Gledanje u prošlost

Ministar kulture i informisanja u Vladi Srbije jasno je stavio do znanja predsedniku, odnosno budućem premijeru, da mora da ostane na toj funkciji. Jer, ministar je upravo ponudio javnosti Nacrt strategije razvoja kulture Republike Srbije od 2017. do 2027. na celih 136 stranica. Da bi to ušlo u bilo kakvu proceduru koja bi podrazumevala i potonje provođenje pomenute Strategije, ministar će morati mnogo toga da objašnjava zainteresovanoj kulturnoj javnosti u narednim mesecima. Moraće da odgovara na brojna pitanja o ovom dokumentu, ovom belom papiru koji ima pretenziju da bude rodni list kulture, koji simbolizuje novi početak. Bar tako smera autor. Predložena Strategija, ako se tako uopšte može nazvati posle pažljivog čitanja i neophodne analize, strukturisana je tako da se utvrđuju korisni pomaci, konstatuje postojeće stanje, i jasno vide obrasci prošlih vremena. U ovom papiru su delimično navedeni potencijali koje naša kultura može da ima, ali on nema viziju, nema odgovor na pitanje čemu služi kulturna politika sem da pravno uredi i unapredi postojeće stanje. Rečju, postojeće stanje u kulturi stavlja se pod okrilje dokumenta. Kao polaznu osnovu Strategije, u Uvodu ovog pisanija nude se dimenzije srpske kulture. Pa se tako, između ostalih, navode - slovenska dimenzija, herojska dimenzija, vizantijska dimenzija, starobalkanska dimenzija, kontaktna dimenzija i još neke druge dimenzije kulture! Na taj način, ova Strategija postaje svojevrsni „čuvar identiteta“. Pozivanje na samobitnost srpske kulture liči na projekat odozgo, u kome politička elita uz pomoć dela intelektualaca nastoji da od različitih lokalnih kolektiviteta stvori jedan identitet u koji će uključiti sve što se može uključiti. Treba odmah reći da potraga za identitetom nije srpski već svetski, a posebno nama bliski balkanski problem. Slavna bugarska istoričarka Marija Todorova notira potrebu svakog od balkanskih naroda da iščita svoj nacionalni i kulturni identitet kao pravo na prevlast u odnosu na narode u okruženju, a na osnovu dokaza koji se nalaze u narodnom predanju. Srbi to svoje pravo nalaze jer su na Kosovu 1389. sprečili napredovanje turske sile dublje u Evropu, žrtvujući sebe na oltaru hrišćanstva. Postali su „nebeski narod“ koji je time dobio pravo da čini herojska dela i zločine. U potrazi za identitetom Makedonci su od Skoplja napravili grad koji bi trebalo da ukaže da vode poreklo direktno od Aleksandra Makedonskog. Jedna od „dimenzija srpske kulture“ u ovoj Strategiji je i pozivanje na Vizantiju i Svetog Savu. Uvrštavanje ove „dimenzije“ u tradicionalne vrednosti srpske kulture je ponavljanje onih formulacija od pre sto godina koje su, ističući da mi nemamo tradiciju, zahtevale da je potrebno stvarati novu. Ćirilo i Metodije, a potom Sveti Sava, jesu centralne figure koje su u srednjem veku donele pismenost slovenskim narodima. Svi mi, međutim, znamo da je svetosavlje kao kult i doktrina nastalo između dva svetska rata delovanjem Justina Popovića i njegovih sledbenika. Da bi se pokazalo da ovaj dokument ima sveobuhvatnost, „dimenzijama srpske kulture“ dodaje se i „starobalkanska“, a u njene baštinike autori svrstavaju Borisava Stankovića i Ivu Andrića. Andrić je, to znamo, poslednji hroničar i tumač jedinstvenog susreta Istoka i Zapada u Bosni, a njegovo delo je jedan od najdaljih dometa te kulture. Tako veza Andrićevog stvaralaštva sa „starobalkanskom“ kulturom pripada fikciji, a ne stručnom tekstu. Kako su se na različitim teritorijama smenjivale mnoge Srbije, a Srbi živeli u različitim državama, kao što je to i danas, Strategija donosi formulacije o srpskom kulturnom prostoru i mere za zaštitu ćirilice. Treba li njene autore podsećati da Srbi iz vremena Prvog srpskog ustanka i današnji Srbi, u celini posmatrano, ne dele čak ni isti jezik, sem dela njegovog osnovnog fonda reči. Priča o srpskom kulturnom prostoru može da vaskrsne štetne termine „srpskost“ i „nadsrbljavanje“, odnos periferije prema centru i slične retrogradne procese. Međutim, važnije od toga da li je neko nepismen na srpskom i ćirilici, jeste činjenica da je neko nepismen. Lični identitet, kao što je poznato, ne stvara se po načelu kuvarskog recepta u kome se uzme ovoliko nečeg i tome doda još onoliko nečeg drugog, pa se kuvanjem u vrelom loncu pretvori u srpski kulturni ili nacionalni identitet. Nejasno je kako su se u Strategiji uopšte našli ovako diskutabilni predlozi. Gledanjem u prošlost, umesto privida o neprekidnom trajanju Srbije od Nemanjića do današnjih dana, veoma lako možemo da vidimo grupu umetnika koji su u Srbiji početkom 20. veka bili sastavni deo evropskog konteksta ili su bili učesnici „velike pobune umetnosti“. Ti umetnici su definisali pojam stvaralaštva kao individualni čin i slobodu pomerili na plan individualnog. O takvom proboju srpske kulture ovaj Nacrt ne govori. Ovaj dokument je teško opterećen prošlošću. Percepcija kulture i umetnosti na osnovu ponuđene Strategije, mogla bi da se svede na jedno: lepo je da to postoji! Onima koji su ovo radili, izgleda ne dopire do svesti da kultura nije neobavezan luksuz, već važan katalizator za pozitivnu promenu i napredak društva. Jedno zanimljivo zapažanje o predloženoj Strategiji čuli smo od reditelja Nebojše Bradića, nekadašnjeg ministra kulture u Vladi Republike Srbije i današnjeg glavnog urednika Kulturno-umetničkog programa RTS, koji za NIN kaže: „Period na koji se odnosi Nacrt strategije je deset godina. Praktično, to predstavlja vreme trajanja dva i po skupštinska mandata . Namera predlagača Strategije je da se budžet kulture procentualno uvećava za jedan promil na godišnjem nivou. Takve mehaničke mere, nažalost, neće doprineti pravom sagledavanju stvari. Za period od pet ili deset godina moguće je planiranje konkretnih budžeta koje bi pratila i finansijska potrošnja koja bi bila pravi argument za ministra finansija. Jedna od najboljih investicija koje država može da učini, jeste da investira u našu umetnost, baštinu i medije. Ukoliko se u konkretnom periodu u te oblasti ulože određena sredstva, dobićemo vidljiv povraćaj novca u različitim dividendama koje bi mogli da koriste svi građani. Pitanje Srbije kao kreativne nacije se ponekad bolje prepoznaje u inostranstvu nego u zemlji. Naš budući uspeh zavisi od rastućeg broja nacionalnih talenata. Moramo da prepoznamo kreativne pojedince, negujemo i razvijamo talente od ranog doba. Zbog toga je od izuzetne važnosti da se deci i mladima pruži umetničko obrazovanje najvišeg kvaliteta. Na školske predmete kao što su književnost, likovno ili muzičko vaspitanje ne bi trebalo da se gleda kao na zabavne izborne predmete. Oni mladima pružaju znanje i veštine koje će im kasnije pomoći da izgrade kreativne ali i ekonomski vredne karijere. Neki od njih će nastaviti studije na našim umetničkim fakultetima, drugi na konzervatorijumima u svetu i nastaviće da rade u kulturnom sektoru ili kreativnim industrijama. Za one koji brinu o budućnosti umetnosti i kulture u ovoj zemlji, razvoj sledeće generacije talenata trebalo bi da bude prioritet. Nažalost, tom strateškom pitanju ovaj Nacrt strategije ne posvećuje prostor. Mi uvek moramo da slavimo suštinsku vrednost umetnosti kao ljudskog, emocionalnog i preobražavajućeg iskustva. To iskustvo je samo po sebi razlog za ulaganje u umetnost i kulturu i tome bi trebalo da svoj doprinos pruži buduća Strategija razvoja kulture u Srbiji. Zbog toga su neophodne suštinske izmene i značajne dopune ponuđenog Nacrta.” Nema sumnje da ova Strategija razvoja kulture za narednih deset godina, predstavlja apsolutno politički dokument. Ako ova vlast hoće da upravlja Srbijom, a ova Strategija predstavlja akt te vlasti, onda će morati u najširoj javnoj diskusiji da uvažavaju i mišljenje onih koji smatraju da je ovaj dokument u najvećoj meri neadekvatan za Srbiju, za njen narod i njenu kulturu u 21. veku. Za Srbiju koja je već odavno pripada evropskoj kulturi i koja već uredno stoji u redu za ulazak u Evropsku uniju. Ovako napisana, ponuđena Strategija je zbir mnogo bivšeg i malo budućeg. Ovo debelo pisanije liči na svojevrsno načrtanije, po ministru kulture, bez kulturnih sadržaja za budućnost koji, očigledno, prevazilaze njegov ukus. Za Vladu koja se diči vizijama, ovaj nacionalni kulturni manifest bez vizije, prilična je sramota. Prioriteti Celoživotno učenje Strategijom razvoja kulture Republike Srbije u Nacrtu su definisana tri prioriteta Razvoj kadrova: celoživotno učenje, edukacija i razvoj novih znanja i veština, mobilnost, razvoj novih profesija u kulturi, a posebno onih koje se odnose na razvoj publike, međunarodnu saradnju, nove tehnologije i digitalizaciju u kulturi, razvoj tržišta i kreativnih industrija, odgovorna kadrovska politika i zapošljavanje u kulturi, nove prakse inovacije. Razvoj infrastrukture: izgradnja novih i rekonstrukcija postojećih objekata, tehnička opremljenost, informativno-komunikaciona infrastruktura, infrastrukturni resursi za potrebe digitalizacije, poboljšanje uslova zaštite kulturne baštine, novi prostori i uključivanje nekorišćenih objekata u sistem kulture, osnivanje novih ustanova kulture. Evropske integracije i međunarodna saradnja: učešće u programima EU, međunarodni profesionalni standardi, evropske vrednosti, finansijska podrška, razvoj zajedničkog regionalnog i evropskog kulturnog prostora, stvaranje preduslova za razvoj regionalnog tržišta, ugled i bolje pozicioniranje Srbije, internacionalizacija, razvoj kapaciteta ustanova i organizacija, partnerska saradnja, otvorenost i vitalnost.