Tužiteljka koja će paziti kako kopa

U trenutku kada je sud u Francuskoj odbio da izruči Ramuša Haradinaja zbog sumnje da neće imati fer suđenje, Srbija nije imala glavnog tužioca za ratne zločine. Ne tog dana ili te nedelje, već se radilo o vakuumu koji je trajao od decembra 2015, kada je penzionisan Vladimir Vukčević, pa sve do maja ove godine, kada je vlast konačno našla kandidata po meri. Da li je to što nije bilo glavnog tužioca razlog da “Haradinaj ne bi imao fer suđenje”? Teško, jer postoje zamenici, ali ostaje činjenica da je nemarni odnos države prema izboru prvog čoveka tužilaštva dao alibi svakom da posumnja u kompetenciju Srbije da sudi u politički osetljivim predmetima vezanih za ratne zločine. A kako će ići dalje, sada kada je na mišiće vladajuće garniture konačno ustoličena Snežana Stanojković, ostaje nam da vidimo. Ali ono što već vidimo je nedopustivo dug period blamaže u kom je potrošen sav kredibilitet koji je Tužilaštvo za ratne zločine steklo u regionu odnosom da je zločin zločin, ma koje nacionalnosti da je zločinac a da patriotizam nije voleti svoje ratne zločince. Vladajuća garnitura je, nažalost, i u ratnim dešavanjima, ali i ovih dana više puta iskazala da se baš i ne slaže sa tom tezom. Zato je aktuelna tužiteljka za ratne zločine Snežana Stanojković očigledno uvažila reči koje je svojevremeno njenom prethodniku Vukčeviću uputio tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić da „pazi šta kopa po Srbiji“ i u „Programu organizacije i unapređenja Tužilaštva za ratne zločine za period od 2016. do 2022. godine”, ponudila da se pre svega posveti zločinima koji su izvršeni nad Srbima. A to, kako stručnjaci smatraju, znači da će se tužilaštvo u tom „patriotskom“ principu osloniti na suđenja u odsustvu počinilaca ratnih zločina nad Srbima, što je u suprotnosti sa preporukama svih relevantnih domaćih i stranih institucija. Taj i takav program nije dat na uvid poslanicima (bar ne opozicionim) uoči glasanja, iako ga je Državno veće tužilaca (DVT), kao legitimni predlagač, ocenilo izuzetno visokom ocenom (19,6 od mogućih 20 bodova). Doduše, nije dat na uvid ni slabije ocenjen program njenog protivkandidata Milana Petrovića, već su predočene samo šture biografije. Tako smo saznali da je nova tužiteljka diplomirala u 29. godini, da je tri godine kasnije položila pravosudni ispit, da je radila kao sudijski pomoćnik, da je za zamenika tužioca Prvog osnovnog javnog tužilaštva u Beogradu imenovana 1. 1. 2010. godine, a potom samo 24 dana kasnije od imenovanja na jednu funkciju premeštena na drugu, jer je rešenjem republičkog tužioca upućena u Tužilaštvo za ratne zločine. Na sajtu DVT ne postoje dokumenti o njenom izboru za zamenika tužioca 2010, niti postoje dokumenta u kojima se pominje njena evaluacija, baš kao što ne postoje ni detalji od 24. 12. 2013. kada joj je produžen mandat u Prvom osnovnom javnom tužilaštvu u Beogradu. Jedina ocena koju bismo mogli da smatramo validnom je ona koju je dobila od bivšeg tužioca Vladimira Vukčevića, koji joj je bio neposredni rukovodilac dok je sa nekoliko drugih tužilaca radila kao ispomoć. Ni tada, a ni uoči njenog izbora nije bio fasciniran njenim radom, tako da je na tribini „22 godine posle sukoba: Da li su ratni zločini završena priča?“, koju su organizovali nemačka organizacija Forum ZFD i list Danas, izjavio: „Kandidatkinja Snežana Stanojković je sve vreme u izvršenju krivičnog dela lažno predstavljanje, ona uopšte nije zamenica tužioca. Ona je uzeta na ispomoć i to sam je ja lično izabrao. Sve vreme se govori o zamenici republičkog tužioca, a ona to nije. Ja sam joj kao starešina dao ocenu dobar tri, i ona je na neki volšeban način od neke komisije dobila ocenu da se izuzetno ističe. U toj preinačenoj odluci navodi se da ja nisam bio dovoljno konkretan kada sam joj dao tu ocenu, što nije tačno, jer sam ja konkretno sve obrazložio, da nije sigurna u odlukama, da nema ni jedan jedini predmet sem sporazuma o priznanju krivice vezano za jatake Ratka Mladića, i da nema nijedan radni rezultat. Sve sam to prosledio premijeru Vučiću, ali nisam dobio odgovor”. Odgovor je stigao od pokorne parlamentarne većine koja je u drugom izvlačenju klimnula glavom i rekla veliko „da“ za novu tužiteljku. Nejasno je zašto onda to nije učinila godinu dana ranije, kada je Snežana Stanojković prvi put predložena za tužioca za ratne zločine, uz još četvoricu kolega. Teško da je razlog bio njen prvi program koji je tada predočila, a koji je nakon brojnih kritika u javnosti, neznatno prepravila, jer ni sa prvim ni sa drugim poslanici nisu bili upoznati. Šteta, jer bi onda saznala da se prvi put preporučila kao neko ko je ostvario brojne lične kontakte sa važnim ljudima, pre svega sa glavnim tužiocem Haškog tribunala Seržom Bramercom, zbog čega je Bramerc po finijoj verziji javno negodovao, a po drugoj „poludeo“. U drugoj verziji je to izbačeno, baš kao i najava da će odmah raditi na tome da se procesuiraju sva krivična dela iz hrvatskih operacija „Bljesak“ i „Oluja“, ali je ostalo da da će stvoriti uslove da se istraži masovna grobnica sa 280 srpskih civila u Hrvatskoj i da će odmah nakon izbora inicirati sastanak sa glavnim državnim odvjetnikom Republike Hrvatske, a od Tužilaštva BiH pribaviti podatke o predmetima ratnih zločina izvršenih na štetu srpskih civila. Ono što nije menjano je odnos prema zločinima koje su počinili Srbi, ni u prvoj ni u drugoj verziji nije pomenuta, recimo, akcija Reka nakon koje je pronađeno 309 albanskih žrtava u masovnoj grobnici na Banjaci a u Srbiji zbog toga još uvek niko nije odgovarao. Interesantno je da je Vlada naglasila da se ni na koji način nije mešala u izbor novog tužioca za ratne zločine, a da je ministarka pravde Nela Kuburović na sednici iznela kako je iz DVT-a stigao predlog za dva kandidata i oni su ih samo prosledili parlamentu na odlučivanje. Od DVT je stigao predlog tri kandidata, među njima je bio i sudija Apelacionog suda u Novom Sadu Dejan Terzić koji je pri prethodnom pokušaju da se izabere tužilac dobio ubedljivo najveći broj glasova u parlamentu, ali je upravo odlukom Vlade skinut sa nove liste. Dakle, ništa nije bilo prepušteno slučaju. Čak se nije ni pokazala namera da se prepusti imajući u vidu da su brojni poslanici odmah izložili šta očekuju od novog tužioca, što je dvadesetak nevladinih organizacija okarakterisalo kao zabrinjavajući „nacionalistički narativ koji se čak i u nastupima poslanika najveće vladajuće stranke mogao čuti tokom skupštinskog zasedanja, iz čega je lako iščitati ne samo manjak političke podrške specijalizovanim pravosudnim organima, već on predstavlja i svojevrsni pritisak ili čak ’uputstvo’ za postupanje novoj tužiteljki.“ Nova tužiteljka bi mogla da nas demantuje, ne pred sudom kako je to postalo uobičajeno ovih dana kada je NIN u pitanju, već svojim radom. Bilo bi sasvim dovoljno da se odvaži i podigne optužnicu protiv visokorangiranih počinilaca ili otvori politički osetljive predmete, ali teško da je vlast baš to imala u vidu dok je godinu i po dana svesno stvarala vakuum u radu tužilaštva.