Zločin bez kazne

Ključne centralne banke u svetu poslednjih godina vodile su politiku nultih referentnih kamatnih stopa i raznih vrsta kvantitativnog labavljenja. Takva politika izbacila je obilje novca i dovela do anestezije tržišnih sila na finansijskim tržištima. Radi toga, finansijska tržišta nisu mogla da kazne menadžere firmi i banaka koje su loše radile, kao ni političare za loše upravljanje javnim finansijama. Akutna kriza je pretvorena u hroničnu, čime joj je oštrica otupljena i kupljeno vreme da se nešto preduzme. Sa strane izgleda da je takva politika bila uspešna. Da li je zaista tako? Najverovatnije ne, jer ona ima bar četiri vrlo loše posledice, a to su njeni uticaji na štednju, poslovni sektor, državu i globalno odlaganje razrešenja krize. Nulte kamatne stope obezvređuju štednju. Štednja raznih oblika je ključni elemenat lične finansijske sigurnosti s jedne, a kreditne aktivnosti s druge strane. Kreditna aktivnost je, opet, osnova ulaganja i ekonomskog razvoja. Podrivanje štednje danas, udarac je razvoju sutra. Uz nultu kamatu i inflaciju od dva odsto godišnje štediša za 12 godina izgubi trećinu svoje štednje. Investicioni i penzijski fondovi takođe gube, zbog niske kamate. Ne samo da štediše gube zbog kamata, oni gube i zato što su banke i fondovi prinuđeni da povećaju cenu njihovih usluga, kako bi imali od čega da žive. Uz obilje novca na tržištu i niske kamatne stope, krediti su mnogo jeftiniji nego što su to u normalnim prilikama. Uz jeftine kredite jedan broj poslova izgleda profitabilno, iako to pri normalnim kamatnim stopama ne bi bio. Posledica je da će taj deo privredne aktivnosti propasti kada se kamatne stope normalizuju. Usled toga, negde će opasti stope rasta, negde će privreda ući u recesiju, a negde i u depresiju, uz posledice, kao što su rast nezaposlenosti, socioekonomski problemi, rast deficita budžeta i tekućeg računa, itd. Usput, iako su krediti povoljni, nije došlo do nekog snažnijeg oporavka u Evropi i Severnoj Americi. Obilje novca na finansijskim tržištima čini da je i zaduživanje država jeftinije nego što bi to inače bilo. Mnoge države su već visoko zadužene, pa je dalje zaduživanje vrlo nepoželjno, čak opasno. Ako dugovi neke zemlje danas rastu, to znači više poreze i niže stope rasta u budućnosti. Rast kamatnih stopa će sutra jedan solidan broj država oterati u bankrot, što će imati snažan, a loš uticaj na sve aspekte života u njima. Troškovi labave monetarne politike na ova tri polja spadaju u ključne troškove krize. Iako ih je nemoguće tačno kvantifikovati, oni su ogromni. Da li je bilo bolje pustiti neke zemlje, firme i banke da bankrotiraju od 2008. naovamo ili je bolje ovo što je u međuvremenu urađeno, a što kad-tad, ipak, neće moći da izbegne raščišćavanje? Da je raščišćavanje počelo 2008. i nastavilo se još neko vreme, ono bi svakako bilo jeftinije u odnosu na ono koje će tek doći. Jer, u međuvremenu su troškovi krize još značajno porasli, što sam ilustrovao na primerima štednje, biznisa i javnih finansija. Iako je pretvaranjem akutne u hroničnu krizu kupljeno vreme, ono nije iskorišćeno da se izvedu neke dublje promene. Videli smo kozmetičke promene u nekoliko zemalja, skromnu konsolidaciju banaka, skromne mere štednje u javnom sektoru. Evropska unija na razvoj događaja čeka u lošem ekonomskom stanju. To je region sveta sa najnižom stopom rasta (jedan odsto), najvećom državnom potrošnjom (50 procenata BDP-a) i najvećim javnim dugom (oko 100 odsto BDP-a). Očito da EU i evropske zemlje čekaju obimni radovi posle kojih bi mnoge stvari mogle da izgledaju vrlo različito. Profesor ekonomije i saradnik Instituta za evropske studije iz Beograda Uz nultu kamatu i inflaciju od dva odsto godišnje štediša za 12 godina izgubi trećinu ušteđevine. Istovremeno, iako je danas novac jeftin, dalje zaduživanje nekih već visoko zaduženih država je vrlo opasno, jer ih sutra rast kamata može oterati u bankrot