Kad politika lomi vrat pravu

Politiku je najlakše razumeti kao antitezu atletike – atletika, to je skok uvis preko što više lestvice; politika, to je ronjenje u blatu ispod što dublje prečage. Viši sud u Valjevu nedavno je postavio novi rekord u ovoj drugoj disciplini rehabilitujući Nikolu Kalabića, komandanta Gorske garde Jugoslovenske vojske u otadžbini. Što se pravnog poretka države Srbije tiče, dakle, Kalabić je čovek častan, ali istoričari ipak žele da tome dodaju makar fusnotu. „Nikola Kalabić je bio komandant Gorske garde koja je trebalo da bude elitna jedinica u okviru četničkog pokreta Draže Mihailovića (JVuO). Međutim, za samog Kalabića i pripadnike te garde vezuju se užasni zločini, pljačke, silovanja; rečju, teror nad civilnim stanovništvom u okupiranoj Srbiji. Posebno surovo su ubijani civili za koje se sumnjalo da su podržavali antifašistički, partizanski pokret. Konkretno, zločin u selu Kopljari kod Aranđelovca, kada je ubijen dvadeset jedan čovek, učinili su ljudi pod njegovom komandom u decembru 1943. Kalabićeva Gorska garda učestvovala je i u pokolju u Drugovcu, selu pokraj Smedereva, krajem aprila 1944, u kome je svirepo ubijeno sedamdeset dvoje srpskih seljaka“, prve su stavke sa spiska istoričara Milivoja Bešlina, naučnog saradnika Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu. Podroban spisak Kalabićevih klanja zauzeo bi, naravno, ceo broj NIN-a, pa Bešlin sumira. „Kalabić je brojnim depešama nalagao klanje civila osumnjičenih za saradnju sa partizanima. NJegova kolaboracija je nesporna. Imao je potpisane sporazume sa nacistima o zajedničkoj borbi protiv partizana, u kojima se smrću preti svima koji bi ih prekršili. LJudi iz Kalabićevog okruženja pisali su Mihailoviću žaleći se na Kalabićevo ponašanje. U jednom takvom dokumentu stoji da se ljudi u Srbiji više plaše njegovih pijanih odreda nego okupatora.“ Stoga Milivoj Bešlin rehabilitaciju Nikole Kalabića ne može da interpretira drugačije do kao rehabilitaciju srpskog kvislinštva i fašizma. „Uprkos brojnim dosadašnjim rehabilitacijama, rehabilitovanje masovnog ubice, koji nije samo imao komandnu odgovornost, nego je i lično učestvovao u užasnim stvarima, jeste korak dalje i nova lestvica u našoj istoriji beščašća.“ Lestvice u očajničkom i podaničkom društvu kakvo je srpsko ne ostaju dugo na istoj dubini. Mihailovića smo rehabilitovali 2015, Kalabića 2017, Nedića upravo rehabilitujemo, a ako duhovi postoje, LJotićev se verovatno radoznalo vrpolji u onoj provaliji kraj Ajdovščine u kojoj je slomio vrat bežeći od partizana. U međuvremenu je zanimljivo pogledati kako politika lomi vrat pravu. „U procesima rehabilitacije u Srbiji postoji niz problema čiji najveći deo proizlazi iz samog Zakona o rehabilitaciji iz 2006. godine, koji je nedorečenošću omogućio rehabilitaciju bukvalno bilo koga sve dok se može tvrditi da su postojali politički i ideološki razlozi osude. Primena zakona je jednostranački postupak, kao u slučaju Mihailovića i Nedića, koji podrazumeva da se u sudnici uglavnom može čuti samo jedna strana – ona koja govori u prilog rehabilitaciji. U procesima po zakonu iz 2011. godine postoji druga strana, tužilaštvo, koje je, međutim, uglavnom pasivno i čija se aktivnost svodi na žalbe na sudsku odluku, što je slučaj i sa rehabilitacijom Kalabića“, objašnjava istoričarka Jelena Đureinović, predavač na Univerzitetu u Gisenu. Na ročištima se često ne raspravlja o sudskim presudama ili drugim osnovama rehabilitacije, nastavlja Jelena Đureinović, već se diskutuje o Drugom svetskom ratu, a u tom pogledu je upečatljiv primer rehabilitacije žandara Bogdana Lončara i Milenka Brakovića. Sud je, da pojednostavimo, zaključio da je Živorad Jovanović Španac bio komunista, a komunisti su hteli da sruše poredak, i u tom ključu Špančeva pucnjava 7. jula 1941. mogla je biti jedino ideološko ubistvo, i tačka. To valja analizirati podrobnije. Mnogi saučesnici u rehabilitacijama, dakle ljudi časni iz sudske, izvršne, zakonodavne i akademske vlasti, zakleli bi se da sudovi ne ulaze u to da li je neko zločinac ili ne, već samo da li mu je pravično suđeno. Da je takva tvrdnja apsurdna, objasnio je još 2013. advokat i politikolog Aleksandar Sekulović u referatu o pravnoj valjanosti suđenja i rehabilitacije Dragoljuba Mihailovića, objavljenom u zborniku „Politička upotreba prošlosti“, zbirci radova koji opisuju obrtanje srpske istorije naglavačke. „...Pre svega, članom 1 Zakona o rehabilitaciji propisana je rehabilitacija lica koja su ’iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode ili drugih prava’... Jedini instrument putem kojeg sud može da dokaže da je neko osuđen iz političkih i sličnih razloga jeste da sasvim pouzdano utvrdi da to lice nije počinilo nikakvo krivično delo... Dakle, iz Zakona o rehabilitaciji jasno proizlazi da se sud u postupku rehabilitacije mora baviti suštinom stvari. Samo putem takvog ispitivanja i nesumnjivog utvrđenja da krivično delo nije počinjeno, sud bi mogao da kaže da su kod osude bili odlučujući politički ili slični razlozi.“ Kraće rečeno, jedini način da se po ovom zakonu dokaže da je neki koljač nevino osuđen jeste da se dokaže da nije klao. E sad, da ne bi baš ispalo da je Kalabić nevin kao deca koju je poklao, u verziju zakona iz 2011. umetnuto je još nešto. „Suočeni sa ovim apsurdom koji su sami kreirali, autori ovog zakona su... dodali i procesno-pravni uslov. Naime, tu se kaže da pravo na rehabilitaciju imaju osuđeni iz političkih i sličnih razloga ako je odluka doneta ’protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda’... Očigledno je da je zakonodavac namerno upotrebio ovako nepreciznu formulaciju da bi stvorio mogućnost za njenu proizvoljnu primenu... Na primer, danas su u krivičnom procesnom pravu opšteprihvaćeni standardi da lice lišeno slobode ne mora da daje nikakve izjave bez prisustva advokata, da policija može neko lice lišiti slobode najduže 48 sati, a zatim ga predaje sudu, da rok za žalbu ne može biti manji od osam dana, itd. Logično je pretpostaviti da su ovi standardi 1946. godine kršeni u većem broju suđenja, i to ne samo u Jugoslaviji...“, navodi Sekulović. I opet kraće rečeno, država se malo povukla i sada kaže da Mihailović možda jeste naređivao klanja, ali da, avaj, nije tokom suđenja imao televizor, DVD plejer i mini-teretanu u ćeliji kao Brejvik. Ako postoje dobre, ideologijom neopterećene duše, koje potvrđuju da su četnici klali, ali im smeta to što nisu imali fer suđenja, i iskreno veruju da samo to valja ispraviti, treba im priznati da su tehnički u pravu. Malo šta od posleratnih suđenja u svetu može se smatrati valjanim po merilima 21. veka. Prvi i najpoznatiji, Nirnberški proces, na kome su osuđeni Gering, Ribentrop, Kajtel i drugi, bio bi poništen već zbog retroaktivne primene zakona, danas nedopustive u krivičnom pravu. Šta tek reći o kršenju pravnih standarda, podseća Sekulović, prilikom Mosadovog kidnapovanja Adolfa Ajhmana? Holanđani su svog prvog nacistu, Antona Muserta, osudili za manje od 48 sati, što danas ne bi bilo dovoljno ni da se optuženi izjasni o krivici. Pa ipak, gle čuda, Nemci ni ne pomišljaju da rehabilituju rajhsmaršala, Holanđanima ne pada na pamet da se izvine Musertovoj seni. Možda, samo možda, zato što je bio neki rat i neki Aušvic i neki Jajinci i neki Vesterbork i neki Vranić, ako ih se još sećamo. „Ne možete kriterijume ljudskih prava iz 2017. da transponujete na 1945. U svim zemljama nakon oslobođenja kažnjavane su kolaboracionističke prakse, svuda je to imalo i primese odmazde nad saradnicima fašističkih okupatora, usled surovosti i masovnosti zločina u ’fabrikama smrti’ koje je fašizam uspostavljao. Takođe, ne možete da vršite revizije bez obnavljanja sudskog postupka. Seća li se iko više ovde da su komunisti 1953. izvršili reviziju Solunskog procesa, montiranog suđenja u kome je ubijen Apis? Ali oni su obnovili ceo proces i doneta je nova presuda. Ovi danas to ne rade, oni imaju jednostranački postupak, u kome nemate presudu, već sudsko veće donosi odluku. A kakva ta odluka može biti osim politička?“, retorički se pita Milivoj Bešlin. A zašto su te političke odluke takve kakve jesu? „Sa promenom vrednosne paradigme u društvu krajem osamdesetih godina prošlog veka Srbija odustaje od antifašističkog konsenzusa na kome je bila zasnovana druga Jugoslavija. Nova sadašnjost, dakle nova, nacionalistička paradigma, restauracija kapitalizma i država zasnovana na nacionalnom ekskluzivizmu i ratnom ekspanzionizmu – tražili su i novu prošlost. Nadnacionalni antifašizam, ideje socijalne pravde i sve drugo što su sa sobom nosile antifašistička borba i socijalistička revolucija postale su nepoželjne vrednosti u postsocijalističkoj Srbiji. Zbog toga je bila potrebna radikalna reinterpretacija istorije Drugog svetskog rata i besprimerno nasilje nad istorijskom naukom, to jest da srpski nacionalizam pokuša da sa svojih ideoloških predaka skine stigmu masovnih zločina i kolaboracije. A svi jugoslovenski nacionalizmi rat su završili u nekom obliku kolaboracije, nasuprot jedinom jugoslovenskom antifašističkom pokretu, partizanskom“, podseća Milivoj Bešlin. Doprinos vandalizovanju istorije dao je i daje ko god može. „Sve tri grane vlasti: zakonodavna (usvajanjem revizionističkih zakona), izvršna (formiranjem specijalnih vladinih komisija za traženje Dražinih kostiju i grobnica tzv. komunističkog terora) i sudska (odlukama o rehabilitaciji). Sve političke elite i pre i posle 2000. učestvuju u tome. SPC je važan subjekt istorijskog revizionizma, takođe i mediji. Deo akademske istoriografije iz ideoloških ili materijalnih razloga, takođe, pristaje da učestvuje u ovom procesu, ali samo kao pomoćne trupe u opravdavanju ovog političkog trenda”, zaključuje Bešlin. Jelena Đureinović podseća da je pravna i naučna bruka tek ishod političke. „Većina aktera Drugog svetskog rata koji su do sada rehabilitovani ili su im procesi rehabilitacije još u toku, politički je potpuno rehabilitovana i njihova sudska rehabilitacija predstavlja formalnu potvrdu te političke rehabilitacije. Četnički pokret Dragoljuba Mihailovića je odličan primer za to. Već za vreme Slobodana Miloševića postojala je vrlo snažna instrumentalizacija prošlosti, ali je više išla u pravcu velikog narativa o istovremenoj viktimizaciji i herojstvu srpskog naroda kroz istoriju, te nije kao glavni zadatak imala obrtanje vrednosnih pozicija o poraženoj i pobedničkoj strani u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji. To se na zvaničnom državnom nivou dešava tek nakon 2000. godine u kontekstu vrlo snažnog antikomunizma.“ Pošto jugoslovenske vrednosti u kapitalističkim okvirima nisu poželjne nigde, a ne samo u bivšoj Jugoslaviji – postjugoslovenske, postsocijalističke državice u rasturanju antifašističkih tekovina, sada već uspomena, zapravo su (eto, bar u nečemu) avangarda Evrope, jer skorojevići uvek preteruju, ali je i odnos Evrope prema antifašizmu sve sumnjiviji – nema sumnje da će ona lestvica nastaviti da se spušta mnogo dublje no što su grobovi četničkih žrtava.