guberniji, postane glavni nosilac krupnog političkog prevrata iz proleća 2012. Na stranu prognoze da bi krajnja posledica tog velikog izbornog prevrata mogla biti srljanje u diktaturu – ono što sada znamo jeste da je nakon dolaska naprednjaka na vlast u Srbiji intenziviran proces evrointegracija. Ali je, paradoksalno, ojačan i proces restauracije devedesetih i temeljne revizije istorije - kako one skorije, tako i one ne sasvim sveže. Uspeo je Nikolić i da gotovo pet godina istovremeno bude viđen i kao „levo smetalo“ i kao potencijalno najopasniji protivnik Aleksandra Vučića. Da bude stalna meta provladinih tabloida, zgodna da „dokaže“ njihovu „slobodu“ i „kritički odnos prema vlastima“, ali da ne krene u istinski obračun sa naručiocima gotovo permanentne negativne kampanje. Da stalno „preti“ platformom o Kosovu koja bi, suštinski, onemogućila briselski proces dogovaranja Beograda i Prištine i da istovremeno posluži kao „patriotski paravan“ za dogovore zbog kojih bi prethodna, „dosistička“ vlast bila razapeta na krst i spaljena na lomači pride. Paralelno s tim, da svojim naglašenim rusofilstvom, onom, pretežno antievropski nastrojenom naprednjačkom članstvu i simpatizerima olakša gutanje srpske verzije proevropske pilule. I da se, istovremeno, zakiti „selfijem“ sa američkim predsednikom Barakom Obamom do koga Vučić, uprkos trudu, nikad nije uspeo da stigne. Uprkos gotovo horskoj oceni javnosti da odlazi u političku istoriju nakon što je, proletos, neuspešno pokušao da se izbori za stranačku dozvolu da se još jednom kandiduje na predsedničkim izborima, izgleda da mu politički rok trajanja ipak nije istekao. Kada smo, napokon (i bar delimično) saznali šta se sa Vučićem dogovorio u onim danima neizvesnosti, kada je izgledalo da namerava da se i sam kandiduje i tako umanji Vučićeve šanse, ispostavilo se da nisu bila tačna nagađanja da je reč o rukovođenju nekom fondacijom ili sličnoj poziciji sa lukrativnom perspektivom ali bez ikakve političke težine. Jer, izbor na mesto predsednika Nacionalnog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom omogućiće nastavak igre koju smo i do sada gledali, one u kojoj Nikolić malo-malo pa dobija ulogu proruske opozicije proevropskom Vučiću, budeći, pritom, nade ne samo rusofila, već i deprimirane opozicione Srbije svih političkih boja. Iste one nade koje su, doduše, do sada uvek bilo potpuno neopravdane i sasvim uzaludne. Umesto krnjenja neumereno velike Vučićeve moći, Nikolićevo mahanje ruskom kartom zapravo je uvek služilo onom čuvenom naprednjačkom pragmatičnom „pokrivanju“ širokog spektra biračkog tela i vrlo je moguće da će se tako i nastaviti. Ali u to teško da ćemo moći biti potpuno sigurni - zato što ne znamo i verovatno nećemo nikad saznati šta je tačno Vučić obećao svojim „partnerima“ na Istoku i na Zapadu i da li će (i kada) zaista doći do sukoba njihovih interesa u kome će sedenje na dve stolice postati nemoguće. O nedostatku dokaza popularne teze da bi se, u potencijalnom trenutku iznuđenog opredeljivanja, Vučić definitivno opredelio za Zapad, ostavljajući Nikoliću upražnjen ruski teren - da i ne govorimo. I dok se mi budemo zabavljali novim nastavcima serije „Istok-Zapad“, Nikolićevo najbliže okruženje nastaviće da uživa u nekim drugim tekovinama njegovog predsednikovanja. Nije, pritom, reč samo o onim nelegalnim vikendicama Nikolićevih sinova koje niko ne sme da sruši, niti o životu na visokoj nozi u kome supruga Dragica očigledno uživa makar toliko koliko u statusu „humanitarke“, neugroženom čak ni onim istragama poslovanja vođenim (makar) putem medija. Mnogo više od toga: Nikolić je pokazao ozbiljnu brigu i za svoje prijatelje, kojima je isposlovao nova nameštenja, što u novoosnovanom Savetu za saradnju sa Rusijom i Kinom (gde će sam, kako tvrdi, raditi neplaćeno), što u ambasadama i drugim državnim telima. Supruzi i sebi, s druge strane, obezbedio je još jedno mesto u istoriji, osim onog dobijenog u svojstvu drugog predsednika samostalne Srbije (ako ne računamo Slavicu Đukić Dejanović koja je u aprilu 2012. vršila tu odgovornu dužnost). Ili makar mesto u istoriji Bajčetine i okoline u koju (istoriju) se upisao kao ktitor crkve spremne da, osim umetničkog rada Božje kćeri Dragice, udomi i buduću ikonu sa likom mučenika Tomislava. Malo je falilo da Nikolić ostavi i jednu važnu tekovinu Srbiji: njegova odluka da bude prvi predsednik koji je podneo ostavku na mesto lidera partije kako bi bio predsednik svih građana predstavljala je ozbiljan civilizacijski pomak u pristupu državnoj funkciji - bez obzira na to što nije propuštao priliku da istakne kako naprednjake voli više od svih. Ali ga je ta odluka, na čije donošenje je, kako tvrde upućeni, snažno uticao Vučić, koštala suštinske političke moći. A da nje nema bez kontrole nad glasačkom mašinerijom u parlamentu - dobro su znali Nikolićevi prethodnici, koji su upravo u predsedničkom kabinetu koncentrisali političku moć u zemlji. Prema preovlađujućim procenama, tog nauka će se pridržavati i njegov naslednik, neposlušni „politički sin“ Vučić – od koga, bar za sada, niko ne očekuje da ponovi Nikolićev gest i odrekne se rukovođenja partijom. Upravo zahvaljujući tom presecanju pupčane vrpce koja ga je spajala sa „odraslim, osamostaljenim detetom“ (SNS) Nikolić je, umesto stvarnog vođenja državne politike, proteklih pet godina uglavnom proveo u protokolarnim susretima, dodeli odlikovanja (ukupno 1.210) i javnim nastupima neretko obeleženim čudnim izjavama. A možda i nije moralo tako da bude, s obzirom na to da je upravo on najzaslužniji za početak aktuelne naprednjačke ere: najpre time što je, premetnuvši se iz radikala u evropejca, prvi javno okrenuo leđa političkom ocu Vojislavu Šešelju i osnovao SNS, a potom i time što je, u proleće 2012, u četvrtom pokušaju da postane predsednik države (jednom Jugoslavije, tri puta Srbije) pobedio Borisa Tadića, sa 1.552.063 osvojenih glasova (49,54 posto) naspram Tadićevih 1.481.952 (47,31 posto birača). U današnjoj „bržoj, jačoj, boljoj“ Srbiji možda je teško setiti se da je istovremeno, na lokalnim izborima u Beogradu, sada svemoćni Vučić predvodio listu koja je osvojila gotovo deset posto glasova manje od liste koju je personifikovao Dragan Đilas. Uloge su se, međutim, ubrzo promenile – čim je Nikolić odstupio sa stranačke pozicije i ispunio Vučićevu želju da ga postavi na mesto šefa Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, promoviše se kao neustrašivi borac protiv korupcije i krene u pohod na neograničenu vlast koju danas poseduje. I sve se dešavalo munjevitom brzinom, o čemu svedoči NIN-ov pokušaj iz 2012, da, povodom sto dana Nikolićevog predsednikovanja, od jednog istraživača javnog mnenja dobije podatak o njegovom tadašnjem rejtingu. Nije ga, međutim, bilo jer se niko nije setio da, u okviru tek završene ankete, postavi i pitanje o utisku koji ostavlja novi predsednik. Sva pažnja već tada je bila usmerena na praćenje rivalske utakmice između tadašnjeg premijera Dačića i Vučića, u ulozi prvog potpredsednika Vlade, za koga je bila izmišljena skraćenica PPV (izbačena iz upotrebe čim je Vučić postao premijer). Izgledalo je da Nikolić odlazi u zaborav, a taj utisak, uprkos povremenim verbalnim briljiranjima (od tvrdnji o Vukovaru i Srebrenici do „žutih ljudi“, „srpskog genetskog koda“ i „ginekologiji kao znanju o ženi“) preovlađivao je do početka priprema za nedavne predsedničke izbore, kada se neobično aktivirao i počeo da odaje utisak spremnosti za upuštanje u ozbiljniju akciju. Koje nije bilo. Baš zato je Nikolić doktor za politiku: prvo je, uprkos sumnjivim referencama, presudno uticao na promenu političkog toka u zemlji. A onda je, uprkos pretrpljenim porazima, obezbedio sebi dalje političko trajanje. I to sa perspektivom da, kad dođe vreme za novi veliki politički obrt, ostane potpuno netaknut talasom besa koji će se kao i bezbroj puta ranije, sručiti na one koji oličavaju stvarnu vlast.