Država ne bira pobednike

Država bi trebalo da štiti domaću industriju od konkurencije iz uvoza i da pomaže njen izvoz, da bi se razvile one grane koje će podstaći privredni rast. Na ovakav stav se, u nekom izmenjenom obliku, često može naići u javnosti, od razgovora uz kafu među prijateljima do tekstova u medijima. On počiva na zabludi da državni birokratski aparat ima pristup neograničenom znanju i da se političke odluke uvek donose u najboljem interesu građana, a ne uskih interesnih grupa. Prvi argument protiv toga da država bira pobednike među industrijskim granama i preduzećima je nemogućnost da ona donese prave odluke. Aksiom na kome ovaj stav počiva je vrlo jednostavan - kada bi državni činovnici znali šta proizvoditi i šta će doneti veliki profit, oni bi se sami time i bavili i ne bi radili u državnoj upravi. Pored toga, složenost modernog ekonomskog sistema i brze tehnološke promene dovode do toga da se industrija menja brže nego ikada ranije – nastaju novi proizvodi i cele industrijske grane, a stari nestaju. Kodak je važio za najvećeg svetskog proizvođača foto-aparata, a počeo je da pada zbog konkurencije drugih proizvođača - mobilnih telefona. Država zaista može da izabere pobedničku industriju, ali je to više posledica slučajnosti nego promišljene politike. Neki uspešni primeri nisu dovoljan dokaz jer postoje i brojni neuspešni slučajevi: Japan jeste pomagao industriju automobila, ali je pomagao i niz drugih grana koje se nisu proslavile; Indija je decenijama pomagala poljoprivredu, ali je ona i dalje neproduktivna, dok je zanemarivala sektor usluga, koji se neočekivano razvio. U Srbiji su se konditorska industrija i IT sektor razvili ispod državnog radara i bez pomoći, pa čak i uprkos veoma lošem regulatornom okviru za poslovanje preko interneta. Drugi argument je da je za izvozne performanse i razvoj neke industrije važnija inostrana tražnja nego domaća ponuda. Ekonomisti su se uglavnom bavili domaćim faktorima, na primer dostupnošću resursa. Nasuprot tome, novija istraživanja (Daruich, Easterly, Reshef, NBER, 2016) pokazuju da specijalizacija izvoza nije statična već veoma nestabilna, pa se rang i obim izvoza neke zemlje brzo menjaju, a da se istovremeno samo 20 odsto varijacije u rastu izvoza može objasniti komparativnim prednostima države porekla. Samim tim je za izvozne perfomanse neke industrije važniji karakter inostrane tražnje, što je domen koji je u potpunosti izvan bilo kakvog uticaja domaćih političkih aktera. Kada se pišu zakoni o prodaji, prve stvari koje se prodaju su zakonodavci, kaže stara izreka. Prema ovakvom shvatanju politike, kada se kreira okruženje u kome država treba da bira koje grane su dobitnice mera posebne zaštite, a koje to nisu, stvaraju se i podsticaji za traganjem za rentom: zagovaranje i ubeđivanje političara da je baš ta određena industrija ona kojoj je zaštita potrebna da bi se razvila. Do ovakvog traganja za rentom koje omogućuje veći profit nego što bi mogao da se dobije na slobodnom tržištu dolazi se lobiranjem i političkom korupcijom. Takođe, kada se jednom dobije neka zaštita koja bi trebalo da bude privremenog, ona često postaje stalnog karaktera, jer se mašinerija za lobiranje onda koristi da bi se ta dobijena zaštita dalje produžila. Kada je preduzeće zaštićeno od konkurencije pritisak da se menja i prilagođava nestaje, pa je racionalna odluka trošiti resurse na zadržavanje zaštite umesto na povećanje efikasnosti. Time ovakva politika upravo poništava one efekte za koje tvrdi da želi da ih afirmiše. Postoji i jedan specifičan faktor koji posebno onemogućava da politika zaštite domaće industrije u Srbiji da željene pozitivne rezultate, a to je veličina tržišta. Domaće tržište je malo i po broju stanovnika i po njihovoj kupovnoj moći, pa je vrlo teško postići racionalnu proizvodnju u Srbiji oslanjajući se samo na njega. BDP Srbije 2015. bio je 33,5 milijardi evra, tek malo iznad BDP-a nemačkog grada Bremena, koji ima deset puta manje stanovnika. Zbog toga je prava podrška izvoznim industrijama u poboljšanju domaćih uslova poslovanja - vladavine prava, kvalitetnog regulatornog okvira i jeftine, a efikasne administracije, umesto biranjem pobednika.