Migracija u palanku

Ako se uporedi ovogodišnji Mikser festival sa prvim, što je nemoguće izbeći s obzirom na selidbu na lokaciju odakle je sve počelo pre devet godina, utisak je pomalo isprazan. Uprkos velikom broju sadržaja, aktivističkih, radioničkih, edukativnih, koncertnih... i svih ostalih. Kao da je upao u zamku sopstvenog veličanstvenog starta. I pozicije platforme razmene kreativnih ideja, na šta se Mikser često poziva, fantastičnih silosa Žitomlina na dorćolskoj obali Dunava. Ko tome da parira? Ipak, u prvom sazivu, Mikseru je to uspelo. Da industrijsko nasleđe i art stupe u sinergiju (takođe popularna reč u Mikser populaciji). Malo ko se seća ko su tačno bili autori, ali to i nije uloga festivala. NJegov cilj je kvalitetna zabava. U drugom navratu, na istom mestu, probalo se sa velikim imenima poput Marine Abramović. Oni manje bitni stavljali su zamerke na postavku: nekako su sami sebi delovali skrajnuto. Festival u Savamali imao je obeležja karnevalskog veselja, artefakti su sve više padali u zapećak. Iako bitne sesije predavanja, ciljale su na uski krug ljudi. Stručnjaka. Sada je „arta“ bilo u nazivima segmenata, premda ga je suštinski zamenio dizajn. Stolica i drugog nameštaja, što više naginju praktičnom, no maštovitom. Možda pritisnuta većinom takvih eksponata, umetnost se nije ni videla. Malobrojne slike i skulpture ličile su na dekoraciju prostorija sa rashodovanom mehanizacijom. Neki od radova, u okviru projekta Blek boks, bili su, shodno nazivu postavke, pohranjeni u kutije. Bilo je dosta i pisane reči, i to sitnim slovima. Igre svetlosti po sivim zidovima, infracrvene, fluoroscentne, laserske. Žižu izlagačkog dela festivala predstavljale su fotografije migranata, zapravo, promocija aktivizma Miksališta. I to je u redu, i čak poželjno, samo da je bilo malo više umetničkog „tača“. Fokus publike tako se delio na koncertnu i gotovo pa kafansku. Za prvo se plaćalo po nekoj čudnoj tarifi, do i od ponoći. Drugo je bilo začudno jevtino, mogao si da se naločeš piva i drugih napitaka, da ponešto i gricneš za prosečne svote. A uz preglasnu muziku iz zvučnika. Jedan potez izazvao bi suze i najžešćem kritičaru: na štandu Fondacije Divac deljeni su obroci sa menija Bliskog istoka. Lajtmotiv tek minulog Mikser festivala bile su promoterke. Mlade, lepe, izazovne, ko stvorene da te navuku na cigarete. To im je i bila svrha, pa je njihovo prvo i presudno pitanje bilo „Da li ste pušač?“. Poput neke nakaradne logike, ili diskriminacije, prednost da idu dalje u ovoj igri imali su nikotinski zavisnici. Oni bi dobijali par 3D naočara, i kroz njih ko zna šta doživeli. Za decu je, kao i obično, upriličen pravi mali raj. Da prskaju po platnu uz pomoć točka bicikla, da grade kule i gradove, da štošta priupitaju. Na sličan način živo je bilo i na predavanjima, u radničkim barakama. Na bini kraj Dunava, onoj komercijalnoj, izređala su se razna što poznata imena, što nade u usponu. Od besplatnog Saleta i Sedlara, prvog festivalskog dana, do Disciplin A Kicchme (koja nije razmišljala o ćiriličnom transkriptu), Zemlje Gruva, Edo Maajke, i tako dalje. Festival su posetili i selebritiji, poput Srđana Dragojevića i Sergeja Trifunovića (koji je dojezdio na novoj vespi). Ovaj skoro pa tabloidni kraj ima suštinsko opravdanje. Od manifestacije ekstraumetničkog ranga, Mikser je postao blizak vašaru. Palanačkoj zabavi sa aktivističkim pokrićem.