Ni gasa bez „Tesle“

Ruska gasna ofanziva na Evropu ne jenjava, baš kao ni evropski interes za gas koji stiže iz Rusije, uprkos evidentnim, ali za sada slabo uspešnim pokušajima EU da smanji svoju zavisnost od uvoza iz Rusije i sprovede famoznu diverzifikaciju izvora snabdevanja gasom. Praktično u istom danu, doduše sa različitih adresa, stigle su vesti da se dogovaraju dve rute gasovoda ka ovom delu Evrope: krajem prošle nedelje ruski Gasprom je sa italijanskim, grčkim i francuskim partnerima potpisao sporazum o saradnji na kreiranju južne rute za isporuku ruskog gasa Evropi, a istovremeno Peter Sijarto, mađarski ministar inostranih poslova, nagovestio je da su Mađarska, Srbija i Rusija obnovile pregovore o izgradnji „omraženog“ gasnog pravca Južni tok. Od ovdašnjih zvaničnika još uvek nema odgovora o kakvim se pregovorima radi i da li se ponovo pregovara o izgradnji gasovoda koji Srbiji i okolnim zemljama zaista nudi mogućnost sigurnijeg snabdevanja, pa i mogućeg ubiranja tranzitne takse, ali se zna da je direktor Gasproma Aleksej Miler sa kolegama iz pomenutih zemalja EU dogovorio trasu „Posejdon“, kojom bi se ruski gas, doveden do Turske i Grčke, dalje transportovao do Italije. Poslednjih meseci, dok se još verovalo da je Južni tok zauvek mrtav, pominjala se i mogućnost izgradnje gasnog pravca „Tesla“, kojim bi se gas doveden Turskim tokom do Grčke, kasnije transportovao ka Makedoniji, Srbiji, Mađarskoj i Austriji. Ovaj gasovod svakako bi bio konkurentski Južnom gasnom koridoru, kao najvećem evropskom energetskom projektu, što svakako odgovara interesima Rusije. Fabio Indeo, međunarodni ekspert za energetiku i geopolitiku, na skupu „Energetska sigurnost Evropske unije kao nerealizovana strategija diverzifikacije: potencijal balkanske energetske rute u okviru geopolitičkih nadmetanja EU i Rusije“, koji su početkom nedelje u Privrednoj komori Srbije organizovali Institut za evropske studije, PKS i NIN, ističe da bi izgradnja gasovoda „Tesla“ naglasila ulogu Srbije i njen geografski i geopolitički značaj, ali i drugih zemalja ovog regiona. Indeo se složio sa drugim učesnicima ovog skupa da je suspendovani gasovod Južni tok, čijoj se izgradnji snažno usprotivila EU, ali i NATO, bio najvažniji gasni pravac za zemlje Balkana, ali i dalje veruje da je balkanska energetska ruta izuzetno značajna, pre svega zbog odnosa u regionu i geopolitičkog značaja Balkana u situaciji nadmetanja Rusije i EU. „Postoji mnogo gasovodnih pravaca i alternativa, ali nijedan ne može zaobići ni Rusiju, a ni zemlje Evropske unije. Gas, kao `tranzitno` gorivo koje bi trebalo da pokrije proces prelaska sa fosilnih goriva na čistu energiju, u narednom periodu biće izuzetno važan za snabdevanje potrošača. Zato bez obzira na to što i EU žarko želi da obezbedi alternativne pravce snabdevanja gasom i smanji zavisnost svojih zemalja od uvoza ruskog gasa, a i Rusija istovremeno želi da nađe alternativna tržišta, da ne zavisi toliko od izvoza u Evropu, u nekom srednjoročnom periodu njihova međusobna zavisnost i dalje će biti izražena“, tvrdi ovaj stručnjak. Rusija još nije u stanju da se okrene tržištima Kine, Japana, Južne Koreje, a Evropa očigledno još uvek ne može, ma koliko pokušavala, da sebi obezbedi alternativne pravce. Polemika o tome da li Azerbejdžan ima dovoljno gasa kako bi takozvanim Južnim gasnim koridorom, najznačajnijim evropskim energetskim projektom, mogao da iz polja Šah Deniz isporučuje Transanadolskim i Transjadranskim gasovodom dovoljno gasa za zemlje EU, a pogotovo da li bi zemlje Balkana mogle da se ovom trasom, odnosno izgradnjom jonsko-jadranskog pravca dokopaju neke količine gasa, neprekidno traje. I Fabio Indeo tvrdi da za sada taj gasovod nema dovoljno kapaciteta da se smanji zavisnost od Rusije, a i ako bi se povećavao njegov kapacitet, pitanje je mogu li se naći isporučioci i oni koji imaju finansijske mogućnosti da uđu u ovaj projekat. „Mada je kapacitet Jonsko-jadranskog gasovoda samo osam milijardi kubnih metara, mislim da je taj projekat važan za regionalno povezivanje zemljama ovog dela Evrope i geostrateški značaj regiona“. Indeo, osim Južnog gasnog koridora, kao alternativu ruskom gasu pominje i razvoj postrojenja za tečni gas, kao i onaj dobijen iz uljnih škriljaca, ali i ubrzanje na izgradnji gasnih interkonektora kojima bi se Evropa povezala, ne bi li spremno dočekala mogući prekid isporuke ruskog gasa preko Ukrajine od 2019. On ne spori jak uticaj politike na odluke koje se donose zarad osiguranja energetske budućnosti, pa se i sam usprotivio ekonomskim sankcijama Rusiji zbog kojih evropske kompanije trpe ogromnu štetu, a koje su uvedene pod pritiskom SAD. Napominje i da, ma koliko bio atraktivan tečni gas, odnosno koliko god da SAD postaju u tom smislu gasna sila i povećavaju svoj izvoz, taj gas ne može rešiti potrebe Evrope. Za SAD su tržišta Japana i Južne Koreje daleko atraktivnija, pa je domet ovog gasa na evropsko tržište prilično ograničen. On se ne protivi izgradnji skladišta i interkonektora za transport tečnog gasa, poput onoga na hrvatskom ostrvu Krk, a podseća i da slični postoje u Litvaniji i Poljskoj, kao i da su neke evropske zemlje krenule u proces regasifikacije, ali ističe da u tom smislu SAD nemaju kapacitet da Evropi reše njenu zavisnost od gasa koji stiže iz Rusije. „Pitanje je, takođe, da li iz jedne zavisnosti sada treba ući u drugu“, ističe Indeo. Vojislav Vuletić, predsednik Udruženja za gas, ustvrdio je da alternative ruskom gasu nema, jer nema količina dovoljnih da snabdeju Evropu, pa i Balkan. Alternativni pravci koji se pominju u Briselu samo su, kaže, izgovor da se opravda „propali projekat diverzifikacije“. Uostalom, konstatovano je na skupu, od ukupne količine gasa koji je potreban Evropi 39,7 odsto stiže iz Rusije, oko 34 odsto iz Norveške, a slede Alžir sa 15 i Katar sa 5,1 odsto, a udeo Nigerije i Libije je dva, odnosno 1,4 odsto. Indeo ističe da pojedine članice EU iz centralne Evrope potpuno zavise od ruskog gasa, ali i od političkih trzavica koje uvek prete da zaustave isporuke. Osim gasnih kriza sa Ukrajinom, Indeo upozorava i na nevolje sa ratovima u arapskim zemljama koji su u prošlosti zaustavljali isporuku gasa Evropi. „Zato je Evropi potrebna strategija energetske bezbednosti i sigurnosti kako bi imala obezbeđeno snabdevanje“, kaže on i napominje da projekat Severni tok 2 može pomoći u snabdevanju gasom Evrope, ali da izvan ovog gasnog pravca ostaju zemlje Balkana. Takođe, i Severnim tokom 2 će teći ruski gas, što opet govori u prilog činjenici da Evropa nikako da sprovede svoj projekat diverzifikacije i smanji zavisnost od Rusije. Suprotno ovom međunarodnom ekspertu, domaći stručnjaci veruju da se značaj Balkana na energetskoj i geopolitičkoj mapi Evrope i Rusije precenjuje, te da bi okolne zemlje, pa i Srbija, narednih godina mogle imati ozbiljne probleme u snabdevanju gasom. Pogotovo ukoliko se ne aktuelizuje projekat Južni tok. A on će verovatno i ovaj put naići na oštro protivljenje Evrope, kojoj ne smeta kada se ruski gas doprema do njenih članica, ali joj smeta ruski gasni upliv na Balkan.