Čitanje između redova

Užasan teroristički napad u Mančesteru, procena opasnosti od novog udara podignuta na najviši („kritični“) nivo, grozničava potraga za članovima porodice i pomagačima bombaša libijskog porekla; curenje obaveštajnih podataka preko SAD i kratkotrajna obustava saradnje s tamošnjim obaveštajnim strukturama; vojska ispred najvažnijih državnih institucija i na masovnim javnim okupljanjima, i nelagoda da bi Britanija mogla da zaliči na Francusku, u neprekidnom vanrednom stanju još od terorističkih napada u Parizu novembra 2015. Spontani izlivi građanske solidarnosti i obične ljudske dobrote; prkosno skandiranje imena voljenog grada sa tribina stadiona u Stokholmu, gde je Mančester junajted pobedom u finalu osvojio UEFA Ligu Evrope. Bezbrojni novinski tekstovi, komentari i analize u kojima se traga za odgovorom da li je domicilni islamski ekstremizam najvećim delom posledica pogrešne imigracione politike, socijalne neprilagođenosti i verske indoktrinacije mladih britanskih muslimana, ili pak krvavi odgovor na spoljnu politiku zemlje u kojoj su rođeni, a koju su naučili da mrze. To je socio-politički, ali i emocionalni, moralni i intelektualni bekgraund završne faze kampanje za prevremene parlamentarne izbore u Velikoj Britaniji; iako ne i tematsko čvorište koje će 8. juna odlučiti ishod glasanja. Neka je to i nagoveštaj da su se Britanci, hteli - ne hteli, svikli na to da žive s terorističkom pretnjom (za vikend ponovo s „kritičnog“ spuštenom na „ozbiljan“ nivo), budući da je od manje ubitačnog, ali podjednako šokantnog napada u blizini zgrade parlamenta u Londonu prošlo jedva dva meseca; tek, mančesterski pokolj koji je odneo 22 života - iako je, zbog izbora mete (na koncertu američke pop zvezde Arijane Grande u dvorani je bilo neproporcionalno mnogo dece i osoba ženskog pola), još više nego što bi to inače bio slučaj duboko potresao zemlju - nije promenio predizbornu dinamiku. Tipično, ona vodeća politička figura koju javnost doživljava kao čvršću i pouzdaniju po pitanjima nacionalne i opšte bezbednosti - po pravilu političari umereno ili radikalno desne orijentacije - u situacijama poput ove obično dobiju vetar u leđa, uvećavajući i izborne šanse svoje stranke. U ovom slučaju, međutim, ličnost koja se po generalnoj političkoj orijentaciji i profesionalnom pedigreu, kao bivša dugogodišnja ministarka unutrašnjih poslova, idealno uklapa u taj profil, aktuelna premijerka i lider Konzervativne stranke Tereza Mej reakciju svoje vlade na napad nije i politički kapitalizovala. (Svaki političar bi, jasno, s gnušanjem odbacio sugestiju da se istovremeno s odlučnim postupanjem u ovakvim okolnostima makar jednim krajičkom mozga razmišlja i o potencijalnoj političkoj dobiti; ali naravno da ne bi govorio punu istinu.) Ankete sprovedene u danima nakon mančesterskog napada pokazale su da je Mejova zadržala ili minimalno povećala i inače pozitivan rejting nekoga koga birači, kad već moraju da odlučuju između nje i lidera opozicione Laburističke stranke DŽeremija Korbina, vide kao mnogo bolji izbor za premijersko mesto. Ali je doskora velika prednost koju su konzervativci imali, prvi put od raspisivanja izbora sredinom aprila, bila svedena na jednocifrenu. Prema istraživanju koje su sproveli agencija JuGav i dnevnik Tajms, razlika između torijevaca i laburista, samo dve sedmice ranije na nivou od 22 odsto, spala je na pet procenata (43:38); mada je JuGav u vreme nastanka ovog teksta već nudio korigovane podatke, po kojima su laburisti pali za dva odsto, pa je trenutni odnos bio 43:36. No, koliko je sve to uopšte važno kad se zna da je isti taj JuGav tri sedmice pred prethodne izbore 2015. laburistima davao prednost, makar i od samo jedan odsto, da bi - i bez dramatičnih zbivanja u međuvremenu - torijevci posle pobedili sa blizu sedam procenata prednosti? Kolektivni promašaj istraživača javnog mnjenja u proceni ishoda prošlogodišnjeg referenduma o istupanju iz Evropske unije da se i ne pominje... Posmatrano van konteksta prijema na koji su naišli izborni manifesti dve vodeće stranke i percepcije koja o Mejovoj i Korbinu u javnosti postoji, ovi procenti zaista ne govore skoro ništa - izuzev da je britansko biračko telo, osim što je usled uticaja raznih faktora sada diverzifikovanije i samim tim teže za „čitanje“, postalo i prilično nepredvidljivo i povodljivo. Da bi se sa strane posmatrano stekao približniji uvid u to šta se zapravo dešava potrebno je stoga obratiti pažnju na izborne platforme, opšti utisak o nastupima dve vodeće stranke, te to kako dvoje lidera lično prolaze u kampanji. A tu nije sve išlo onako kako se očekivalo. Za početak - kao što se i iz rezultata anketa, makar i uzetih sa zrnom soli, može da vidi - odavno prežaljenim laburistima ne ide loše; naprotiv. Na ovom mestu je već bilo reči o njihovom izbornom manifestu koji je, uprkos svom vrlo jasnom levičarskom otklonu, naišao na - izuzimajući na laburiste večito narogušenu desničarsku štampu - sasvim dobar prijem u javnosti zemlje koja inače baš i ne naginje previše ulevo. U finiš izborne trke laburisti su ušli bez kikseva i gafova, a i sam Korbin, objektivno najslabija tačka laburista, u ovoj kampanji je delovao bolje nego u onoj referendumskoj prošle godine. Zasad jedini trenutak u kome se malo više našao na udaru usledio je kada je prošle sedmice ukazao na (svakome ko to hoće da vidi inače očiglednu) vezu između terorističkih napada na domaćem tlu i britanskog učešća u vojnim intervencijama po muslimanskom svetu. Ni tada to, ipak, nije bilo drugačije od napada kojima je inače redovno izložen; a nije ga bilo teško ni braniti, budući da je ta veza očigledna, bez obzira na to što ne može u potpunosti da objasni fenomen savremenog terorizma. Neokrznut je Korbin izašao i iz ovonedeljne televizijske debate u kojoj je bio izložen dvostrukom baražu pitanja: onih koja mu je postavljao jedan od za političare najnezgodnijih tamošnjih novinara, DŽeremi Pakson, te onih iz publike. Ono pak s čim Korbin, ni ovom prilikom ni inače, nije morao da se nosi bila je direktna konfrontacija s Mejovom, pošto je ona čim su izbori raspisani obznanila da ne namerava da se pojavljuje u televizijskim duelima. Izašla je isto veče pred Paksmana i publiku i ona - njen nastup nije dobio prelaznu ocenu - ali, u skladu s pomenutim stavom po tom pitanju (podseća li vas to na nekog?), sučeljavanja s vođom opozicije nije bilo. Ne bi ni taj duel koga neće biti mnogo promenio: konzervativci će svejedno dobiti ove izbore, samo je sad pitanje da li će Mejova obezbediti priželjkivanu ubedljivu većinu kako bi, ne zaviseći ni od opozicije a još manje od radikalno antievropskog krila sopstvene stranke, celu višegodišnju operaciju izvođenja Britanije iz članstva u Evropskoj uniji obavila onako kako ona misli da treba. Ali je zato kampanja pokazala da, suprotno predstavi koju o sebi nastoji da nametne, premijerka ne vlada tako suvereno situacijom kao što to predstavljaju ona i „njen tim“ - kako se u lecima koji se dele po ulicama insistira, dok se ime stranke koju vodi praktično i ne pominje. Jer, za razliku od Korbina, Mejova je zapravo imala prilično traljavu kampanju; prošlonedeljna anketa nedeljnika Obzerver i agencije Opinijum pokazala je, recimo, da je 37 odsto birača imalo lošije mišljenje o Mejovoj nego na početku maja, dok je u istom periodu njih 39 popravilo mišljenje o Korbinu. Otkud to? Jednim delom svakako i zbog toga što su birači u kampanji stekli bolju predstavu o njoj kao ličnosti, uočavajući da joj u kontaktima s običnim ljudima nedostaju prirodnost i spontanost, da deluje hladno i distancirano (što je, doduše, važilo i za Margaret Tačer, pa joj nije smetalo da više od decenije bude apsolutno dominantna ličnost britanske politike). Ali u velikoj meri i zbog na nož dočekane inicijative iz izbornog manifesta torijevaca kojom se - krajnje uprošćeno rečeno; kompletno objašnjenje bi zahtevalo mnogo širi prostor - predviđa da ubuduće penzioneri u znatno većoj meri učestvuju u troškovima svog lečenja ukoliko vrednost njihove pokretne i nepokretne imovine prelazi 100.000 funti. Prema tom predlogu, dugovanja nastala na osnovu troškova lečenja, makar i samo u okviru kućne nege, ne bi morala da budu otplaćena za života penzionera i njihovih bračnih drugova, ali bi se zato posle njihove smrti namirivala i iz vrednosti njihovih domova. A to bi značilo da bi njihovi potomci i naslednici koji su živeli u istom domaćinstvu, ili bi na roditeljske domove polagali pravo po osnovu nasledstva, mogli da dođu u situaciju da moraju da ih prodaju kako bi troškove lečenja otplatili - i da, u slučaju da ne poseduju vlastiti krov nad glavom (što je, zbog enormno visokih cena nekretnina, s mlađim generacijama u Britaniji sve češće slučaj), istovremeno postanu beskućnici. Shvativši da se uvalila u problem - a to nije bio njen prvi, već samo najveći kiks u kampanji - Mejova je posle par dana bila primorana da odustane od ove inicijative, kao alternativu nudeći uvođenje apsolutnog gornjeg limita iznosa koji bi bilo koji bi svaki građanin tokom života mogao da plati za troškove lečenja, mada nije navela i visinu tog iznosa (za tako nešto se zalagao i njen prethodnik Dejvid Kameron; limit je postavio previsoko, na 72.000 funti, pa se od ideje odustalo). Ali umesto da prizna grešku, Mejova ne samo da je nastavila da insistira kako se „ništa nije promenilo“, nego je još i optužila Korbina da je on nekako kriv za njenu brljotinu - i tako na sebe navukla dodatni revolt jednog dela javnosti. Neće je to na kraju koštati onoliko koliko možda u nekim drugim okolnostima bi. U uslovima visoko personalizovane kampanje, gde se sve svodi na pitanje koga bi birači radije videli na čelu zemlje - Mejovu ili Korbina - odgovor i dalje uverljivo ide njoj u prilog. Ali demonstrirana arogancija nagoveštava da bi, kao što danas potcenjuje sposobnost kritičkog rasuđivanja javnosti, sutra moglo da se ispostavi kako je, postavivši se odveć tvrdo prema evropskim partnerima, potcenila i težinu problema s kojima bi Velika Britanija mogla da se suoči u prelaznom periodu do bregzita i, naročito, posle njega. S tim što to onda više neće biti samo njen problem.