Tačka usijanja

Otkako je zaseo u Belu kuću imao je Donald Tramp i skandaloznijih poteza i kontroverznijih odluka - čovek je, mogao je u međuvremenu da se uveri svako ko je hteo, hodajuća katastrofa - ali nijedan nije bio gluplji od prošle sedmice obnarodovane odluke o povlačenju Sjedinjenih Država iz Pariskog sporazuma o klimatskim promenama. Nagledaće se svet tokom Trampovog mandata još koječega, nema nikakve sumnje; ali malo šta će po potencijalu štete koju može da izazove moći da se meri s ovim biserom mudrosti. Razloga da se tvrdi da je reč o neinteligentnom i kontraproduktivnom potezu ima napretek; pitanje je samo odakle početi. Možda od elementarne činjenice da dokument kojim je potkraj 2015. praktično čitav svet, uz par zanemarljivih izuzetaka, izrazio posvećenost vitalno važnom cilju ograničavanja rasta globalne temperature na manje od dva stepena Celzijusa - i koji je na snagu stupio godinu dana kasnije - neobavezujućeg karaktera, i da kao takav ne proizvodi nikakve pravne posledice za zemlje koje ga se ne pridržavaju? Posmatrano iz ove, najciničnije moguće perspektive, Tramp je prosto mogao da nastavi da ignoriše ili neutrališe sve zakonske inicijative u sferi borbe protiv klimatskih promena donete u vreme Baraka Obame - kao što i inače čini od prvog dana svog mandata - a da Amerika, makar zarad svog međunarodnog prestiža (do kojeg on doduše ne drži, osim po pitanju upotrebe vojne sile), ipak ostane potpisnik istorijski važnog i teškom mukom usvojenog dokumenta, i za to ne snosi nikakve posledice. A ne bi ih snosila jer je Pariski sporazum zasnovan na principu dobrovoljnosti i ne predviđa nikakve penale za neispunjavanje obaveza; jedino što se od zemalja potpisnica očekuje jeste da na svakih pet godina podnose izveštaj o tome kako napreduju sa sprovođenjem mera za umanjenje efekata klimatskih promena - mera koje je svaka od njih, u skladu sa sopstvenim mogućnostima i ambicijama, sama za sebe osmislila i propisala. Naizgled očigledan odgovor na upravo izrečeno bio bi da istupanjem iz sporazuma Tramp postupa pošteno: ako već njegova administracija ne namerava da sprovodi mere za smanjenje emisije stakleničkih gasova - ključnog aspekta borbe protiv globalnog zagrevanja - onda ne treba ni da ostaje potpisnik tog dokumenta. To bi, međutim, bilo potpuno promašeno zaključivanje. Mada je svojevremeno otvoreno negirao postojanje fenomena globalnog zagrevanja, čak tvrdeći kako je u pitanju „kineska izmišljotina“, Tramp svoju odluku nije branio tom „argumentacijom“, već insistiranjem da je sporazum štetan po američke ekonomske interese; pre svega jer bi na duži rok navodno rezultirao gubitkom ogromnog broja radnih mesta. (NJegovi saradnici, štaviše, danima izvrdavaju da odgovore na jednostavno pitanje: da li predsednik negira ljudski uticaj na klimatske promene ili ne. I istovremeno sugerišu kako njegova spremnost za pregovore o nekakvom novom klimatskom sporazumu - što Evropljanima, Kinezima i ostalima, naravno, na pamet ne pada - indirektno potvrđuje da on takav uticaj ne isključuje.) Pominjanjem navodnih negativnih efekata koje bi Pariski sporazum imao na američku ekonomiju dolazi se do drugog seta razloga zbog kojih je Trampova odluka predstavlja „trijumf gluposti“, kako je to definisao nemački Špigl. Tramp se pozvao na procene izvesne Nacionalne asocijacije za ekonomska istraživanja, prema kojima bi zbog prilagođavanja ekološkim zahtevima koje je na sebe preuzela Obamina administracija Amerika do 2025. izgubila 2,7 miliona radnih mesta. Naučni kredibilitet tog istraživanja je, međutim, upitan. NJegov naručilac je organizacija poznata po svom zastupanju interesa proizvođača uglja, a glavni finansijeri istraživanja bile su moćne kompanije iz sektora prerade fosilnih goriva, po prirodi svog posla najzainteresovanije za nepoštovanje ekoloških standarda - i onih elementarnih, a kamoli onih zahtevnijih, usmerenih na smanjenje emisije ugljen-monoksida i drugih štetnih gasova u atmosferu. Drugim rečima, Trampovi „argumenti“ temelje se na analizama sumnjive verodostojnosti. Ali nije to ni po’ jada. Svi kojih se to tiče u Americi znaju da je tamošnja industrija uglja, iz mnogo razloga - ne toliko ekoloških koliko ekonomskih - osuđena na odumiranje. Eksplozivni rast domaće proizvodnje gasa je već znatno umanjio potražnju za ugljem, i radna mesta koja su u tom sektoru izgubljena nemoguće je povratiti; dok na drugoj strani samo američka solarna industrija već danas zapošljava dva puta više ljudi nego svi rudnici uglja u SAD. Osim toga, prema praktično nepodeljenim predviđanjima, obnovljivi izvori energije će, globalno posmatrano, biti jedan od najbrže rastućih industrijskih sektora u 21. veku, čemu u prilog govori i sad već konstantan pad cena energije dobijene iz takvih izvora, što će ulaganja u taj sektor vremenom činiti sve isplativijim. Nije onda čudo što je najveći deo američke poslovne zajednice, uključujući i poneku veliku kompaniju iz sektora eksploatacije fosilnih goriva, protiv istupanja iz Pariskog sporazuma. Zašto? Pa, ako Trampova Amerika ne bude zainteresovana za ulaganja u razvoj obnovljivih izvora energije, tehnologija i postrojenja za proizvodnju opreme potrebne za njenu eksploataciju seliće se na druga mesta - pre svega u Kinu, Indiju i druge ekonomije u usponu. Ostatak sveta nema nikakve dileme oko toga da borba protiv klimatskih promena i ekonomski rast idu ruku podruku: prošle godine je širom planete dvostruko više novca uloženo u obnovljive izvore energije nego u fosilna goriva. Po objavljivanju Trampove odluke, svoju privrženost Pariskom sporazumu među prvima je naglašeno iskazala upravo Kina, vodeći svetski zagađivač, koja već ulaže ogromna sredstva u smanjenje višestruko pogubne zavisnosti svoje industrije od uglja i prelazak na obnovljive izvore energije. Kad se sve sabere, mnogo je verovatnije da će istupanje iz Pariskog sporazuma - na stranu sva globalna ekološka i, neizbežno, ekonomska šteta koja će uslediti - za posledicu imati i ono što Tramp tvrdi da želi da izbegne: masovni gubitak radnih mesta širom SAD. Imalo bi još da se ređa zbog čega je sve Trampov potez štetan, samo bi za to bilo potrebno mnogo više prostora. Ali zbog čega je takvu odluku uopšte doneo? Najbrutalniji odgovor bio bi - jer mu se može; najbezazleniji - jer je tako nešto u kampanji i obećao. No, nema u vezi s Trampom ničega bezazlenog; upravo suprotno. Istupanje iz Pariskog sporazuma jeste bilo među predizbornim obećanjima, ali bile su to i najave da će Meksiko platiti podizanje zida duž granice a Obamaker biti ukinut, pa ništa od toga. Majkl Grunvald na sajtu Politiko nudi svoj odgovor: po njemu - a nije jedini koji tako misli - Trampova glavna motivacija za povlačenje američkog potpisa s ovog dokumenta jeste da „svetu pokaže srednji prst“, još jednom demonstrirajući svoj prezir prema domaćoj progresivnoj, liberalnoj eliti, njenim istomišljenicima drugde po svetu, te, konačno, i prema samoj ideji međunarodne zajednice zasnovane na principima uzajamnosti i solidarnosti. Ako nekome još nije jasno o kakvom viđenju Amerike i sveta je reč, ne mora da ide dalje od citata iz teksta koji su, po Trampovom povratku s obilaska Bliskog istoka i zapadne Evrope, u Volstrit džornalu objavili njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Herbert Rejnold Mekmaster i direktor Nacionalnog ekonomskog saveta Geri Kon: „Predsednik je na svoju prvu turneju u inostranstvu krenuo s iskristalisanim stavom da svet nije globalna zajednica, već arena u kojoj se nacije, nedržavni akteri i kompanije nadmeću za sticanje prednosti. Tom forumu Amerika doprinosi vojnom, političkom, ekonomskom, kulturnom i moralnom moći bez presedana. Umesto da negiramo ovu bazičnu prirodu međunarodnih odnosa, mi je oberučke prihvatamo.” Pročitajte još jednom i dobro razmislite šta ove reči znače. Čekajući 2020. godinu Iz Bele kuće je najavljeno da će SAD u potpunosti poštovati proceduru izlaska iz Pariskog sporazuma, što bi moglo da se ispostavi kao veoma važna okolnost. Jer, procedura nalaže da se zahtev za istupanje iz sporazuma ne može podneti pre isteka tri godine od njegovog stupanja na snagu, te da od tog trenutka do faktičkog brisanja iz spiska potpisnica mora da prođe još godinu dana. Pošto je sporazum na snagu stupio 4. novembra 2016, SAD taj zahtev ne mogu da podnesu pre 4. novembra 2019, ni da formalno istupe pre 4. novembra 2020. Naredni predsednički izbori će, pak, biti održani samo dan pre toga, 3. novembra. To znači da će, ukoliko se Tramp bude borio za drugi mandat, to glasanje biti i svojevrsni referendum o tome žele li Amerikanci, kad je u pitanju opstanak planete, da idu sa svetom ili mimo njega.