Zašto bi iko normalan hteo da nasledi Vučića

Kao i toliko puta do sada u protekle četiri godine, koliko je prošlo otkad se ustoličio na poziciji najmoćnijeg čoveka u Srbiji, samo Aleksandar Vučić zna, ako uopšte i on zna, šta će se desiti. Ovom prilikom na to ko će postati premijer mislimo. Mistifikacija je sastavni deo izgradnje imidža moći, držanje javnosti, medija, ali i sopstvene stranke i saradnika do poslednjeg trenutka u neizvesnosti, stavljanje do znanja ko se zapravo pita, od koga i pravac kretanja zemlje i pojedinačne političke sudbine zavise, ko u svojim rukama drži „i nož i pogaču“. Zbog toga stalne spekulacije o imenu novog „premijera ili premijerke“ doprinose, hteli - ne hteli, učvršćivanju slike o nedodirljivom sveznajućem vladaru, na tragu polaganja predsedničke zakletve na Miroslavljevom jevanđelju i još nekih, mnogo privatnijih, Vučićevih simboličkih povezivanja sa srednjovekovnim srpskim vladarima. Umesto medijskih i čaršijskih nagađanja o tome ko će biti budući najveći krivac za sve promašaje Vlade Srbije, a sa šefom države deliti političku dobit od svega što se može predstaviti kao uspeh, bilo bi mnogo pametnije, razumnije stati na loptu i reći: „Vučiću, molim te, odluči se, pa nas obavesti kad proceniš da je vreme, mi u ovoj igranki nećemo da učestvujemo“. Ali, nažalost, tako stvari ne funkcionišu. Da je Srbija pametnija, razumnija, da ne želi da odgaja (još jednog) autokratskog lidera, onda ne bi ni bila tu gde jeste, na evropskom začelju po svim parametrima dobrog života, raskrečena između Zapada i Istoka, dok joj tetive ne popucaju. Dakle, šta se u Vučićevoj glavi zbiva to samo on zna, a na nama je da se pozabavimo opcijama koje nam je bacio na astal, ali i onima koji su se bacili sami... Do ovog trenutka, dok nas stvarnost ne demantuje, tri imena figuriraju kao najozbiljniji kandidati za predsednika skupštine stanara Nemanjine 11: Ana Brnabić, Ivica Dačić i Miloš Vučević. Sa onog šireg spiska koji se vrteo u javnosti pre i posle predsedničkih izbora otpali su Nikola Selaković, koji je otišao na Andrićev venac za Vučićevog generalnog sekretara, i dr Nebojša Stefanović, koji je pre nekoliko dana sam saopštio da neće biti premijer. Zorana Mihajlović je nestala sa radara, ako je iko ikada uopšte i verovao da bi joj Vučić, kao njemu lično nedovoljno „pouzdanoj“ i nimalo omiljenoj u SNS, poverio da vodi vladu. U medijskim kombinacijama više nije ni Dušan Vujović, kao ni misteriozni „nestranački ekspert“, osim ako Anu Brnabić za takvu ne proglasimo. Prema pričama koje se iz naprednjačkih krugova puštaju u javnost, Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada i potpredsednik SNS, jeste „kandidat stranke“ za premijera, stranke koja smatra, kako su njeni predstavnici obavestili svog šefa na zvaničnim predsedničkim konsultacijama (pa se on „mnogo iznenadio“), da zaslužuje da njen čovek bude na čelu Vlade Srbije. Ipak, iako „mlad i perspektivan“, kakvim ga je i vođa u više navrata javno proglasio, Vučević je napravio početničku grešku: navodno je, osokoljen podrškom stranačkih kolega, napravio žurku (?!) da proslavi svoju premijersku kandidaturu, što je manir koji Vučić nikako ne voli, naprotiv - tada sledi „sečenje krila“, pa su mu šanse posle medijskih saznanja o tome naglo oborene. Brnabićeva, s druge strane, već mesecima o sebi gradi sliku reformske uzdanice naprednjačke vlade, dinamična, vredna, moderna i prozapadna, toliko da joj čak i vladike SPC rade o glavi. Dolazak Ane Brnabić na mesto premijerke bio bi jak udarac za opoziciju, nemaju argumente da joj nešto ozbiljnije prigovore, a kao žena i kao deklarisani gej bila bi pošteđena grubljih političkih udaraca. Ipak, iako se Brnabićeva svojski trudi da i rečima i delima pokaže i dokaže bespogovornu lojalnost Vučiću, činjenica je da iza sebe nema podršku SNS, a da bi je popularnost kod zapadnih ambasada i nekih medija, kao i manjak ličnog (političkog) autoriteta, teško spasili od, u suštini, imidža Mirka Cvetkovića bez brade i brkova. Pitanje je, uostalom, zašto bi iko pri zdravoj pameti uopšte hteo da u ovom momentu zasedne na čelu Vlade? Tu su tri elementa u igri. Prvo, kako god stvari zaista stajale, i šira javnost i politička čaršija, vladajuća i opoziciona, biće uvereni da je novi premijer Srbije samo Vučićeva marioneta, da je tu da sluša šta on kaže, da najbolje što ume ispunjava njegove zadatke. Zašto bi iko od integriteta pristajao na takvu sliku, koju ne može da promeni? Drugo, bazična politička logika govori da će premijer zasluge za svaki iole dobar potez vlade morati da deli sa predsednikom Republike, što baš i nije garantovano kada je reč o problemima. Predsednik Vlade kao dežurni krivac - čak i ako to nije Vučićeva namera, tako će neminovno biti. I treće, koliko će ova rekonstruisana, prva postvučićevska, vlada zapravo potrajati? Možda već na jesen, a svakako do marta 2018, dolaze nam redovni beogradski izbori, čije se održavanje najčešće povezuje s mogućnošću još jednih vanrednih parlamentarnih, posle kojih ko zna šta će biti (osim da Vučić ostaje predsednik Republike). U tom slučaju, Srbija bi sada dobila praktično v. d. premijera, mnogo buke i komplikacija za mandat oročen na manje od godinu dana. Ako još ubacimo i četvrti element, a to je da što se neko više uspinje na lestvici moći stiče više nepouzdanih prijatelja i pouzdanih neprijatelja, zaista zašto bi iko (politički) normalan pristajao da, bar u ovom momentu, postane premijer? Ako se ne zove Ivica Dačić. SPS je svih prethodnih godina igranja uloge lojalnog manjeg koalicionog partnera pokazao da je stranka neobično jakog želuca. Poniženja koja su Dačiću i njegovima priređivali prvo Boris Tadić i njegovi, a onda još brutalnije Vučić i njegovi, teško je pojmiti. Socijalisti su pristajali na to imajući u fokusu svoj primarni cilj, koji je ujedno i suština njihove političke egzistencije - što veći komad vlasti i što veća materijalna korist od nje. Nije uostalom Dačić jednom u napadu iskrenosti rekao da „ne može da se igra sa sudbinama 100.000 porodica koje zavise od partije“, valjda misleći na broj članova SPS koji su došli preko stranke do posla. Ne bi SPS i Dačić imali preveliki problem ni da odgovaraju Vučiću za svoje vođenje vlade, ni da se njemu pripisuju zasluge, ni da ta vlada potraje godinu dana... Ništa im to ne bi smetalo samo da kompenzuju uloženo u koaliciju sa SNS, da se svojim sve sumnjičavijim biračima predstave kao pobednici, a Dačić da uguši glasove kritike u partiji. U tom kontekstu, vrlo je zanimljiva poruka SPS da SNS-u nude razgovore o zajedničkoj listi za beogradske izbore. Time bi svoju vezanost za naprednjake digli na novi nivo, a šta očekuju zauzvrat... e, to je na Vučiću da razmisli. Ali, ko će biti i ko neće biti premijer zna samo jedan čovek, pa bez mnogo uzbuđivanja ostavimo njemu da nas kad nađe za shodno o svemu obavesti. Beogradski izbori su tema s neuporedivo više nepoznatih u jednačini, gde je čak i Vučić na nesigurnom terenu. Autorski tekst Dragana Đilasa za prošli broj NIN-a o njegovom planu za ekonomski oporavak Srbije, praćen gostovanjem na TV N1 gde (iskusno) nije odbacio mogućnost kandidature za povratak na mesto gradonačelnika prestonice, izazvali su brojne komentare u javnosti, a posebno nervozu u naprednjačkim tabloidima, gde su odmah počeli da ga uvršćuju u teorije zavere o (novim) udruživanjima protiv Vučića. Kritizere je malo zbunila činjenica da se Đilasov plan odnosi na celu Srbiju, ne samo na Beograd, ali tu dolazimo do poente koja komentatorima izmiče: bivši lider DS je uradio ono što cela opozicija, a pogotovo DS, od njegovog odlaska s čela stranke, već godinama propušta - umesto za većinsku Srbiju apstraktnih priča o vladavini prava, slobodi i dostojanstvu građana, biračima se mora ponuditi konkretna perspektiva boljeg života, što jasniji plan kako će ljudi imati što puniji džep, kako će dobiti posao, kako će biti zbrinuti. Ima tu, naravno, poprilično populizma i državnog intervencionizma, ostaje predmet za dalje analize šta je i koliko ostvarivo, ali Đilas je pogodio nerv srpskog birača, ono što opozicija, pogotovo građanska, i s obzirom na svoju prošlost pogotovo DS, već predugo promašuje - naravno da su važni i vladavina prava i Savamala, ali pobednička politika ljudima pre svega treba da nudi opipljivu perspektivu boljeg života. Šta bi Đilasov povratak u politiku, gradsku ili nacionalnu, mogao da znači biće vremena da se razmatra, nego, šta nam za to vreme radi opozicija? Po običaju, uglavnom se sobom bavi, o svom jadu zabavlja. Posle onog tužnog skupa na Trgu Republike, na dan Vučićevog polaganja zakletve, kada su nam (valjda) pokazali kako vole da se sretnu, zagrle, potapšu po ramenima i siti ispričaju, a šta je poenta svega to je (valjda) manje važno, takozvani lideri opozicije trebalo je da krenu u dogovore o nastupu na izborima za Skupštinu grada Beograda, koji su u javnosti doživljeni kao prva realnija šansa u poslednjih pet godina za poraz naprednjaka. Šta se od tada iskristalisalo? One relativno marginalnije snage, poput Zorana Živkovića i grupe oko Sande Rašković Ivić, u medijima su zauzele stav da svi „pravi“ opozicionari treba da zajedno izađu na te izbore; LDP, mada sve ređe doživljavan kao opozicija, najavio je kandidaturu Čedomira Jovanovića za gradonačelnika; DS i Saša Janković, kao potencijalni stožeri šireg okupljanja, najavljuju međusobne razgovore, koji nikako da počnu; DJB Saše Radulovića po običaju vodi neku svoju politiku, malo kome jasnu... Naravno, kakva bi to bila opozicija bez svađa i rastanaka - govoreći o onom drugom, akademik Dušan Teodorović je jedva mesec dana sastavio na mestu potpredsednika tek osnovanog Pokreta slobodnih građana Saše Jankovića pa je podneo ostavku, a svađa što se tiče, svedočili smo razmeni nimalo srdačnih medijsko-tviter replika Živkovića i Jankovića. Saradnja DS i Jankovićevog pokreta u predsedničkoj kampanji sadržala je u sebi visok nivo, od javnosti brižljivo sačuvanih, nepoverenja i tenzija, što upravo ovih dana dolazi na naplatu: naime, prema za sada samo nezvaničnim saznanjima NIN-a, demokratama ne pada na pamet da na beogradske izbore izađu bez svog kandidata za gradonačelnika, ukoliko to ne bi bio bivši ombudsman lično, te nameravaju da upravo podršku svom čoveku postave kao uslov potencijalnim koalicionim partnerima, PSG-u pre svih. A ko bi to bio? Opet, nezvanično, iz vrha te stranke, DS u ovom momentu razmatra da za gradonačelnika Beograda kandiduje svoju aktuelnu potpredsednicu Tamaru Tripić ili svog novog člana, generala Sretu Malinovića. Objašnjenja koja su NIN-u tim povodom data svode se na sledeće: Tripićeva je za širu javnost novo lice, a opet je politički iskusna, neisprljana je, bez afera, i bila bi prva žena koju DS kandiduje za neku od najviših javnih funkcija. Malinović je, pak, vojnik, heroj iz NATO bombardovanja, svojom biografijom otporan na napade vlasti, a pritom može da „zahvata široko“, i desne i leve glasove. Demokrate procenjuju da bi lista sa Malinovićem na čelu, uz podršku Jankovićevog PSG, mogla da osvoji do oko 30 odsto glasova, a ona sa Tripićevom možda koji postotak manje, i da sa SNS bude izjednačena u Skupštini grada, pa da onda o novoj gradskoj vlasti odlučuje umešnost u postizbornim pregovorima. Ukoliko demokrate ostvare željeni rezultat u prestonici, a socijalisti ne budu zadovoljni svojom trgovinom s naprednjacima na republičkom nivou, stvoriće se okolnosti za novo istorijsko pomirenje DS i SPS.