Makronova „čistka“

Emanuelu Makronu je baš krenulo. Za godinu dana je od nezavisnog kandidata bez stranke dospeo do Jelisejske palate; u prvih nekoliko sedmica na mestu predsednika stigao je da demonstrira čvrstinu pred Donaldom Trampom i Vladimirom Putinom; da bi sad i njegova novoosnovana partija, Republika u pokretu (LREM), u prvom krugu parlamentarnih izbora počistila sve pred sobom, otvarajući mogućnost da posle drugog kruga, 18. juna, u 577-članoj Nacionalnoj skupštini možda dobaci čak i do 440-450 poslaničkih mesta. Ovaj neverovatan trijumf koliko-toliko mogu da umanje kandidati Republikanaca (LR), koji još jedini predstavljaju kakvu-takvu snagu; svi ostali - Nacionalni front, radikalna levica, te ostaci ostataka doskora vladajućih socijalista, upravo tim redom - moraće da se zadovolje mrvicama. Stvari, onda, za Makrona ne mogu biti bolje? Ne baš. Pre svega, odziv birača u prvom krugu bio je mizeran, 48,7 odsto, što znači da biračko telo nije toliko oduševljeno novim predsednikom koliko mu, iz raznih razloga, nedostaje motivacije da izađe na glasanje. Osim toga, tolika dominacija jedne stranke nezdrava je za demokratiju, pogotovo kad šef države ima tako velika ovlašćenja kao što je to u Francuskoj: kao što kaže jedan komentator, ako se opozicioni glasovi ne čuju u parlamentu, onda će se čuti na ulici. Konačno, i s tim u vezi: sjajno je to što će u poslaničke klupe zasesti veliki broj kandidata LREM bez ikakvog političkog iskustva - tamošnjoj političkoj klasi odavno je sledovao jedan dobar šut u tur - ali to uvećava i izglede da se parlament svede na mašinu za udaranje pečata na svaku predsedničku inicijativu. Stiču se, dakle, uslovi da se Makron možda previše uznese; prizemljenje bi, kad neminovno usledi, moglo da bude gadno.