Kriza briše razlike

Posle Francuske revolucije 1789, poslanici Nacionalne skupštine koji su podržavali revolucionarne mere sedeli su na levoj strani, a oni koji su im se protivili i žalili za starim poretkom, utemeljenim na monarhiji i crkvi, na desnoj. Mnogi posmatrači francuskih predsedničkih izbora ukazuju da ovakva podela više ne odgovara aktuelnim prilikama u zemlji - ili bilo gde drugde. Emanuel Makron se hvali da ne pripada ni levici ni desnici. Marin le Pen, čiji Nacionalni front se povezuje s krajnjom desnicom, ne slaže se s ovim viđenjem: po njoj, Makron je, kao bivši ministar u socijalističkoj vladi, levičar. Ali kao i Donald Tramp, Le Penova je bila ta koja je kampanju vodila predstavljajući se kao „glas naroda“, dok je Makron, poput Hilari Klinton, opisivan kao marioneta u rukama bankara, kulturne elite i internacionalne plutokratije. Pa šta onda termini levice i desnice danas znače, ako uopšte nešto znače? Nema sumnje da se u poslednjim decenijama 20. veka nešto promenilo. Partije levice su - u nekim zemljama brže nego u drugim - počele da gube svoju biračku bazu među industrijskim radnicima. Redistribucija bogatstva postepeno je postala manje bitno pitanje od društvene emancipacije etničkih i seksualnih manjina. Stara savezništva između idealističkih intelektualaca i sindikata pala su u drugi plan u odnosu na „koaliciju duge“ intelektualaca, nebelačkog dela stanovništva, feministkinja i gej populacije. U međuvremenu, partije desnice, poput republikanaca u Sjedinjenim Državama, bile su reprezenti socijalnog konzervativizma, ponekad i čiste zatucanosti, neprivilegovanih birača u ruralnim i provincijskim oblastima, dok su, čim bi došli na vlast, činili najviše što mogu da pomognu krupnom kapitalu. Ono što je bilo dobro za krupni kapital - međunarodna saradnja, nadnacionalne institucije, otvorenost za imigraciju - nije uvek bilo u suprotnosti s interesima partija levog centra, koje su prolazile kroz svojevrsnu evoluciju. Krupni kapital je imao koristi od jeftine radne snage, a levica je blagonaklono gledala na multikulturalizam. Bilo je stoga logike u tome što su evropske socijaldemokrate počele redovno da završavaju u koalicionim vladama s umereno probiznis orijentisanim konzervativcima ili demohrišćanima. Ovaj trend podsticaj je dobio kolapsom sovjetske imperije, jer zapadne liberalne demokratije više nisu imale urgentnu potrebu da komunističkom modelu suprotstavljaju sopstvene egalitarne aranžmane. Izborni uspesi Bila Klintona u SAD i Tonija Blera u Velikoj Britaniji u velikoj meri bili su posledica njihovog svesnog pomeranja ka pragmatičnom, neoliberalnom, biznisu naklonjenom političkom centru. Tako posmatrano, distinkcije između levice i desnice su zaista prestale da postoje. Prevaziđena je stara ideja o levici kao zastupniku zanemarenog proletarijata naspram krupnog kapitala i buržoazije. Jedan od razloga zbog čega je britanska Laburistička partija u takvom rasulu jeste to što je predvodi DŽeremi Korbin, čiji se politički stavovi nisu promenili još od sedamdesetih godina. Ali tradicionalna distinkcija između levice i desnice nije čisto ekonomska. U francuskoj Nacionalnoj skupštini dugo je prisutna jedna dublja linija razdvajanja, definisana podelama na pristalice i protivnike Drajfusa u 1890-im, ili na pristalice (levičarskog, prim.) Narodnog fronta Leona Bluma na jednoj i Francuske akcije (ekstremno desničarskog pokreta, prim.) na drugoj strani tokom 1930-ih. Ta podela održava se i danas, u eri Makrona i Le Penove. Pristalice Pete republike, koji geslo Sloboda, jednakost, bratstvo uzimaju ozbiljno, pojam građanina shvatali su kao koncept utemeljen na pravu, a ne na krvi i tlu. Verovali su u institucije umesto u okoštale tradicije, i u internacionalizam umesto u šovinizam. Francuska javnost se toliko podelila oko kapetana Alfreda Drajfusa, oficira jevrejskog porekla, 1894. lažno optuženog za izdaju, jer su ga njegovi protivnici videli kao simbol nacionalnog propadanja, uljeza čija je krv razredila sveti identitet nacije. Antisemiti i drugi koji na društvo gledaju iz perspektive teorije krvi i tla bez izuzetka „bezdušne bankare“ (što je termin koji je Le Penova u predizbornoj debati koristila za svog protivnika) vide kao neprijatelja „stvarnih ljudi... običnog, pristojnog sveta“ (kako je to na jednom predizbornom skupu Donalda Trampa u saveznoj državi Misisipi rekao Najdžel Faraž). U tom smislu, Makron je, kao neko ko je zbilja svojevremeno radio kao bankar u Rotšildu, i ko veruje u otvorene granice i međunarodne institucije, zaista čovek levice. A Le Penova je, kao šampion La France profonde, „istinske Francuske“ ruralnih katolika i gnevnih belih ljudi koji veruju da neko ko je musliman nikako ne može da bude i Francuz, istinski naslednik Drajfusovih protivnika i pristalica Francuske akcije. Makronu je ovog puta pošlo za rukom da pobedi Le Penovu. Ali socijaldemokratska levica je i dalje u krizi. Britanska Laburistička partija je u očajnom stanju. Holandske socijaldemokrate su na izborima izbrisane sa scene. A Tramp, narcisoidna neznalica bez političkog iskustva, uspeo je da postane predsednik SAD raspaljivanjem gneva prema obrazovanoj eliti, bankarima, imigrantima i međunarodnim institucijama. Problem s kojim se socijaldemokrate danas suočavaju jeste kako preživeti u situaciji kada se veliki broj neprivilegovanih ljudi umesto levici okrenuo desnici. Da li je moguće uspostaviti novo savezništvo? Da li rastući jaz između bogatih i siromašnih može da makar deo bele radničke klase ponovo prevede na istu stranu na kojoj su i imigranti i druge manjine? Da li je moguć neki novi NJu dil? I kako bi on mogao da bude pomiren s interesima internacionalistički nastrojenih biznismena i bankara? Kriza desnice, međutim, nije ništa manje ozbiljna. Tramp se okružio ljudima koji su radili u Goldman Saksu i krupnim korporativnim zverkama, iako tvrdi da radi za interese običnih ljudi. A mnogi republikanci ga i dalje podržavaju u nadi da će to pomoći ostvarenju njihovih političkih ciljeva. Ali on je faktički kidnapovao ovu staru konzervativnu stranku, tradicionalno naklonjenu biznisu i internacionalizmu. Da li će njegov brend šovinističkog, nativističkog populizma moći da koegzistira s onom vrstom kapitalizma koji prosperira zahvaljujući slobodnom prilivu imigranata, slobodi kretanja i globalnim institucijama? Francuska je ovog puta izbegla da postane žrtva ksenofobije, ali se prašina još neće sleći. Levica i desnica jesu u previranju, ali stare podele nastale posle 1789. još su vidljive, možda i više nego ranije. Makronove namere su dobre. Ali ako njegova politika doživi neuspeh, Drajfusovi protivnici u savremenoj inkarnaciji će se vratiti, željni osvete.