Državna ekonomija sigurna korupcija

Rast plata u javnom sektoru povećao bi spoljni deficit i ojačao inflacione pritiske, uz skroman uticaj na privredni rast: Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Srbija je jedna od najmanje razvijenih zemalja Evrope, a uz to je njen rast tokom prethodnih 10 godina sporiji od rasta drugih zemalja centralne i istočne Evrope. Dok je nizak nivo razvijenosti Srbije posledica istorijskih okolnosti, od kojih je naročito važan krah privrede tokom 90-ih godina prošlog veka, spor privredni rast je posledica propusta aktuelne vlade. Pri tome je zabrinjavajuće što za sada nema nagoveštaja da se trendovi rasta poboljšavaju. U 2016. Srbija je ostvarila rast od 2,8 odsto, dok su susedne zemlje imale prosečan rast od 3,6 procenata. Rezultati na početku ove godine još su nepovoljniji. Srbija je u prvom kvartalu ostvarila rast od samo 1,2 odsto, dok se rast zemalja u okruženju kretao od 2,5 (Hrvatska) do više od pet procenata (Rumunija i Slovenija). Skroman rast privrede Srbije je posledica toga što su pozitivni efekti fiskalne konsolidacije na rast iscrpljeni, dok su slabosti u privrednom ambijentu ostale, a neke od njih se i pogoršavaju. U takvim okolnostima dobrodošli su predlozi koji sadrže ideje o tome kako pokrenuti rast privrede i nadoknaditi istorijski zaostatak Srbije za evropskim zemljama. U prošlom broju NIN-a bivši gradonačelnik Beograda i preduzetnik Dragan Đilas predstavio je svoj program za razvoj Srbije. On je sasvim opravdano prepoznao da nema brzog rasta privrede bez povećanja investicija, kao i da najveći deo investicija treba da se finansira domaćim sredstvima, odnosno kako bi to rekli ekonomisti, domaćom štednjom. Takođe, sugerisao je da su za rast privrede, osim opštih makroekonomskih politika, potrebne i sektorske politike u poljoprivredi, energetici i dr. Stav Đilasa da su za rast privrede potrebne visoke investicije je u skladu sa iskustvima brojnih zemalja, i on je dobro potkrepljen ekonometrijskim istraživanjima, koja se odnose na veliki broj zemalja i duge vremenske periode. U kontekstu aktuelnih rasprava u Srbiji ocenjujem da je ovaj predlog superiorniji u odnosu na prisutne ideje da se rast privrede pokrene tekućom potrošnjom, odnosno visokim povećanjem plata i penzija. Tekuća potrošnja može da bude pokretač rasta kada u zemlji postoje međunarodno konkurentni, a neiskorišćeni kapaciteti, a pri tome je domaća tražnja niska. U Srbiji ni jedno ni drugo nije slučaj - mi ne raspolažemo takvim kapacitetima, a domaća tražnja je i sada veća od domaće proizvodnje, što se vidi po još uvek visokom spoljnotrgovinskom deficitu. Stoga, ako želimo ubrzanje rasta privrede neophodno je da se sadašnje niske investicije sa 18-19 odsto BDP-a povećaju na oko 25 odsto BDP-a. Eventualno povećanje tekuće potrošnje, koje se najavljuje kroz povećanje plata u javnom sektoru za 10 procenata, dovelo bi do rasta spoljnog deficita i jačanja inflacionih pritisaka, dok bi uticaj na rast privrede bio vrlo skroman. Druga važna poruka Đilasa je da rast privrede treba u većoj meri da se finansira sopstvenim sredstima, odnosno domaćom štednjom. Podsetio bih da domaća sredstva za investicije obuhvataju sredstva preduzeća (amortizaciju i profit), sredstva građana (štednju u bankama i investicije domaćinstava umanjene za kredite) i sredstva države (javne investicije umanjene za deficit). Domaća sredstva kojima se finansiraju investicije u Srbiji su vrlo niska i iznose oko 10 odsto BDP-a, dok sa doznakama nacionalna štednja dostiže 15 procenata BDP-a. Postoje brojna empirijska istraživanja, ali i teorijski argumenti, da je u dugom roku neophodno da se investicije u nekoj zemlji dominanto finansiraju sopstvenim sredstvima. Oslanjanje na strana sredstva kao pokretač rasta može da bude samo privremeno i bilansno ograničeno. U slučaju Srbije to znači da je neophodno da se domaća sredstva za investicije postepeno povećavaju sa sadašnjeg niskog nivoa od oko 10 na oko 25 odsto BDP-a. Da je to moguće pokazuje iskustvo susednih zemalja, Bugarske, Rumunije i Makedonije, koje se nalaze na sličnom nivou razvijenosti, a koje već sada četvrtinu BDP-a ulažu u investicije. Đilas predlaže način kako bi se obezbedila sredstva za investicije i sugeriše na koji način i u koje delatnosti bi sredstva mogla da se ulože. Prema njegovom predlogu sredstva za investicije bi obezbedila država, bilo direktno iz budžeta, ili indirektno preko novoosnovane nacionalne investicione banke. Prema njegovom predlogu država bi uložila sredstva u formiranje deset regionalnih kompanija, koje bi se bavile proizvodnjom i preradom voća i povrća. Kao argument za osnivanje novih državnih kompanija Đilas navodi da je od 500 najvećih kompanija u svetu skoro četvrtina u vlasništvu države. Osim toga sugeriše da bi bilo opravdano da država uloži sredstva u domaća privatna preduzeća, koja imaju dobro tekuće poslovanje, isplaćuju radnicima visoke plate i ostvaruju visok izvoz, ali su prezadužena. Kao argument u prilog ulaganja u privatne kompanije navodi primer iz najnovije ekonomske krize, tokom koje su neke razvijene zemlje ulagale sredstva kako bi spasle od bankrota velike privatne kompanije. Te Đilasove predloge o načinu povećanja investicija ocenjujem kao načelno pogrešne, a u okolnostima koje postoje u Srbiji skoro sigurno bi doveli do velikih investicionih promašaja i korupcije. Istorijsko iskustvo sa državnim vlasništvom nad komercijalnim kompanijama je vrlo bogato i dominanto negativno, čak i u slučaju razvijenih zemalja koje se odlikuju kompetentnom administracijom i niskim stepenom korupcije. Od 50-ih do 80-ih godina prošlog veka u zapadnoj Evropi u državnom vlasništvu su bile ne samo kompanije koje se bave infrastrukturom (elektroprivreda, železnica, pošta, telekomunikacije, komunalna preduzeća i dr.), nego i preduzeća iz komercijalnih delatnosti kao što su: železare, brodogradnja, avio-saobraćaj, rudnici uglja, naftne i gasne kompanije, automobilska i farmaceutska industrija... U tom periodu učešće državne proizvodnje u BDP-u zapadnoevropskih zemalja najčešće se kretalo između 30 i 40 odsto. Stoga se postavlja pitanje zbog čega je napuštena takva politika i zašto je većina državnih preduzeća u zapadnoj Evropi privatizovana? Većina ljudi u Srbiji veruje da je to posledica „pobede“ neoliberalne ekonomske teorije, međutim razlozi su mnogo pragmatičniji. Privatizacija velikog broja državnih preduzeća motivisana je njihovim lošim poslovanjem. Zapadnoevropske države, iako dobro uređene, tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka su za pokrivanje gubitaka svojih preduzeća izdvajale iz budžeta u proseku više od tri odsto BDP-a. Osim toga, u nekim zemljama centralne banke su odobravale povoljne kredite državnim preduzećima, što je dovelo do inflacije, ali ne i do rasta privrede. Talas privatizacije koji je nastupio početkom 80-ih godina 20. veka u zapadnoj Evropi bio je odgovor na realne probleme u privredi, a ne ideološki nametnute liberalne politike. Privatizacija je popravila poslovanje preduzeća, smanjila državne subvencije, a u mnogim delatnostima, poput telekomunikacija i brodogradnje, ostvaren je snažan tehnološki napredak. Mada je bilo i i preterivanja, poput privatizacije pruga, vodovoda i slično, ceo proces se sada može pozitivno oceniti. Pozivanje na činjenicu da je među 500 najvećih preduzeća u svetu skoro četvrtina državna ne može se iskoristiti kao opravdanje za osnivanje novih državnih preduzeća u delatnostima u kojima postoji konkurencija. Državne kompanije u svetu su koncentrisane u nekoliko delatnosti kao što su energetika, komunalne delatnosti, bankarstvo, osiguranje i rudarstvo, u kojim postoje prirodni monopoli, dok su državne kompanije u poljoprivredi retke. Osim opštih argumenata protiv osnivanja državnih preduzeća u komercijalnim delatnostima poput poljoprivrede, postoje dodatni razlozi koji su naročito važni za Srbiju. Državna administracija u Srbiji je prilično nekompetentna i sklona korupciji pa bi rezultati ovakve politike bili znatno lošiji nego u Norveškoj ili Nemačkoj. Prema procenama Svetskog ekonomskog foruma, po efikasnosti u trošenju javnih sredstava Srbija se nalazi na 124. mestu u svetu, prema sklonosti klijentelizmu na 105, a prema nivou korupcije na 82. mestu u svetu. Efikasnost upravljanja od strane države je i prema podacima Svetske banke vrlo niska - Srbija se prema različitim pokazateljima nalazi između 105. i 130. mesta u svetu. Osim što je naša država neefikasna u obavljanju ekonomskih funkcija, ona je neefikasna i u realizaciji osnovnih funkcija kao što su pravosuđe, infrastruktura, obrazovanje.... Osnivanje novih državnih preduzeća naročito je problematično ako se ima u vidu dugogodišnje krajnje neefikasno upravljanje javnim preduzećima. Primeri EPS-a, Srbijagasa, Dunav osiguranja i državnih banaka dobro ilustruju kako država upravlja privrednim subjektima u Srbiji. Teško je poverovati da bi upravljanje novoosnovanim državnim preduzećima bilo efikasnije od upravljanja postojećim javnim preduzećima. Novoosnovana preduzeća bi predstavljala neodoljiv mamac za partijske aktiviste, privilegovane biznismene i državne činovnike, pa bi skoro izvesno došlo do bujanja korupcije i izvlačenja sredstava iz tih preduzeća u privatne džepove. Stoga bi krajnji rezultat ovog poslovnog poduhvata verovatno bio negativan - građani, poreski obveznici, najpre bi dali novac za osnivanje preduzeća, a potom i za njihovu sanaciju. Stoga se ocenjuje da bi bilo krajnje nepromišljeno da država, čija je efikasnost vrlo niska, osniva nova preduzeća i to u delatnostima u kojima svuda svetu dominira privatna inicijativa. Osim toga država Srbija nema sopstvena sredstva za finansiranje novoosnovanih preduzeća, jer je suficit u budžetu sezonskog karaktera, a država svaku godinu, posmatranu kao celinu, završava sa deficitom. Stoga bi država osnivanje novih preduzeća mogla da finansira samo zaduživanjem, čime bi se povećao inače visok javni dug. Kao alternativu direktnom ulaganju države u novoosnovana preduzeća, Đilas predlaže osnivanje nacionalne investicione banke, koja bi potom ponudila relativno visoke kamatne stope na štednju građana, i tako prikupljenu štednju plasirala u novoosnovana preduzeća. Osnivanje banke bi zahtevalo manje inicijalno ulaganje države nego direktno finansiranje iz budžeta, ali bi ono nosilo velike rizike karakteristične za državne banke. Skoro je izvesno da bi takva banka odobravala privilegovane kredite ljudima bliskim vlasti i zapošljavala nekompetentne partijske aktiviste, a to bi dovelo do gubitaka koje bi pokrivali građani. Pri tome nije jasno kako bi ova banka odobravala kredite po nižim kamatnim stopama od postojećih banaka u Srbiji, kada bi prikupljala depozite po višim kamatnim stopama, a pri tome bi imala slične troškove kao i druge poslovne banke. Zbog svega toga ocenjujem da je osnivanje državnih preduzeća ili nacionalne investicione banke izlišno, jer se povećanje investicija i privredne aktivnosti mogu ostvariti na druge načine, pri čemu bi se država pojavila u ulozi regulatora, ali ne i finansijera. Da bi privreda ostvarivala brz rast država bi trebalo da obezbedi pravnu sigurnost, suzbije korupciju, uspostavi makroekonomsku stabilnost, izgradi infrastrukturu, uspostavi dobre odnose sa svetom, stvori dobar obrazovni sistem i dr. To su osnovne funkcije države, koje niko drugi osim nje ne može da uradi. Ako država ne može efikasno da obavlja ove funkcije, nema osnova da verujemo da će biti uspešnija u upravljanju preduzećima i bankama. Naravno, u nekim delatnostima, kao što je poljoprivreda, opravdane su posebne sektorske politike, ali bi se one pretežno sprovodile kroz zemljišnu i poresku politiku, dok bi se državna ulaganja ograničila na infrastrukturu (navodnjavanje i dr.) i subvencije malim poljoprivrednicima. Na osnovu sličnih argumenata može se osporiti i predlog da država uloži sredstva u privatna preduzeća. Ona nema sredstva za ulaganje, a i kada bi ih imala male su šanse da bi ih produktivno uložila. Na sreću i u ovom slučaju postoje privatne alternative, kojima preduzeća mogu da obezbede dodatna sredstva za razvoj.